U ovom tekstu pokušaću da odgovorim na brojne komenatre koji su pratili objavljivanje mog članka o aktuelnoj blokadi na Filozofskom fakultetu. Pokušaću da u brojnim komentarima izrečene stavove grupišem, i na njih odgovorim principijelno. Ukoliko u tekstu bude ponavljanja, ona će proizaći iz nemogućnosti da na isti način i istim argumentima odgovorim na unekoliko različita gledišta mojih kritičara.
Odmah na početku moram da kažem da, uprkos mnogim komentarima na moj tekst, ja nisam nikakav „protivnik blokade“. Ništa što bi opravdavalo ovakvu optužbu ne nalazi se u mom tekstu. Imputirati mi ovaj stav je posebno uvredljivo iz razloga što sam do sada aktivno podržavala sve studentske proteste, ne samo na Filozofskom fakultetu – otkako sam na studijama u Beogradu. Rečju, moja kritika blokade temeljena je na uverenju da akteuelni protest na Filozofskom nije dovoljno radikalan vid borbe. Da ne bude nesporazuma: zahtevi koji stoje u osnovi ovog protesta su svakako važni – ali nisu koreniti, iz čega ishodi da njihovim ispunjenjem suštinski još ništa nije rešeno. Ali, krenimo redom:
Ukoliko bismo prihvatili stav da blokada nema nikakvo ideološko usmerenje, kako tvrde neki moji oponenti, izrekli bismo najveću moguću uvredu svima koji u njoj učestvuju. Angažman koji nema ideološko utemeljenje je naprosto diluvijalan. To je stihijsko, neutemeljeno i neosmišljeno, tapkanje u mraku. Odustvo ideologije, znači i odsustvo politike. Iako to deluje kao puko „dociranje“, uputićemo kolege na Riterov filozofski rečnik. Hoćemo da kažemo da nema ni jedne društvene aktivnosti koja se ne utemeljuje u nekom ideološkom obrascu. Doduše, taj ideološki obrazac ne mora da bude reflektovan od strane svih aktera. Učesnici blokade, ili njeni zagovarači, ne moraju da budu „ideološki osvešćeni“, da bi svojim delima podržavali ili oživljavali određenu ideološku matricu. Sa druge strane, ne razumemo stav da protest može biti zasnovan na nečemu što nije nikakva „konkretna ideologija“. Ukoliko se neki od učesnika polemike izazvane mojim tekstom već protive „konkretnim ideologijama“ dakle levici i desnici, onda je to što oni zastupaju već jedan sasvim konkretno oblikovan ideološki stav, iako to ne znači da je on istovremeno i reflektovan (može biti i sasvim nekritički usvojen). U tom smislu, to je – politički stav. Ne znamo otkud toliko opiranje da se svako društveno delovanje razume kao političko delovanje. Još antička paradigma, a o Moderni da ne govorimo, društevi aknagžman razume kao politički angažman. Reći da blokada nije ideološki utemeljena ili da nije politički motivisana znači negirati društveni angažman njenih učesnika. A ukoliko poslušamo navedene „stavove“ – blokada je puki događaj, koji se odvija na osnovu nerasvetljenih fizioloških mehanizama, jednostavni kauzalitet prirode, fatum koji je nemoguće izbeći.
Ne mislimo toliko loše o nekim nekim učesnicima u diskusiji da bismo ih tretirali kao beslovesna bića, čija se akcija obavlja po nekom fiziološkom mehanizmu. Dakle, u pozadini se ipak krije neka ideologija. Ideologija koja ne želi da bude „levičarska“. Ukoliko imamo volje da pažljivo čitamo neke komentare, videćemo da njihovi autori ipak priznaju da se radi o nekakvoj ideologiji, iako ta ideologije „nije ni leva, ni desna“.
Naravno, „levica“ i „desnica“ nisu ideologije koje treba posmatrati kao gotove krajnosti, zbog čega treba izabrati „zlatnu sredinu“ liberalizma. Levi radikalizam (da se ovde oslonimo na Agneš Heler), podrazumeva, pre svega – emancipaciju, a to znači jasno sagledavanje društvenih odnosa, razgrtanje koprene koja postojeći poredak prikazuje kao sudbonosni i nepromenjivi splet „sila“. Odustati od „levice“ u tom smislu znači odustati od kritike. Svako odustajanje od kritike podrazumeva neku apologiju. Tako se, u naizgled naivnom odustajanju od „ideologije“, u stvari krije prihvatanje postojećih društvenih okolnosti. Kao u američkim akcionim filmovima: sistem je u suštini dobar, samo korumpirani pojedinci narušavaju harmoniuju „američkog sna“. Insistiranje na single-issue, u osnovi legitimno, ne sme da ostane bez problematizovanja zadatih političkih okvira. Prema pomenutom stanovištu – treba ostaviti po strani kritiku društvenih okolnosti koje proizvode bedu studenata, kao i drugih socijalnih kategorija. Treba se fokusirati na parcijalne zahteve: ostavimo na miru liberalne temelje na kojima se gradi svaki vid društvene nejednakosti i eksploatatorski odnosi. Neki bi, dakle da menjaju konkretne uslove studiranja, ne shvatajući da ova promena suštinski ništa ne znači bez mnogo korenitijih zahvata. Recimo da Dekanat ili Ministarstvo prihvate ove zahteve. Prvo, to ne menja liberalno ustrojstvo studiranja, i razumevanje znanja kao „robe“. A dok važi ova „matrica“ sam sistem studiranja će, iznova i iznova, proizvoditi nezadovoljstvo studenata, odnosno ništa neće biti „rešeno“ – pa ni ti „trenutni problemi“. Dakle, ako blokada urodi plodom, to će trenutno rešiti određene probleme studenta, ali će u narednom periodu doći do novih institucionalnih poteškoća, koje proističu iz liberalnog stanovišta da je znanje jedna tržišna kategorija.
Prihvatanje ideologije liberalizma učinilo je da danas izgledaju prividno „naivno“ nekadašnje gromoglasne parole, poput one koja se iznedrila iz međunardonog šezdesetosmaškog protesta: „budimo realni, tražimo nemoguće“. Svako insistiranje na bavljenje isključivo parcijalnim zahtevima, koje je „moguće“ ostvariti, jednostavno nije dovoljno korenito suočavanje sa problemom, jer samu konstrukciju sistem ostavlja netaknutom.
U apologiju postojeće ideologije spada i pozivanje na demokratiju ukoliko se ne problematizuje sadržaj ovog pojma. Šta uopšte znači konstatacija da je zbor demokratska ustanova? Većina, sama po sebi, nije suština. Zar ćemo postojeći politički sistem u Srbiji smatrati legitimnim, samo zato što ga podržava ogromna većina ljudi? Nezadovoljstvo postojećim, u aktuelnim, ne samo domaćim političkim okvirima, u stvari nije moguće izraziti, iz razloga što „pravila igre“ takve demokratije ne dopuštaju da se pređe „prag“, da se izađe iz nametnute liberalne paradigme. Zato se usvaja načelo da sve treba rešavati u okvirima postojećih demokratskih institucija. Na Zboru, takođe, nije moguće izneti nikakvo drugačije mišljenje, od onoga koje naturaju (kako smo pokazali) neki prividno ideološki neutralni studenti? Nisu li svi koji pokušavaju da ukažu na ono što je na prvi pogled nevidljivo, ono što ostaje u pomračini, što je misaono nezahvaćeno, što se prihvata „zdravo za gotovo“ – naprosto „ućutkani“. Na jednom od poslednjih okupljanja upravo je traženo to „ućutkivanje“, kada je pokušano iznošenje programskih zamerki, prilikom rasprave o jednoj konkretnoj temi. Drugim rečima, merodavno je samo ono što ne miriše na „levičasrtvo“: Ko drukčije kaže, kleveće i laže – da se poslužimo onom Nazorovom pesmom o Titu. Dakle, ako onemogućimo da govore oni sa čijim se mišljenjem a priori ne slažemo, ako ne prihvatimo dijalog – onda je „demokratija“ o kojoj se govori u nekim komentarima na moj tekst, obična liberalna dimna zavesa, izbor bez izbora, ili, kao što smo rekli na početku ovog pasusa – izbor „bez suštine“. Razume se, između onih koji žele da problematizuju ideje i stavove koje se iznose na plenumu, i „ućutkivača“, koji se kao pijani plota drže određenih stavova postoji značajna razlika. U prvom slučaju, raspršuje se svaka samorazumljivost – pa oni koji iznose argumente ili protivargumente nisu unapred „u pravu“. Umesto toga, „ućutkivačima“ je sve unapred jasno, oni kao iz rukava prosipaju određenja „levice“, „desnice“, „politike“ – baš kao što unapred znaju koja su konkretna rešenja najbolja. U tom smislu, nije potrebno proniknuti ni u kakvu „suštinu“, jer su oni sami „suština“ i „avangarda“ Protesta. Pa ipak, za neke naše kolege „primat“ najaktivnijih, kao posledica neposredne demokratije nije obavezno loša sama po sebi. Međutim, ako neposredna demokratija onemogućuje da se na sastancima baš sve dovede u pitanje, uključujući i usvojena „pravila igre“, onda to i nije neposredna demokratija, jer je odlučivanje isposredovano prećutno usvojenom političkom paradigmom. Hoću da kažem da je svako ustrojstvo demokratije koje unapred računa sa onim „što se sme“ i „što se ne sme“ u procenjivanju argumentacije i odlučivanja, u stvari – posredna demokratija, iako ima privid neposrednog odlučivanja.
U nekim komentarima prebacuje nam se da hoćemo da nametnemo neku sasvim određenu političku platformu, koja bi onda postala temelj protesta. Ljudi se, kažu neki komentatori mog teksta, okupljaju oko konkretnih materijalnih interesa, a ne „nekakvih ideja“. Zar pomenuti „materijlani interesi“ nisu i sami ideje? Ukoliko nisu idejno zahvaćeni, onda se oni ne mogu razumeti drugačije do kao puki instinkti gladi ili žeđi. Sa druge strane, spočitava nam se da se protivimo „razvijanju protesta“, a istovremeno nam se ne dopušta da stupimo u slobodnu diskusiju, koja se vodila o kokretnim pitanjima njegove organizacije. Tako se levičarima pripisuje totalitarizam, ne opažajući da se u tom «pozivu na demokratsku toleranciju» krije represija. Ovakva demokratija je, u stvari – „represivna tolerancija“.
Tako dolazimo do „predstavnika“ protesta. Ko su „predstavnici“ u ovoj „neposrednoj demokratiji“. Pa upravo oni koji brane „pravila igre“, koji nastoje da neguju tu pritajenu ideologiju „svetskog mira“.
Jedva da se treba obazreti na prigovore da pod „samoizolacijom“ blokade mislimo na fizičko zatvaranje u zgrade fakulteta. Naravno, pod „samoizolacijom“ blokade ne mislimo na sam akt zaposedanja zgrade Filozofskog, i pozivanje drugih studenata da to učine na svojim fakultetima, već na parcijalizaciju samog protesta, koji, paradoksalno, očekuje da bude podržan od drugih, iako ostaje pri sasvim određenom vidu organizovanja, parcijlano usmeren na zahteve samo jednog socijalnog činioca – studente.
Na kraju, objasnimo šta podrazumevamo pod „profiterstvom“. Ne mislimo na sticanje materijalnih dobara. Profit o kome govorimo tiče se neprimetnog uspostavljanja liderstva, jer se oni koji prozivaju tamo neke, leve, nepozvane brbljivce, nameću kao pozvani brbljivci (ovo je jedna učena parafraza, koja se odnosi na tekst posthegelovskog, bradatog mislioca, koji je, o užasa, bio ni manje ni više nego – revolucionar).
Na kraju podvlačim: ne tvrdim, niti mi pada na pamet, da su svi studenti koji nisu „levo orijentisani“ – „elita“ o kojoj govorim i u ovom tekstu. Najpre, ja upotrebljavam izraz „elita u nastajanju“, a kao „pripadnike“ te „elite“ označavam one koji „ućutkuju“, koji, su, među jednakima, ipak, „jednakiji od drugih“.
Takođe, ne pada mi na pamet da odgovaram na „argumente“ ad hominem. To ne doprinosi diskusiji, niti traženom „naprezanju pojma“, korenu svakog artikulisanog društvenog angažmana.
Dopuštam da je moj pređašnji tekst možda bio isuviše hermetičan, i da je zato izazvao određene nedoumice, iz kojih proističu neki prigovori. Nadam se, zato, da je ovaj tekst bio jasniji i «konkretniji». U tom smislu, zahvaljujem svima koji su učestvovali u diskusiji.