Umesto da prva Povorka ponosa uđe u istoriju kao korak napred u borbi za širenje ljudskih sloboda u našoj zemlji, ona će, usled divljaštva koje smo videli na ulicama Beograda, biti zapamćena po trajnom jačanju državne represije i proboju ekstremne desnice na srpsku političku scenu.
To je logična posledica dešavanja u kojima uživanje elementarnih zakonskih sloboda zavisi od 5,600 šlemova, dok atmosferu u ostatku grada karakteriše napad na mobilni mamograf na Trgu Nikole Pašića.
Teško je poverovati da čitav scenario nije bio unapred isplaniran u kancelarijama vlasti, od strane Borisa Tadića i Ivice Dačića. Predsednik Srbije je već pretio jačanjem represije protiv huligana i organizatora nasilja.
Nemoguće je da država nije unapred znala da će zbog održavanja Prajda doći do nereda. Ekstremna desnica već više od godinu dana preti da neće dozvoliti održavanje ove manifestacije koja za cilj ima podizanje svesti i tolerancije, kao i prihvatanje seksualnih različitosti u Srbiji.
Desnica je bila ohrabrena svojim uspehom iz septembra prošle godine, kada je od države izdejstvovala zabranu održavanja Prajda. U tome joj je svakako potpomogao onaj deo državnog aparata koji se nikada nije pomirio sa rušenjem vlasti Slobodana Miloševića 5. oktobra, odbijanjem da garantuje bezbednost skupu.
Zato je ove godine Vlada Srbije, zbog položaja u kom se našla, morala da pokaže svoj autoritet.
Budući da se vlada održava upravo na „mitu boljeg života“, koji navodno čeka građane čim uđu u Evropsku uniju, ona je morala da stisne policiju kako bi evropskim zvaničnicima pokazala da je sve ipak pod kontrolom.
Postavljanje pet zaštitnih prstenova policije oko protestne šetnje rezultiralo je time da će ulična koalicija fašista, radikalnih nacionalista, lumpen elemenata, fudbalskih huligana i crkvenih ekstremista morati svoj bes da ispolji nekako drugačije umesto neposrednim napadom na Prajd.
Usled nemira na ulicama Beograda, vlast će se sada prikazati kao jedini branilac mira i sigurnosti građana.
Možda nije bilo očekivano da se neredi u tolikoj meri otrgnu kontroli, te da će doći do paljenja sedišta DS, LDP i SPS, činova koji verovatno nisu bez popularnosti u širem društvu, ali je vlast sigurno računala da će par izgubljenih glasača u unutrašnjosti biti mala cena za mogućnost da se ona ponovo predstavi kao čuvar demokratije i evropskog puta.
To bi doprinelo mogućnosti da pojača aparat represije protiv svake opozicije. Koalicija na vlasti je sigurno svesna koliko popularnosti gubi usled ekonomske krize i koristi svaku šansu da potencijalne protivnike ućutka i neutrališe.
Reakcija vlasti na dan Parade ponosa i njen predstojeći napad na ekstremnu desnicu trebalo bi shvatiti u tom kontekstu.
Međutim, zabrana nekih desničarskih organizacija i jačanje državne represije ne mogu odneti trajnu pobedu nad fašizmom. Fašizam ne dobija na snazi usled gluposti i povodljivosti mase, već zbog bede i besperspektivnosti u koju je upravo vlada bacila toliki broj nas i naših sugrađana. Zatvaranje i zabranjivanje ekstremno desničarskih grupa će, zato, samo dati povod istim tim grupama da se javnosti predstavljaju kao žrtve ionako omraženih vlasti.
Stoga će licemerje državnih zvaničnika samo ojačati fašizam u našoj zemlji. Oni koji tajkunima i kriminalcima dopuštaju da uništavaju privredu kroz privatizaciju i koji na štrajkače, nezaposlene ili obespravljenu omladinu puštaju interventnu s lanca, nemaju moralnog ugleda da gone nekoga zbog toga što je shvatio da i on sam može da bude sitni nasilnik.
Onima koji se zaista zalažu za socijalnu pravdu i slobodu, pozivanje na državu ne može biti put iz krize u kojoj se kao društvo nalazimo. Potvrdu za to možemo videti u samoj Evropskoj uniji, u kojoj državna represija, za koju je dobar primer deportacija Roma iz Francuske, samo jača ekstremnu desnicu.
Sloboda je bespredmetna kada postoji samo na kratko i na malim, osiguranim prostorima, na „Potemkinovim povorkama“, dok je napolju život težak i nepravedan, a sloboda samo misaona imenica.
Takav je život većine stanovništva, većine koja je poput homoseksualaca eksploatisana, tlačena i šikanirana na poslu, na ulici i u porodici. To je život radništva, žena, Roma, studenata ili penzionera.
Svi oni trpe posledice propadanja industrije usled privatizacije, kreditnog ropstva, sve manjih plata i penzija, rastućih cena osnovnih namirnica i javnih servisa, sužavanja javnog prostora, sve skupljeg školstva i zdravstva.
Doduše, niko od njih nije u poziciji da se samostalno izbori za svoja prava. Zato je potrebno odozdo izgraditi širok i nezavisan pokret solidarnosti koji bi mogao da se bori za prava i slobodu obespravljenih i protiv svakog vida represije.
Taj pokret će nužno ući u koliziju sa radikalnom desnicom koja je u porastu i koja teži tome da uguši svaki vid samoorganizovanja u korist neke vizije totalitarnog nacionalizma. Vladavina Musolinija i Hitlera u međuratnom periodu dvadesetog veka stoji kao upozorenje na takvu budućnost.
Pokret zato mora da bude spreman da se odlučno obračuna sa fašistima na radnim mestima, u školama, sindikatima, na ulicama i trgovima.
Najveća prepreka u tom poslu biće strah onih koji će na svakom koraku tražiti zaštitu države usled osećaja nemoći i usamljenosti pred desnicom. To je put u ćorsokak.
Ništa nam ne vredi borba protiv simptoma, ako borba protiv njihovih uzroka izostaje. Zato je sada neophodna borba protiv fašizma, ali i protiv uzroka fašizma – posebno sada kada su fašisti osetili mogućnost da se masovnije organizuju i da na politički izvitoperen način artikulišu socijalno nezadovoljstvo. Potrebno je iznova izgraditi široki antifašistički front kao osnovu šireg pokreta protiv kapitalizma.
Hitnost i težina ovog zadatka moraju biti očigledni svima koji smatraju da država i desnica ne smeju da umesto LGBT populacije izvuku isključivu korist iz Povorke ponosa.
Mi smo zajedno sa našim saveznicima marširali iza te poruke na Paradi ponosa i sada je vreme da je proširimo dalje: Solidarno protiv fašizma!