Budući da nam je sajt zbog tehničkih problema bio neaktivan gotovo dve sedmice, sa zakašnjenjem prenosimo prvomajske izveštaje iz Beograda i Novog Sada (i letak poziva na sindikalno jedinstvo koji smo delili tokom protestne šetnje u Beogradu). Ovo su dosta korisni izveštaji, koji prenose dve posve različite slike obeležavanja Prvog maja, sa korisnim uvidima i komentarima kako autorki, tako i učesnica i učesnika protesta. Beogradski izveštaj sastavila je naša drugarica i univerzitetska radnica, Neda Đorđević, a novosadski drugarica Gordana Stojaković, istoričarka ženskog pokreta iz naše prijateljske organizacije S.T.R.I.K.E.
BEOGRAD
Prvi maj u Beogradu obeležen je na više lokacija. To su pre svega poznata beogradska izletišta Ada, Košutnjak, Zvezdarska šuma, Topčider… Takođe, u medijima manje ispraćena, bila je i tradicionalna, sindikalna protesna šetnja, ali sa bitnom razlikom u odnosu na prethodne – ovu su zajedno organizovali Savez samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjeni granski sindikati Nezavisnost.
Okupljanje je otpočelo od 11h na platou ispred Doma sindikata, a konačnih nekoliko hiljada ljudi činili su brojni radnički kolektivi iz različitih delova Srbije. Levi samit Srbije na licu mesta predstavljale su Zelena omladina Srbije, Marksistička omladina Crveni i Marks21.
Pre početka najavljene protesne šetnje i polaganja cveća na spomenik Dimitrija Tucovića iskoristili smo priliku da razgovaramo sa sindikalcima i sindikalkama i steknemo uvid u to kako gledaju na situaciju u kojoj se radništvo našlo pred po njih najsurovije reforme do sada. U tome su nam pomogli Dragan iz Samostalnog sindikata Beogradskih elektrana i Mira iz Samostalnog sindikata oružara Zastave Kragujevac.
Naši sagovornica i sagovornik su iskazali revolt spram najavljenih vladinih mera – kako najavljenog novog Zakona o radu tako i onih mera koje njih same direktno ne kače a tiču se zarada u javnom sektoru. Razlike koje su se javile u kasnijem razgovoru posledica su sindikata kojem pripadaju.
Tako Dragan, čiji je sindikat blizu centrale i u preduzeću koje je u vlasništvu države veruje da će se kroz pregovore naći kompromis kojim će svi biti koliko-toliko zadovoljni. Njegov sindikat je u stalnom kontaktu sa vrhom SSSS, tako da su dosta dobro upoznati sa dešavanjima za pregovaračkim stolom.
Mira, čiji sindikat se već godinama bori za opstanak Zastava oružja i ima iskustva u razgovorima sa državom, ne veruje da će se dijalogom nešto dobiti, već da su jedino rešenje štrajkovi i izlasci na ulice. Njihov sindikat je ostao usamljen u borbi sa svim klečkama koje im država postavlja na putu ka revitalizaciji ovog preduzeća koje ima potencijal da uspešno posluje. Ona apeluje na sve, prvenstveno na Beograd, da ustanu protiv najavljenih mera štednje i dalje rasprodaje državne imovine, a Kragujevac će slediti.
Ono sa čime oboje saglasni je da je neophodna saradnja sa svim kolektivima u borbi za socijalno odgovornije društvo i poboljšanje položaja najugroženijih grupacija. Za ostvarenje ovog cilja oboje misle da je neophodno povezati se pre svega sa najbližima, a to su u ovom slučaju drugi sindikati poput Sloge. Ovo pokazuje da netrpeljivost koja postoji između reprezentativnih i nereprezentativnih sindikata postoji samo u oportunim vrhovima, dok je baza spremna na saradnju.
Da postoje izuzeci od ovakvog razmišljanja pokazao je incident tokom protesne šetnje. Naime, četiri feminističke aktivistkinje koje su došle kako bi podržale radništvo i skrenule pažnju na položaj žena koji je posebno ugrožen u krizi, sindikalne vođe su pokušale da uklone iz šetnje. Pored toga što ovakvo ponašanje urušava napore za jedinstvom pokreta protiv mera štednje (čijem stvaranju se vođstvo evidentno opire), ono pokazuje i na koji način se patrijarhat reprodukuje unutar naših pokreta i, samim tim, ukazuje na važnost feminističke intervencije koja skreće pažnju na to da su žene posebno na udaru krize. Protiv ovoga se treba boriti, a jedan od načina, koji je Mira iz Kragujevca i istakla, je formiranje sekcija žena u sindikatima kojima će se davati prostor i sredstva za rad na obrazovanju o socijalnoj i ekonomskoj jednakosti polova. Sindikat oružara ima ovu sekciju, koja nije tu pro forme, kao što je to slučaj u nekim drugim sindikatima, već organizuje akcije i edukacije. Takav rad je rezultirao time da je na Prvomajskom protestu u Beogradu učestvovao ravnopravan broj oružarki i oružara.
Organizacija Marks21 je tokom šetnje nastupila u bloku formiranom iza transparenta NAŠ EKSPOZE JE KRATAK: SVOM SNAGOM PROTIV VUČIĆEVIH REFORMI. Razlog za korišćenje baš ove parole je taj da su ove reforme trenutno najakutniji problem koji negativno utiče na najšire društvene slojeve. Parola je bila odlično prihvaćena od strane sindikalnih aktivistkinja i aktivista. Sa nama u bloku su bile i drugarice i drugovi iz Zelene omladine Srbije, čijoj akciji protiv novog Zakona o radu smo se priključili nakon protesne šetnje (njihove fotke sa šetnje i akcije pogledajte ovde). Tokom šetnje se broj učesnica i učesnika stalno povećavao, tako da je ovo bilo jedno od masovnijih sindikalnih okupljanja u poslednje vreme. Takođe, atmosfera samog skupa je odisala borbenošću – šetnja nije prošla ćutke, već su se uz ritam dobošara uzvikivale parole protiv vlasti i štednje.
Ono što ne bi trebalo da ostane neprimećeno je licemerstvo Aleksandra Vučića koji se na Dan slobode medija obratio javnosti sa govorom o pripremi tri nova zakona o medijima koji će im dodatno obezbediti slobodu izveštavanja. Prethodnog dana, Prvi maj je prošao u gotovo potpunom medijskom mraku. Pored prisustva velikog broja televizijskih ekipa tokom protesne šetnje, u medijima su glavne vesti tokom celog dana bili prvomajski uranci na izletištima i vesti iz Zagreba, Atine, Moskve… Preko sindikalne šetnje se preletelo bez ikakvih informacija, osim da je održana – neki mediji su čak izvestili o „nekoliko stotina prisutnih”!
Prvi maj u Srbiji je odavno izgubio svoju suštinu. Bolje rečeno, dobio je novu suštinu, tako udaljenu od onoga što bi trebalo da predstavlja – podsećanje na krvavu borbu radničke klase za uspostavljanje solidarnog društva slobodnih i jednakih ljudi. U periodu koji nam predstoji, teret dugova koje je sama napravila država će pokušati da prebaci na one koji tek treba da uđu u svet rada, na one u radnom odnosu, na one koji zaslužuju da uživaju u odmoru nakon čitavog radnog veka. Pravi trenutak da se podsetimo da je Prvi maj Praznik rada i zajedničke borbe za radnička prava.
Neda Đorđević
NOVI SAD: Prvomajske vatre i dimovi
Najavljeno je da će radnički, novosadski, prvomajski protest početi u 9h pa sam požurila da ne zakasnim. Žureći pustim novosadskim ulicama razmišljala sam o događajima koji će nas sasvim sigurno pogoditi: smanjenje zarada i penzija, nova otpuštanja, novi talasi omladine koja, preko ropskog rada na brodovima ili lagodnijih radi-i-putuj programa, beži preko granice.
Čitala sam da je u Grčkoj zbog sličnih mera tzv. štednje bilo nekoliko stotina samoubistava očajnih, pretežno starih ljudi. Šta će se dešavati kod nas ne smem ni da pomislim. I tako nekako crnih misli stigoh do prvomajsko-protestnog placa na kome je sve sa policijom i TV ekipama bilo nas petnaestak. Na malom trgu uz ponekog posmatrača sa obližnjih klupa, postrojile su se mahom žene, uz neizbežnog muškarca-predsednika sindikata. Drugi muškarci su mahom bili službeno na štrajku. Razumem drugarice koje neće da budu na čelu sindikata. Čim se skupila grupa od desetak osoba, policija je došla da pita da li je skup najavljen, motorola pišti, kao da se radi o nekoj vanzemaljskoj komunikaciji, kamere snimaju očekujući sukob, ili bar svađu, narod to voli da gleda u vestima u pet. Posao predsednika sindikata je stresan i neprijatan, proces koji nema sigurnosti, stalno ste pod nekom pažnjom, a ponekad i prismotrom.
Predsednik sindikata je uveravao da je skup najavljen, da se radi o zdravstvenim radnicima, da je to miran svet i da za ovako malu grupu ljudi ne treba ni tražiti zakonom dozvoljenu slobodu zbora i dogovora. TV ekipe su žurile da obave posao, traže izjavu i malo scenografije, te se razviše i sindikalne zastave, koje nisam do tada primetila. Predsednik sindikata je poručio da vlast prestane da u zdravstvo umesto stručnjaka/inja postavlja partijske poslušnike i da prestane da smanjuje zarade. Svi bi se složili sa njegovim stavom i porukom koja je zaista emitovana u vestima u pet. Te iste reči će, na prvomajskom protestu nedostajuća masa žena i muškaraca, već od prvog radnog dana ponavljati kroz zube u čekaonicama zdravstvenih ustanova čekajući, ponekad do besvesti, red na pregled, operaciju… Ali ovog Prvog maja na štrajkplacu nema ni njih, ni njihovih najdražih. Skup se završio za desetak minuta, svi smo se razišli, policija je pištećim uređajem davala izveštaj: bilo toliko ljudi, toliko kamera… Vlast se ipak plaši.
Žureći nazad sa crvenom ružom (ne znam gde su nestali karanfili), prolazeći uličicama Salajke i Podbare, videla sam roštiljske dimove, tek potpaljene bele i one već zrele za pripremljene sadržaje. Ulice su bile puste, privatne prodavnice otvorene, kao i za sve druge praznike (verske i državne, svejedno), a bakice koje prodaju malo cveća, po koju teglu slatka ili ajvara, malo domaćih jaja, hekleraj i rezance, postrojene u uobičajenom poretku. Bile su življe nego radnim danima jer i inspekcija odmara.
U vestima u pet videle su se vatre i dimovi radničkih protesta u Evropi, vatre i dimovi roštiljanja u Srbiji i ponekog protesta. Prikazan je i novosadski događaj, ali tako da je nejasno kolko je ljudi bilo prisutno. Gledajući prilog, radnička klasa, poterana sa izletišta tuševima prolećne kiše pre vesti u pet, nije mogla da oseća grižu savesti, jer mediji, ko mediji, često prikažu scenu tako da gledaoci imaju dojam da je taman dovolno drugih bilo na protestu i u njihovo ime. I tako – ko uz roštilj, ko kroz deset i dvanest sati rada, ko uz hleb i vodu, dočekasmo Prvi maj. Kasnije istog dana posredstvom televizija (raznih) stekli smo dojam da je sve u stvari dobro i da će biti bolje.
Gordana Stojaković