Radovan Dragović (1878-1905) jedna je od zaboravljenih figura srpskog radničkog i sindikalnog pokreta iz njegovih najranijih dana, s kraja XIX i početka XX veka. Njegovi savremenici ističu vrlo bitnu ulogu koju je imao u postavljanju radničkog pokreta na moderne osnove, na osnove naučnog socijalizma, radeći u pokretu kao najistaknutiji agitator i organizator. Ovo je prvi deo feljtona o njegovom životu i radu. Piše,Darko Delić
Za Dragovića se kaže da nije bio „kabinetski čovek“, ne zato što nije raspolagao teorijskim znanjem (u čemu je bio vrlo temeljan), već što je po svojim osobinama više bio naklonjen praktičnom radu kroz živu i pisanu, svakodnevnu, novinarsku reč i što je smatrao da se u prvim godinama radničkog pokreta na taj način mogu uspešno širiti osnovi socijalističke teorije među radnicima – popularno, ali bez vulgarizacije – i da će ova forma biti pristupačnija i razumljivija radnicima koji tada još nisu mogli biti, u jednom relativnom zavidnom broju, na potrebnom stupnju poznavanja teorije. Ono što je Dragović napisao i način na koji je pisao predstavljali su veliko blago za radnički pokret, blago koje su članovi pokreta i lako razumevali i koje im je poslužilo za njihovo socijalističko izgrađivanje i osposobljavanje za rad i borbu.
Dragović je rođen 1878. u Užicu, u siromašnom okruženju, sa majkom mnogo mlađom od oca koja je vrlo brzo ostala sama u kući sa dvojicom sinova. Upisavši gimnaziju, Dragović je dobio stipendiju kojom je izdržavao porodicu.
U nižim razredima gimnazije, Dragović je već čitao dela srpskog socijaliste Svetozara Markovića i ruskog radikalnog demokrate, Nikolaja Černiševskog. Zbog prodaje novina „Socijaldemokrat“ u užičkoj realnoj gimnaziji, Dragović je imao mnogo problema. U jednom momentu školska vlast je zatvorila udruženje đaka „Napredak“ zbog optužbe za socijalizam, a novac udruženja koji se zatekao kod Dragovića na njegov lični zahtev je jednim delom poslat u redakciju lista „Socijaldemokrat“. Drugi deo je otišao srpskim socijalističkim emigrantima.
Krajem 1896. on odlazi u Zagreb (u tadašnjoj Austro-Ugarskoj) na stolarski zanat. Tu je prvi put video ono što je oduvek želeo da vidi: tadašnji hrvatski radnički pokret na delu i novine „Sloboda“, o kojima je vrlo entuzijastično pisao. Ne zadržavajući se dugo u Zagrebu, ubrzo je krenuo u Grac, hteći da nauči nemački jezik. Za tri godine radničkog angažovanja u Gracu, Dragović ne samo što je spoznao moderni radnički pokret, što mu je kasnije vrlo pomoglo u praktičnom radu u Srbiji, već je neprekidnim čitanjem stekao vrlo solidno znanje socijalističke teorije.
U tom momentu on prestaje da čita Černiševskog i Markovića i počinje da čita Marksa, Engelsa, Kauckog, kritike Plehanova na račun Černiševskog. Čitanje Engelsovog Anti-Diringa izvršilo je ogroman uticaj na njegovo razumevanje socijalizma.
U Dragovićevom radu mogu se razlikovati dve faze: prva, od početka 1901. do osnivanja partije dve godine kasnije u julu i druga, posle osnivanja partije (misli se na Srpsku socijaldemokratsku partiju, SSDP). Prvi period pada u dane formiranja organizovanog radničkog pokreta i u vreme kada teške političke prilike u zemlji nisu nikako išle na ruku radničkom pokretu. Jasno marksističko opredeljenje kod Dragovića je i tada bilo primetno, što je u drugoj fazi bilo veoma važno, kada su jednom prilike postale malo bolje, pa su politički i sindikalni pokreti uzeli maha.
U januaru 1902. godine pokreće se list „Radničke novine“, u čijem aktiviranju je Dragović bio od samog starta. Tada je u Beogradu postojalo šest sindikalnih organizacija i Beogradsko radničko društvo, a radnički pokret teško se mogao zamisliti bez svoje štampe. Od pojavljivanja prvog broja novina, Dragović je bio ne samo najvredniji saradnik, već posle nekoliko meseci i glavni urednik, sve do svoje smrti. On čak i napušta stolarski zanat da bi se potpuno predao radu u pokretu.
Tokom 1902, uz puno Dragovićevo učešće, stvorene su još tri sindikalne organizacije. Tako je te godine u radničkom pokretu u Beogradu bilo devet sindikalnih organizacija i sve one su bile u dovoljnoj meri na modernim osnovama, prožete duhom naučnog socijalizma.
Takođe, te godine Dragović pokreće akciju za donošenje radničkog zakonodavstva, kada je po drugi put izrađena radnička peticija za Narodnu skupštinu. Peticiju su potpisivali ne samo beogradski radnici, već i radnici iz unutrašnjosti. Tek 1910. godine u Srbiji je doneseno prvo radničko zakonodavstvo.
Možemo iz svega zaključiti da se radnički pokret do 1902. već sasvim dovoljno razvio i osećala se potreba za jednim centralnim rukovodstvom pokreta. Tako je na Dragovićevu inicijativu, maja te godine, stvoren Centralni odbor, kao glavni forum pokreta u kome su, preko delegata, bile zastupljene sve sindikalne organizacije, zatim Beogradsko radničko društvo, redakcija „Radničkih novina“ i socijalistički klub studenata na Velikoj školi. Ovo telo imalo je zadatak da na marksističkoj bazi izgrađuje pokret ideološki, taktički, organizaciono i agitaciono. Na sastancima Odbora vodile su se žive diskusije o svim pitanjima važnim za pokret. Tako je Centralni odbor, u nedostatku partije, vršio njenu ulogu i bio od velikog značaja za što pravilniji razvoj čitavog pokreta. Dragović je u Odboru odlučno i uvek stajao na stanovištu da radnički pokret već u svom početku mora biti izrazito klasni i da svoju borbu mora voditi samostalno, bez veza sa građanskim partijama.
Iz tog razloga Dragović je neprekidno naglašavao potrebu izgrađivanja klasne svesti kod radnika, jedinstvo i disciplinu u borbi i povlačenje duboke linije između klasne borbe radnika i buržoazije (vladajuće klase). „Nama je iznad svega interes radničke klase, interes socijalizma. U političkom pogledu mi imamo samo izvestan broj zajedničkih zahteva sa građanskom demokratijom, ali naš ideal je sasvim drugi, u ekonomskim pitanjima, recimo, mi imamo sasvim drugačije zahteve […]“ (R. N. 1902.)
Zanimljivo je zabeležiti kako je Dragović gledao na odnose među narodima. Kad su, recimo, hrvatske mase podstrekivane od strane hrvatskih nacionalista i šovinista koji nisu želeli slogu između Srba i Hrvata, pet dana u avgustu 1902. su napadali na zagrebačke Srbe, sprovodeći šikaniranje velikih razmera (što je zagrebački socijaldemokratski list „Sloboda“ osudio, uzgred rečeno), Dragović je napisao: „…Mi najotsudnije osuđujemo ove zločine u Zagrebu, srpski i hrvatski seljak nemaju radi čega da se svađaju, oni su podjednako pritisnuti, bespravni i gladni; beda je njihova ista, pa su i neprijatelji njihovi isti. A njihovi neprijatelji to su oni koji deklamuju o „Velikoj Hrvatskoj“ i „Velikoj Srbiji“, o Dušanima i Zvonimirima, a svoj narod drže u bedi i neznanju. Mi socijalisti poštujemo ideal nacionalne ravnopravnosti. Mi delimo ljude prema tome da li žive od svoga znoja ili tuđega, jesu li radnici ili nakljukani gotovani. Hrvatski i srpski ćifta i pop naš je neprijatelj. Srpski radnik i seljak prijatelj je hrvatskom seljaku i radniku kome je podjednak neprijatelj i naš i hrvatski gotovan… “ (R. N. 1902.)
O prilikama na Balkanu Dragović je pisao: „Socijalna demokratija bila je jedina koja je od same svoje pojave u Srbiji propovedala slogu među narodima i rat svim tiranima. Ona je bila jedina koja je neumorno isticala i zastupala misao o balkanskoj konfederaciji, sporazumu balkanskih naroda i njihovu zajedničku borbu ne protiv turskog naroda, već protiv turskog despotizma i protiv eksploatatorskih težnji germanofilske Austrije i bratske nam jednovremene Rusije.“ (R. N. 1902.)
Glavno težište Dragovićevog rada je, dakle, kako je već rečeno, bilo u „Radničkim novinama“, čiji je bio glavni urednik i najvredniji saradnik. Tu je napisao veliki broj stvari: počev od uvodnih članaka, pa preko drugih krupnijih napisa, do mnogobrojnih beleški. I radnici iz unutrašnjosti zemje, koji nisu imali mogućnosti da čuju Dragovićevu živu reč, iz novina su mogli da osete svu vrednost njegovih misli koje je umeo vrlo dobro da izlaže.