Naš član Jordan Grujić izveštava o jučerašnjem protestu ispred Sava centra povodom nelegalno donete odluke Skupštine grada o izgradnji stambenog kompleksa na makiškom vodoizvorištu. Bitka za vodu je bitka za našu egzistenciju – i stoga jedan od najznačajnijih frontova socijalističke borbe.
Skupština grada Beograda juče je usvojila Plan detaljne regulacije za izgradnju stambenog kompleksa (Tesla grad) i početne stanice metroa na području vodoizvorišta na Makišu. Makiško polje predstavlja glavno vodoizvorište u Beogradu koje snabdeva najveći deo grada. Projekat za izgradnju stambenog kompleksa i metro stanice podrazumeva zauzimanje 700 hektara javne površine koja čini zonu sanitarne zaštite makiškog vodoizvorišta. Mnogi stručnjaci upozoravaju kako ovaj projekat predstavlja ozbiljnu pretnju vodoizvorištu, i kako je opasnost od zagađivanja vode ogromna.
Kao odgovor na apel stručnjaka i građana da investicija predstavlja opasnost za vodoizvorište, Vodovod Beograd je 27. decembra izdao saopštenje u kome piše da je u pitanju obična laž i da opasnosti nema. Naime, govori se da je u pitanju sanitarna zona III stepena u kojoj je građenje opravdano pod sigurnosnim merama. Međutim, ne postoji nikakva potvrda u planu izgradnje da će sigurnosne mere biti ispoštovane. Uz to, promena granica sanitarne zone na osnovu koje je mesto izgradnje određeno kao zona III stepena desila se 2014. godine. Studiju na osnovu koje je opravdano smanjenje granica objavila je komisija sa Instituta „Jaroslav Černi“ 2013. godine. Međutim, jedan od naučnika koji je učestvovao u radu komisije izjavio je 2017. godine da se „ni u jednoj fazi ta komisija nije složila s takvim načinom pristupa i tolikim pomeranjem granica! Naravno, i pored odbijanja komisije, njihovo mišljenje je potpuno ignorisano […], ministar zdravlja je potpisao rešenje o tim novim granicama“.
Uz to je 15. decembra održana „tajna javna rasprava“ koja bi trebalo da dâ legitimitet jučerašnjoj odluci Skupštine grada. Dvadeset osmog decembra je devet univerzitetskih profesora, članova Sekcije za hemiju životne sredine Srpskog hemijskog društva, uputilo apel odbornicima Skupštine Beograda da odlože usvajanje pomenutog plana dok se o tom pitanju ne pribave rezultati novih istraživanja relevantnih naučnih institucija u Srbiji. Angažovani u inicijativi „Bitka za Košutnjak“ tražili su da se dostavi dnevni red za jučerašnji sastanak Skupštine, i to više od nedelju dana pre, koliko je zakonski rok. To, međutim, nije učinjeno, čime je prekršen skupštinski poslovnik, te donesena odluka nije ni legalna, niti legitimna.
Zbog toga je juče ispred Sava centra održan protest oko 250 ljudi iz različitih organizacija i inicijativa, sa zahtevom da se nelegalno i nelegitimno zasedanje Skupštine grada raspusti. Međutim, policija je štitila ulaz u zgradu Sava centra, što je onemogućilo bilo kakvo fizičko zaustavljanje sednice. Ona je održana i odluka je donesena.
Koreni ovakvih problema nisu samo u aktuelnoj vlasti. Naime, ovde nije problem samo u ilegalnosti procesa donošenja odluke ili u tome što će u projektu učestvovati „tajkuni bliski režimu“ (Bogoljub Karić), kako ih nazivaju predstavnici opozicije. Vrlo je simbolično što se ovo zasedanje Skupštine grada Beograda odvijalo u Sava centru, koji je nedavno, za male pare, od javnog vlasništva postao privatno vlasništvo Miroslava Miškovića, tajkuna koji navodno nije blizak vlasti. Sve buržoaske vlasti su bliske svim tajkunima – one to moraju da budu da bi opstale. Vučićeva vlast nije odlučila da odobri građenje Karićevog Tesla grada iz hira ili ljubavi prema Kariću već zato što postoji pritisak kapitala za ekstrakcijom profita putem proširenja tržišta nekretnina u Beogradu. Ovo je samo još jedna manifestacija kapitalističkog sistema koji kao zombi opseda sve iz čega može da izvuče vrednost, pa i izvorišta vode. Nije dovoljno biti protiv trenutne vlasti kada bi i druga vlast, srodna aktuelnoj po svojoj ekonomskoj politici, na istovetan način podlegla interesima tržišta.
Zato je bitno graditi pokret koji je spreman da se nezavisno od vlasti angažuje u različitim borbama. Mreža organizacija i pojedinaca „Pravo na vodu“ nastala je upravo sa tom idejom. Pitanje voda nije tek potka sukoba između vlasti i opozicije, već pitanje izgradnje borbenog odgovora na brutalan napad onih koji investiraju u zagađenje.
Od ovog napada se moramo brzo odbraniti. Rat za vodu je klasni rat. Zagađivanje vode iz vodovoda znači obavezno snabdevanje flaširanom vodom. To znači veliki porast svakodnevnih troškova života, posebno u periodu pandemijske recesije i povećanja nezaposlenosti. Ovakve promene pogađaju prvenstveno radnike i radnice. Ovo takođe znači još veći porast prihoda investitora, koji pod svojom kontrolom drže preko 80 odsto izvorišta u Srbiji. Kontrola nad vodnim resursima u Srbiji se, bez javne rasprave, sve više prepušta multinacionalnim i domaćim privatnim kompanijama. Ne smemo da dopustimo da i Beograd završi kao Zrenjanin, u kome je zbog „investicija“ već 16 godina na snazi zabrana vode za piće.
Da su događanja u Srbiji deo jednog globalnog trenda vidimo i po tome što se početkom decembra, po prvi put u istoriji, voda našla na njujorškoj berzi, zajedno sa naftom, zlatom i drugim, kao roba kojom se trguje. Da bismo sprečili apokaliptične scenarije u kojima voda postaje luksuzno dobro, moramo da se izborimo da ona bude dostupna svakom čoveku.
Rat za vodu, kao rat za očuvanje nečeg centralnog za život, ima ogroman mobilizatorski potencijal. U gradu Kočabamba u Boliviji su 1999. godine tadašnje neoliberalne vlasti pokušale da izvrše privatizaciju izvorišta vode. To je dovelo do tzv. Rata za vodu u Kočabambi – višemesečnog niza krvavih protesta, koji su se završili obustavljanjem privatizacije. Rat za vodu uzrokovao je pad lokalne, a ubrzo i državne vlasti. Upravo je u Kočabambi Moralesov MAS (Pokret za socijalizam) doživeo prve ogromne uspehe u mobilizaciji i dobio prvu većinu u lokalnom parlamentu.
Ovo može da nam posluži kao bitna lekcija u ovdašnjoj borbi. Kao što smo videli i u slučaju inicijativa poput „Bitke za Košutnjak“ ili „Odbranimo reke Stare planine“, u slučajevima ozbiljnog ugrožavanja neposrednih interesa ogromnog broja ljudi značajno lakše dolazi do masovne mobilizacije i osvešćivanja o prirodi i dubini problema. Ima li direktnijeg udara od ovog? Kao što je jedan od učesnika jučerašnjeg protesta ispred Sava centra primetio: „Pa ljudi, nama je samo potrebna sila.“ Potrebna nam je sila masovnog organizovanja i direktne akcije. Kada radni narod, u svoj svojoj silini, oseti značaj borbe, lakše je preći put od neposrednih zahteva do preuzimanja uzdi društva u svoje ruke.