Povodom Međunarodnog dana sećanja na Holokaust – dana kada su vojnici Crvene armije oslobodili preživele zatvorenike nacističkog logora Aušvic – objavljujemo tekst našeg člana Vladimira Unkovskog-Korice, napisan povodom prošlogodišnje odluke Evropskog parlamenta da zvanično izjednači fašizam i komunizam. U vremenu neiščezle i ponovo razbuđene fašističke pretnje, kada se čak i radikalna socijaldemokratska politika krivotvori i demonizuje kako interesi globalnog kapitala ne bi bili ugroženi, revolucionarni socijalisti i socijalistkinje dužni su ne samo da brane istorijsko nasleđe radničkog pokreta, već i da iz njega uče kako ne bi ponavljali greške dvadesetovekovnih socijaldemokratskih i, barem po imenu, socijalističkih vođstava. Borba protiv istorijskog revizionizma i kritičko čitanje istorije radničkog i socijalističkog pokreta nužan su preduslov izgradnje pobedonosnog pokreta eksploatisanih i potlačenih danas.
Evropski parlament je osamnaestog septembra prošle godine usvojio rezoluciju pod nazivom „Značaj evropskog sećanja za budućnost Evrope“. 545 poslanika glasalo je za, a 66 protiv.
Rezolucija se može sumirati tvrdnjom da je Drugi svetski rat „otpočeo kao neposredan rezultat zloglasnog Sporazuma o nenapadanju, koji su nacistička Nemačka i Sovjetski Savez potpisali dvadeset trećeg avgusta 1939. godine […], čime su dva totalitarna režima, koja su delila cilj osvajanja sveta, podelila Evropu na dve zone uticaja“.
U nastavku se, bez trunke ironije, države-članice EU pozivaju da, između ostalog, preduzmu korake u organizovanju (službenog) sećanja na zločine totalitarnih i autoritarnih režima, kao i da usvoje razne obrazovne i kulturne mere koje će „budućim generacijama pružiti jasan primer ispravnog [!!!] stava koji treba zauzeti u susretu sa pretnjom totalitarnog porobljavanja“.
Možda bi današnja omladina trebalo da do iznemoglosti ponavlja da je Holokaust koji je sproveo nacistički režim podjednako loš kao i oslobađanje Aušvica od strane Crvene armije.
Ne moramo da branimo nacističko-sovjetski Sporazum iz 1939. godine da bismo uvideli istorijske neistine koje ova rezolucija promoviše. Jedino su revizionistički šarlatani – u koje se, nažalost, ubraja većina poslanika Evropskog parlamenta, uključujući socijaldemokratski blok i evroposlanike iz redova laburista – kadri da objasne Drugi svetski rat referišući isključivo na događaje iz 1939. godine, kao da im ništa nije prethodilo.
Pa ipak, ova rezolucija čini upravo to. U njoj nema mesta za neugodne istine, poput te da su Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska tokom većeg dela tridesetih godina prošlog veka izlazili u susret Hitleru i Musoliniju. To im je omogućilo da se, uz ostale agresivne intervencije, umešaju i podrže vojni puč protiv demokratski izabrane, levo orijentisane vlade u Španiji, istovremeno održavajući embargo na izvoz oružja u zaposednutu Špansku Republiku.
I zaista, razmatranjem uzroka Drugog svetskog rata u godinama koje su prethodile 1939. na površinu bi isplivale mnoge sramne i neugodne istine – a isto važi i za bilo kakvu diskusiju o motivima onih koji su se borili protiv nacizma i fašizma. Jer, ne, ovaj rat nisu vodile demokratije protiv raznih oblika totalitarizma.
U stvari, Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska bile su dve imperije koje su „delile cilj osvajanja sveta“, da se poslužimo frazom iz rezolucije kojom se paušalno opisuju „totalitarni režimi“. Njihove kolonijalne uprave su, kao i u carstvima koja su im prethodila, nesumnjivo počinile „masovna ubistva, genocid i progone“ – da se poslužimo još jednom od fraza.
Rezolucija odvažno tvrdi „da je evropska integracija, kao model mira i pomirenja, predstavljala slobodan izbor naroda Evrope da se obavežu na zajedničku budućnost“. Jedino se zaboravlja da su među osnivačima onoga što će postati EU bile prave imperije, koje su i dugo nakon Drugog svetskog rata nastavile da potčinjavaju svoje stanovništvo, ne dajući mu slobodan izbor po ovom pitanju.
Rezolucija takođe veliča NATO, ali nekako propušta da spomene da su se Afroamerikanci borili protiv Hitlera – i to u posebnim crnačkim jedinicama, odvojenim od jedinica belih Amerikanaca. Toliko o svetioniku demokratije s druge strane Atlantika. Nek ide đavo, SAD su ipak saveznica EU – zato zaboravimo na američku segregaciju.
Nijedna od ovih neugodnih istina ne dotiče poslanike Evropskog parlamenta, koji, u duhu Kiplingove pesme „Teret belog čoveka“, blaženo tvrde da „Evropska unija ima posebnu odgovornost u promociji i očuvanju demokratije, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, ne samo unutar već i izvan EU“.
Tako je borba za očuvanje zapadnih imperija i kapitalističkih interesa – koja je suštinska za Drugi svetski rat – izuzeta iz teksta rezolucije, dok Evropski parlament poručuje svom predsedniku da kopiju rezolucije pošalje, između ostalog, i Ruskoj dumi. Rusija bi možda trebalo da pripazi: izgleda da EU želi da izveze malo demokratije i ispravnog istorijskog sećanja.
Rezolucija ujedno raspiruje vatru desničarske agresije ka spolja, time pružajući opravdanje za vojni avanturizam u budućnosti, i cilja na ućutkivanje i kočenje levice „kod kuće“.
Može biti da su komunisti/kinje i drugi levičari/ke koji su se borili za Špansku Republiku bili podjednako loši kao Staljin – koji je bio podjednako loš kao Hitler – pa bi levica danas jednostavno trebalo da nauči da zauzme „ispravan stav“ spram aktuelnih političkih dešavanja; tako barem tvrdi rezolucija koju su potpisali čestiti poslanici Evropskog parlamenta. Drugim rečima, levičari i levičarke danas bi, poput Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske tridesetih godina prošlog veka, trebalo da se drže po strani.
Nema potrebe da branimo Staljinovo nasleđe u Sovjetskom Savezu – i to zaista i nije nasleđe u čiju bi odbranu stali bilo Counterfire bilo Marks21, budući da je Staljinov uspon poništio demokratska postignuća slavne Oktobarske revolucije – da bismo uvideli na šta cilja rezolucija Evropskog parlamenta. U pitanju je pokušaj uspostavljanja krivice po asocijaciji.
Rezolucija odriče bilo kakvu pozitivnu istorijsku ulogu milionima iskrenih sindikalista/kinja, antiratnih aktivista/kinja, antikolonijalnih boraca/kinja za slobodu i antifašističkih pripadnika/ca pokreta otpora koji su se borili protiv tiranija i nepravdi svoga vremena, jer su neki od njih verovali, iako su o njemu malo znali, da je Staljinov Sovjetski Savez bio neka vrsta radničke države.
Danas su takva uverenja površnija nego u prošlosti i više nema Sovjetskog Saveza, ali levica se i dalje blati po principu uspostavljanja krivice po asocijaciji. Ovo je proračunat potez. Rezolucija Evropskog parlamenta deo je revizionističkog, desničarskog rata protiv istine, i rata za ućutkivanje eksploatisanih i potlačenih. Ona podstiče pasivnost u sudaru sa brutalnim merama „štednje“, imperijalističkim ratovima i rasističkim, krajnjedesničarskim nasiljem danas.
Neka nas ne zavara ovaj prizemni lov na veštice – crvene veštice – već viđen tokom makartizma u SAD, pedesetih godina prošlog veka. U susretu sa užasima prošlosti i sadašnjosti kapitalizma, niko ne treba da zapadne u ćutanje i apatiju. Ovo im neće proći.