Uoči ovogodišnjeg 8. aprila, Međunarodnog dana Roma, u Beogradu su raseljena još dva romska naselja, u podmostovlju novoizgrađenog „giganta” na Adi, u bloku 67 i bloku 72 na Novom Beogradu. Ovog puta, neće svi Romi biti smešteni u nove „kontejnere”. Neki će biti raseljeni u mesta iz kojih su pobegli, suočeni sa socijalnim beznađem, oskudicom i bedom. Svi će se, u manjoj ili većoj meri, suočiti sa situacijom kakvu smo videli upravo tokom pomenutog datuma u beogradskom naselju Resnik.
Ovakvi potezi dežurnih „urbanista” izazivaju različite reakcije javnog mnjenja. Nezavisno od toga da li se raseljavanje Roma opravdava ili osuđuje, u cilju zaštite takozvanih „ljudskih prava”, i jedan i drugi pristup, prema našem mišljenju, promašuju pravu metu kritike, nepokazujući stvarni karakter pomenunog događaja.
Za one koji podržavaju „politiku raseljavanja”, ključan je higijenski argument: tvrdi se da su romska naselja prljava, to je potencijalno žarište različlitih boleština. U najtvrđoj varijanti, to podrazumeva rasističko distanciranje, insistiranje na „sanitarnom otklonu” u ime nacionalne čistote. Mekša verzija ovog argumenta je neoliberalno zgražavanje nad romskim načinom života.
Karakteristično stanovište buržoaskih ideologa Rome uzima kao socijalnu grupu čiji način života sadrži elemente neprihvatljive za kapitalističko društvo – Za Rome su „simptomatični” nerad, pa tako i neproduktivnost, neobrazovanost , oni čak izbegavaju školu i kada su im obezbeđeni besplatni udžbenici i prevoz đaka; Romi dakle imaju način života prilično odvojen od mehanizma savremenog društva.
Problem je taj što ovakav način života Rome stavlja van tržišta rada i njegovih pravila, a to se ne sme dopustiti. Zato, kada interes krupnog kapitala zahteva iseljenje par naselja (za šta smo primere imali i u prošlosti), ovaj argument obezbeđuje da se to zapravo opravda kao dobro za sve – kako za civilizovane, tako i za one necivilizovane.
U tom smislu, raseljavanje podrazumeva urbanizaciju, uljuđivanje. Romi, kao i svi ostali, treba da poštuju „pravila igre”. Tek nas ona čine ljudima. Bitno određenje humaniteta je s jedne strane rad, a s druge veština življenja. Romi, dakle, treba da prihvate načelo „ko radi, ne boji se gladi”, ali i organizaciju slobodnog vremena. Od Roma treba napraviti poslušne i odgovorne radnike, ali i potrošače, čime će se čvrsto uključiti u tokove tržišta.
Naličije ovakvog stanovišta, koje se prilikom propagiranja navedenih stavova prećutkuje, jeste činjenica da Romi obavljaju najteže i najslabije plaćene poslove, koji ne mogu da omoguće ostvarenje liberalnog sna o vlastitom krovu nad glavom.
Čak i visokoobrazovani ljudi danas često ne mogu da žive od svoje plate – a „život na kredit” sve češće se završava zapadanjem u teške i neotplative dugove. S druge strane, insistiranje na urbanizaciji života Roma zatvara nam oči pred činjenicom da je život u kartonskim naseljima organizovan upravo tako da odgovara siromašnima: energenti se mahom ne plaćaju, mnoga dobra su zajednička, zbog nemaštine koja je opšta pojava izostaju socijalane distance.
Romi nisu siromašni zbog toga što žive u kartonskim nastambama, već na takvim mestima žive zbog toga što su siromašni. Beznađe „divljih” naselja biće zamenjeno lepše upakovanim siromaštvom. I u kontejnerima Romi će ostati siromašni, a sistem obrazovanja im neće dozvoliti da iskorače iz svog društvenog statusa.
Većina đaka neće nastaviti školovanje, ili će otići na kurseve, da bi što pre došli do kakve-takve plate. Na taj način – krug će biti zatvoren. Briga za humanizaciju Roma, na ovaj način, ostaje u okvirima neoliberalnog mita o jednakim šansama: blagostanje zaslužuju samo najpreduzimljiviji.
U ovoj „svako je kovač svoje sreće” ideologiji nema mesta za manje sposobne ili strukturno onesposobljene. „Urbanizacija” Roma je, prema tome, samo dobro smišljen izgovor za održanje njihovog drugorazrednog statusa. Veliki most na Adi postaje civilizacijski iskorak koji opravdava „kolateralnu štetu”. Iza „urbanizacije” se kriju stari mehanizmi eksploatacije. „Humanizacija” je, ovde, integrisanje u sistem, u kome je unapred pretpostavljena podela na „preduzimljive” i one koji za njih rade.
Protivljenje iseljavanju Roma, s druge strane, mora izaći iz ovde opisane buržoaske paradigme. Predstavnici Roma i borci za njihova prava često ne nastupaju sa pozicije jednakosti sa njima.
Mnogi od njih i sami propagiraju prostu „integraciju”. U stvarnosti, Romi su izloženiji represiji države i javnom pozivanju na linč. Atmosfera je danas takva da su stanovnici Resnika protestovali na sam pomen izmeštanja Roma u njihovo naselje. Nisu protestvovali za to da Romi ne budu iseljeni, već da, „takvi kakvi su”, ne budu iseljeni u njihov komšiluk. Pritom, mora se imati u vidu da je i većina stanovništva Resnika isto tako u teškoj materijalnoj situaciji. Dakle, umesto da se shvati jedinstvo sa Romima u potlačenosti, ostaje se u okvirima neoliberalne ideologije – „borimo se za naše interese kojima su suprotstavljeni njihovi”.
Reakcija vlasti, i pored pokušaja da se ogrne antirasističkim velom, pokazala je zapravo samo da se bilo kakvo ometanje ostvarivanja „urbanizacije” neće dozvoliti. Kapitalističkoj državi zapravo nije bitno koji su stavovi prisutni u protestu protiv njenih odluka, bitno je da se nešto isprečilo interesima kapitala koje ona brani. Đilas prvo koristi represiju da iseli Rome, a onda i da ih ponovo useli – sve isključivo u interesu kapitala.
Tako ovaj protest obezbeđuje vlasti podlogu za to da se pokaže i kao dobri branitelj prava i interesa Roma, kao ona koja njima želi najbolje – „urbanizaciju”. Ovakvi protesti zato služe državi i da opravda represiju i da sprovede svoje interese.
Bahato ponašanje državnog aparata prema Romima hrabri protofašističke organizacije da, bez ikakvih posledica, otvoreno pozivaju na linč Roma. Maska „strogog zaštitnika ugroženih” koju država nosi puca u paramparčad kada se pokaže da umesto da Rome od takvih napada zaštiti, ona kroz izjave svojih zvaničnika šalje poruke poput: „nikome ne sme biti uskraćeno pravo izražavanja”; „to su preterivanja nezadovoljnih mladih ljudi koji u suštini nikome ne žele zlo”; ili čak „ne znam zašto bismo huliganima nazivali one koji samo iskazuju svoje nezadovoljstvo”.
Normalizacija rasističkog diskursa u javnosti dovela je do toga da gnusno oslikavanje Svratišta za decu ulice u Novom Sadu nacističkim simbolima i pozivima da „Cigane [bace] pod led” nijedna od političkih opcija usred predizborne kampanje nije osudila i pritisla vlast da obavi istragu.
Sa istom represijom države suočavaju se danas i radnici kojima se uskraćuju davno izborena prava na sindikalno organizovanje i protest. Njih, kao i Rome, pod budnim okom policije svakodnevno iseljavaju iz domova zato što ne mogu da izmire potraživanja banaka. Kao što krupni kapitalisti prisvajaju za svoje firme zemljišta na kojima su nastanjeni ljudi, tako prisvajaju i prodaju i zemljišta na kojima stoje fabrike, dok radnici svakodnevno ostaju bez posla.
Zato jedino protesti za prava svih potlačenih, a protiv eksploatacije i represije mogu da pokažu istinski karakter kapitalističke države i ponude jasnu alternativu. Ona je u ujedinjavanju svih potlačenih protiv užasnih uslova života u koje nas gura kapitalistički način proizvodnje i državne represije koja je tu da takvo stanje održi – a za život skrojen prema našim potrebama, život dostojan čoveka.
Protesti u Resniku
U Resniku su se tokom aprila danima održavali protesti protiv doseljavanja siromašnih Roma sa Novog Beograda. Vlast već duže vreme stvara situaciju koja omogućava i opravdava rasizam – uglavnom izmeštajući romska naselja iz grada da bi tajkuni gradili tržne centre. Za kraj meseca najavljeno je potpuno iseljavanje preostalog dela naselja na čijoj je nekadašnjoj teritoriji iznikao ekskluzivni stambeni kompleks velikog srpskog ktitora, gospodina Miškovića – Belville.
Stanovništvo Resnika suočeno je sa teškim uslovima života i naviknuto na ulogu smetlišta za sve ono što „ozbiljan čovek”, gospodin Đilas, oseti da je višak koji ruži centar prestonice: za izbeglice sa Kosova, siromašne Rome i pse (!). Ovog puta, deo stanovnika Resnika okupio se u subotu 7. aprila, da protestuje, kako kažu prvenstveno protiv Đilasove politike, ne protiv Roma, ali je policija razbila protest. Čuvši za represiju nad komšijama, sutradan se okupio veći broj ljudi, a policija nije birala koga bije. Na protestima su potom primećene grupe navijača Rada i Crvene Zvezde, a u početku se okupljenima obraćao i Igor Marinković, istaknuti član fašističke grupe SNP Naši.
Činjenica je da se ni Romi ni stanovništvo Resnika ne pitaju ništa, a da profitiraju jedino kapitalisti. Zato protesti protiv doseljavanja Roma neće rešiti probleme ni jednih ni dugih i samo će produžiti ruku državne represije. Samo zajednička borba za bolje uslove života može da reši stambena i sva druga pitanja siromašnih i obespravljenih. Neophodna je izgradnja solidarnosti, ali i raskrinkavanje fašista koji prete kamenovanjem Roma ukoliko ih dosele u Resnik.