Pre stotinu godina revolucionarna kriza pretila je da raznese čitavu staru Evropu. Tokom te krize, život je položila jedna od najvećih revolucionarki XX veka, Roza Luksemburg. Njoj u čast, svakog četvrtka do kraja avgusta objavljivaćemo po jedno poglavlje pamfleta britanskog marksiste i revolucionara Tonija Klifa posvećenog njenim idejama i iskustvima.
Jedna od vodećih crta u celokupnom radu Roze Luksemburg je borba protiv reformizma, koji je suzio ciljeve radničkog pokreta na podešavanje kapitalizma umesto na njegovo rušenje revolucionarnim putem. Najistaknutiji predstavnik reformizma (ili revizionizma, kako su ga tada zvali) protiv koga se Roza prvi put pobunila bio je Eduard Bernštajn. Oborila je njegove argumente s posebnom oštrinom u svom pamfletu Socijalna reforma ili socijalna revolucija, koji se sastojao od dve serije članaka objavljenih u Leipziger Volkszeitung-u – prve u septembru 1898. godine, kao odgovor na Bernštajnove članke u Die Neue Zeit-u, a druge u aprilu 1899. godine, kao odgovor na njegovu knjigu Preduslovi socijalizma i zadaci socijaldemokratije.
Bernštajn je redefinisao fundamentalni karakter radničkog pokreta kao „demokratsku socijalističku partiju“, a ne kao partiju društvene revolucije. Suprotstavljajući se Marksu, smatrao je da protivrečnosti u kapitalizmu ne postaju izraženije, već se neprestano smanjuju; kapitalizam se polako kroti, polako postaje prilagodljiviji. Karteli, trustovi i kreditne institucije postepeno regulišu anarhičnu prirodu sistema, tako da, umesto ponavljajućih recesija koje je prikazao Marks, postoji tendencija ka trajnom prosperitetu. Društvene protivrečnosti takođe se umanjuju, po Bernštajnu, mogućnostima postojanja srednje klase i demokratskijom raspodelom vlasništva kapitala kroz akcionarska društva. Prilagodljivost sistema potrebama vremena pokazuje se i u poboljšanju ekonomskih, društvenih i političkih uslova radničke klase, kao rezultat aktivnosti sindikata i kooperativa.
Iz ove analize Bernštajn je zaključio da socijalistička partija mora da se posveti postepenom poboljšanju položaja radničke klase, a ne revolucionarnom osvajanju političke vlasti.
Nasuprot Bernštajnu, Roza Luksemburg ukazivala je da kapitalističke monopolske organizacije (karteli i trustovi) i kreditne institucije teže da prodube antagonizme u kapitalizmu, a ne da ih ublaže. Ona opisuje njihovu funkciju:
U opštem smislu, […] karteli […] se pojavljuju kao neizbežna faza kapitalističkog razvoja, koja u krajnjoj analizi pogoršava anarhiju kapitalističkog sveta i izražava i dovodi do sazrevanja njegove unutrašnje protivrečnosti. Karteli pogoršavaju antagonizme koji postoje između načina proizvodnje i razmene tako što pooštravaju sukob između proizvođača i potrošača […]. Zatim, oni pogoršavaju antagonizam koji postoji između načina proizvodnje i načina prisvajanja tako što suprotstavljaju, na najbrutalniji način, radničku klasu sa superiornom silom organizovanog kapitala, time povećavajući antagonizam između Kapitala i Rada.
Najzad, kapitalističke kombinacije zaoštravaju protivrečnost koja postoji između internacionalnog karaktera kapitalističke svetske privrede i nacionalnog karaktera države – utoliko što su uvek praćene opštim carinskim ratom, koji produbljuje razlike među kapitalističkim državama. Ovome moramo dodati i nesumnjivo revolucionarni uticaj koji karteli vrše na koncentraciju proizvodnje, tehnički napredak itd.
Drugim rečima, kada se razmatraju iz ugla svog krajnjeg efekta na kapitalističku privredu, karteli i trustovi ne uspevaju kao „sredstva prilagođavanja“. Oni ne uspevaju da umanje protivrečnosti kapitalizma. Naprotiv, čini se da su oni zapravo instrumenti veće anarhije. Oni pospešuju dalji razvoj unutrašnjih protivrečnosti kapitalizma. Oni ubrzavaju dolazak opšte propasti kapitalizma.
Kreditiranje takođe, rekla je Roza Luksemburg, uopšte ne zaobilazi kapitalističku krizu, već je zapravo produbljuje. Dve najvažnije funkcije kreditiranja jesu proširivanje proizvodnje i podsticanje razmene, a obe te funkcije jačaju nestabilnost sistema. Kapitalističke ekonomske krize nastaju kao rezultat protivrečnosti između stalne tendencije proizvodnje da se širi i ograničenih kapaciteta za potrošnju kapitalističkog tržišta. Kreditiranje, time što, s jedne strane, ohrabruje proizvodnju, ohrabruje i tendenciju ka preteranoj proizvodnji, i time što je i samo podložno opasnim nestabilnostima u nepovoljnim okolnostima, teži da uzdrma privredu još više i produbi krizu. Uloga kreditiranja u podsticanju špekulacije još jedan je faktor koji povećava nestabilnost kapitalističkog oblika proizvodnje.
Bernštajnov glavni dokaz u prilog njegovom argumentu da se protivrečnosti kapitalizma umanjuju bilo je to da tokom dve decenije, počev od 1873. godine, kapitalizam nije iskusio veću recesiju. Ali, kako kaže Roza Luksemburg:
Tek što se 1898. godine Bernštajn odrekao Marksove teorije krize, duboka opšta kriza izbila je dve godine kasnije, a sedam godina potom, nova kriza, koja je počela u SAD, pogodila je svetsko tržište. Činjenice su opovrgle teoriju „prilagođavanja“. Pokazale su pritom da su ljudi koji su napustili Marksovu teoriju krize samo zato što se nijedna kriza nije pojavila u određenom vremenskom periodu zapravo pomešali suštinu te teorije sa jednim od njenih sekundarnih, spoljašnjih aspekata – desetogodišnjim ciklusom. Opis ciklusa u modernoj kapitalističkoj industriji kao desetogodišnjeg perioda bio je za Marksa i Engelsa, u šezdesetim i sedamdesetim godinama 19. veka, samo jednostavan iskaz o činjeničnom stanju. Nije bio zasnovan na prirodnom zakonu, već na seriji datih istorijskih okolnosti koje su bile povezane sa naglim širenjem mladog kapitalizma.
Zapravo:
Krize se mogu ponavljati na pet ili deset godina, ili čak osam ili dvadeset godina […]. Verovanje da kapitalistička proizvodnja može da se „prilagodi“ razmeni podrazumeva jednu od dve stvari: ili svetsko tržište može da se beskrajno širi, ili je, naprotiv, razvoj proizvodnih snaga tako ograničen da ne može preći granice tržišta. Prva pretpostavka je materijalno nemoguća. Druga je isto tako onemogućena stalnim tehnološkim napretkom koji svakodnevno stvara nove proizvodne snage u svim granama.
U stvari, smatrala je Roza Luksemburg, ono što je osnovno u marksizmu jeste da protivrečnosti u kapitalizmu – između rastućih proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje – postaju sve izraženije. Ali to što se ove protivrečnosti iskazuju u obliku katastrofalne opšte krize samo je „od sekundarnog značaja“. Oblik iskazivanja temeljne protivrečnosti nije toliko važan koliko njena suština. (Uz to, Roza Luksemburg verovatno ne bi osporavala ideju da je jedan oblik u kojem se mogu iskazati osnovne protivrečnosti svakako permanentna ratna ekonomija sa ogromnim gubicima proizvodnih snaga.)
Roza Luksemburg tvrdila je da je Bernštajn, kada je porekao produbljivanje protivrečnosti u kapitalizmu, odstranio osnovu borbe za socijalizam. Socijalizam se tako pretvorio iz ekonomske nužnosti u ideal kojem se može nadati, u utopiju. Bernštajn se žalio, „Zašto predstavljati socijalizam kao posledicu ekonomske prinude? […] Zašto omalovažavati ljudsko razumevanje, osećaj za pravdu i volju?“
Roza Luksemburg je prokomentarisala:
Bernštajnova najpravednija raspodela može se postići zahvaljujući čovekovoj slobodnoj volji, čovekovoj volji koja ne dela na osnovu ekonomske nužnosti, pošto je ta volja sama po sebi samo instrument, već zahvaljujući čovekovom poimanju pravde, tj. čovekovoj ideji pravde.
Time se lepo vraćamo na princip pravde, starog ratnog konja na kojem su se reformatori sveta klackali vekovima, u odsustvu sigurnijeg istorijskog prevoznog sredstva. Vraćamo se žalosnom Rozinantu na kojem su Don Kihoti istorije galopirali ka velikoj svetskoj reformi, da bi se uvek vratili kući sa masnicama oko očiju.
Apstrahovana iz protivrečnosti kapitalizma, težnja ka socijalizmu postaje samo idealistička himera.
Eduard Bernštajn (i mnogi nakon njega) posmatrali su sindikate kao oružje koje slabi kapitalizam. Roza Luksemburg je, naprotiv, isticala da, iako sindikati mogu donekle uticati na nivo plate, oni ne mogu sami po sebi ukinuti sistem najamnine i osnovne, objektivne ekonomske faktore koji odlučuju nivo plata:
Sindikati nisu ništa više nego organizovana odbrana radne snage protiv napada profita. Oni pokazuju otpor koji radnička klasa pruža tlačenju kapitalističke privrede.
[…] Sindikati imaju funkciju uticanja na situaciju na tržištu radne snage. Ali ovaj uticaj stalno se nadjačava proletarizacijom srednjih slojeva našeg društva, procesom koji stalno donosi novu ponudu na tržište rada. Druga funkcija sindikata je popravljanje uslova radništva. To jest, oni pokušavaju da povećaju udeo u društvenom bogatstvu koji ide radničkoj klasi. Ovaj udeo se, međutim, smanjuje neizbežnošću jednog prirodnog procesa – rastom produktivnosti rada.
Drugim rečima, objektivni uslovi kapitalističkog društva transformišu obe ekonomske funkcije sindikata u jednu vrstu Sizifovog posla, koji je, ipak, suštinski važan. Jer, kao rezultat aktivnosti njegovog sindikata, radnik uspeva za sebe da obezbedi stopu zarade koja mu pripada u skladu sa situacijom na tržištu rada. Kao rezultat sindikalne aktivnosti, primenjuje se kapitalistički zakon najamnine, i efekat pritiskajuće tendencije privrednog razvoja se parališe, ili, bolje rečeno, ublažava.
Sizifov posao! Ovaj izraz razbesneo je birokrate nemačkih sindikata. Nisu mogli da priznaju da sindikalna borba, koliko god bila korisna u zaštiti radnika i radnica od sveprisutne tendencije kapitalizma da postepeno snižava standarde, nije zamena za oslobođenje radničke klase.
Dok su za Bernštajna sindikati (i njihove kooperative) bili glavne ekonomske poluge za ostvarivanje socijalizma, parlamentarna demokratija bila je politička poluga za ovaj prelaz. Po njemu, parlament je bio otelotvorenje volje društva, drugim rečima, bio je natklasna institucija.
Roza Luksemburg, s druge strane, ističe: „[…] trenutna država nije ’društvo’ koje predstavlja ’radničku klasu u usponu’. Ona je sama po sebi predstavnik kapitalističkog društva. Ona je klasna država“. „Sve u svemu, parlamentarizam nije direktno socijalistički element koji postepeno prožima celokupno kapitalističko društvo. On je, naprotiv, poseban oblik buržoaske klasne države.“
U vreme najžešće rasprave o parlamentarnom putu do socijalizma u Nemačkoj, ono što su nazivali osvajanjem političke vlasti kroz parlament postigli su prvi francuski socijalisti. U junu 1899. godine Aleksandar Mileran ušao je u radikalsku vladu Valdek-Rusoa, rame uz rame sa generalom Galifeom, glavnim kasapinom Pariske komune. Ovaj događaj pozdravili su francuski socijalistički vođa Žores i desničarski reformisti kao veliki taktički obrt: političku moć nije više nosila samo buržoazija, nego, zajednički, buržoazija i radnička klasa, a ta situacija, po njima, bila je politički izraz prelaza iz kapitalizma u socijalizam.
Roza je pomno pratila ovaj prvi eksperiment sa koalicionom vladom između kapitalističkih i socijalističkih partija, i temeljno ga istraživala. Ukazala je da je ova koalicija, koja je čvrsto vezala radničku klasu uz vladu, sprečila radništvo da pokaže svoju pravu snagu. U stvari, ono što su oportunisti nazivali „pustom opozicijom“ bila je mnogo korisnija i praktičnija politika: „[…] daleko od toga da onemogućava stvarne, neposredne i opipljive reforme progresivnog karaktera, politika opozicije jedini je način na koji manjinske partije uopšte, a posebno socijalističke manjinske partije, mogu da postignu praktičan uspeh“. Socijalistička partija trebalo bi da zauzima samo one pozicije koje daju perspektivu za antikapitalističku borbu:
Naravno, da bi bila učinkovita, socijaldemokratija mora da zauzme sve pozicije koje može u trenutnoj državi i da napadne svuda. Međutim, preduslov za ovo je da te pozicije omogućuju vođenje klasne borbe sa njih, borbu protiv buržoazije i njene države.
I zaključila je: „U buržoaskom društvu uloga socijaldemokratije je uloga opozicione partije. Kao vladajuća partija ona se sme uzdići jedino na ruševinama buržoaske države.“
Ukazano je na krajnje opasnosti svojstvene koalicionom eksperimentu: „Žores, neumorni branilac republike, priprema put za cezarizam. Zvuči kao neslana šala, ali tok istorije posut je takvim šalama.“
Kako proročki! Fijasko Makdonalda u Britaniji, zamena Vajmarske republike Hitlerom, bankrot narodnog fronta tridesetih i u koalicionim vladama Francuske nakon Drugog svetskog rata, što je dovelo do De Gola, neki su od krajnjih ishoda politike koalicionih vlada.
Reformistima, koji su verovali da parlamentarizam i buržoaska zakonitost znače kraj nasilja kao faktora u istorijskom razvoju, Roza je uzvratila ovako:
Šta je zapravo celokupna funkcija buržoaske zakonitosti? Ako jedan „slobodan građanin“ uzme drugog protiv njegove volje i zatvori ga u neudobnu prostoriju na neko vreme, svi odmah shvataju da je počinjeno nasilno delo. Međutim, čim se taj proces desi u skladu sa knjigom koja se zove krivični zakonik, a prostorija o kojoj se radi je zatvorska ćelija, onda cela stvar odmah postaje miroljubiva i zakonita. Ako jedan čovek drugog natera da ubija druga ljudska bića, onda je to očigledno nasilan čin. Međutim, čim se taj proces nazove „vojnom obavezom“, dobri građanin je utešen idejom da je sve savršeno zakonito i u redu. Ako jedan građanin drugome protivvoljno oduzme neki deo njegove imovine ili zarade, jasno je da je u pitanju nasilan čin, ali čim se proces nazove „indirektno oporezivanje“, onda je sve u redu.
Drugim rečima, ono što nam se predstavlja u ruhu buržoaske zakonitosti nije ništa drugo do iskazivanje klasnog nasilja u obliku obavezujuće norme od strane vladajuće klase. Čim se pojedinačni nasilni čin ovako uzdigne u rang obavezujuće norme, proces se oslikava u umu buržoaskog advokata (i ništa manje u umu socijalističkog oportuniste) ne onakav kakav jeste, već izokrenut: zakonski proces javlja se kao nezavisna tvorevina apstraktne „pravde“, a državna prinuda kao posledica, kao puko „sankcionisanje“ zakona. U stvarnosti, istina je upravo suprotna: buržoaska zakonitost (i parlamentarizam kao zakonodavstvo u procesu razvoja) nije ništa do naročiti društveni oblik u kojem se političko nasilje buržoazije, razvijajući svoju datu ekonomsku osnovu, ostvaruje.
Stoga je apsurdna ideja nadilaženja kapitalizma legalnim formama koje je ustanovio sam kapitalizam, koje, u suštini, nisu ništa do izrazi buržoaskog nasilja. U konačnom razmatranju, za ukidanje kapitalizma nužno je revolucionarno nasilje:
Upotreba nasilja uvek će ostati poslednje sredstvo za radničku klasu, vrhovni zakon klasne borbe, koji je uvek prisutan, ponekad u latentnom, a ponekad u aktivnom obliku. I kada pokušavamo da okrenemo umove ka revoluciji parlamentarnom i drugom aktivnošću, to je samo da bi, kada zatreba, revolucija mogla da se vodi ne samo umom već i rukom.
Koliko su samo dalekovide bile sledeće reči Roze Luksemburg iz 1902. godine za period propasti Vajmarske republike i dolazak nacista: „Ako socijaldemokratija bude prihvatila oportunističko stanovište, odrekla se upotrebe nasilja, i zavetovala radničku klasu da nikada ne skrene sa puta buržoaskog legalizma, onda će se njena celokupna parlamentarna i ostala aktivnost bedno srušiti i ostaviti prazan teren za neobuzdanu dominaciju reakcionarnog nasilja.“
Ali, iako je Roza Luksemburg znala da je radništvo prisiljeno da se okrene revolucionarnom nasilju protiv eksploatacije i tlačenja, duboko je osećala bol svake prolivene kapi krvi. Sredinom Nemačke revolucije zapisala je:
Reke krvi prolivene su tokom četiri godine imperijalističkog ubijanja naroda [Prvi svetski rat]. Sada moramo sačuvati svaku kap ove dragocene tečnosti, časno i u kristalnim čašama. Nesputana revolucionarna energija i široki osećaj ljudskosti – ovo je pravi dah socijalizma. Istina je da ceo jedan svet mora da se preokrene, ali svaka suza koja se mogla izbeći predstavlja optužbu; čovek koji žuri da izvrši važno delo i ne razmišljajući zgazi crva na tom putu, time čini zločin.
Među reformistima, kao i među nekima koji tvrde da su revolucionari, vlada teorija da jedino glad može nagnati radništvo na put revolucije: boljestojeći radnici u centralnoj i istočnoj Evropi, smatrali su reformisti, zbog toga ne bi imali mnogo šta da nauče od gladnih i ugnjetenih ruskih radnika. Roza Luksemburg vrlo glasno se posvetila ispravljanju ove zablude, pišući 1906. godine:
[…] ideja da je pod carističkim režimom pre revolucije životni standard radničke klase bio ravan prosjačkom prilično je preuveličana. Naprotiv, sloj radništva u krupnoj industriji i velikim gradovima, koji je bio najaktivniji i najefektivniji u ekonomskoj i političkoj borbi, uživao je životni standard koji je jedva bio niži od odgovarajućeg sloja nemačkog proletarijata; zaista, u nekim granama ista, ili čak mestimično veća zarada dobijala se u Rusiji nego u Nemačkoj. Takođe, po pitanju radnih sati, razlika između krupnih industrijskih poslova u te dve države je zanemarljiva. Stoga je zamisao da ruska radnička klasa živi u materijalnim i kulturnim uslovima helota izvedena ni iz čega. Ova zamisao protivi se činjenicama same revolucije i istaknute uloge proletarijata u njoj. Revolucije sa ovakvom političkom i duhovnom zrelošću ne stvaraju prosjaci; industrijski radnik koji je u prvim redovima borbe u Peterburgu, Varšavi, Moskvi i Odesi mnogo je bliži, kulturno i duhovno, zapadnoevropskom tipu nego što zamišljaju oni koji misle da su buržoaski parlamentarizam i „pravilna“ sindikalna praksa jedina i nezamenljiva škola za proletarijat.
Pri tome, prazni stomaci, osim što teraju na pobunu, takođe vode ka potčinjavanju.
Oslanjajući se na klasnu borbu radničke klase, bilo prikrivenu ili otvorenu, bilo usmerenu ka sticanju ustupaka od kapitalističke klase ili ka njenom svrgavanju, Roza Luksemburg podržavala je borbu za društvene reforme podjednako kao i socijalnu revoluciju, smatrajući da je prvo pre svega škola za ovo drugo, čiju je veću istorijsku važnost objasnila analizirajući međusobne odnose te dve borbe:
Zakonska reforma i revolucija nisu različite metode istorijskog razvoja koje se mogu po želji odabrati sa švedskog stola istorije, kao što se biraju vruće ili hladne kobasice. Zakonska reforma i revolucija različiti su faktori u razvoju klasnog društva. Oni se međusobno uslovljavaju i dopunjavaju, i istovremeno se recipročno isključuju, kao Severni i Južni pol, kao buržoazija i proletarijat.
Svaki zakonski ustav proizvod je revolucije. U klasnoj istoriji, revolucija je čin političkog stvaranja, dok je zakonodavstvo politički izraz života u društvu koje je već nastalo. Rad na reformama ne sadrži sam svoju snagu nezavisnu od revolucije. Tokom svakog istorijskog razdoblja, rad na reformama obavlja se samo u onom smeru koji mu je odredila poslednja revolucija, i nastavlja se dok god se polet poslednje revolucije i dalje oseća. Ili, jasnije rečeno, u svakom istorijskom razdoblju reformatorski rad vrši se samo u okvirima društvenog oblika koji je stvorila poslednja revolucija. Ovde je seme problema.
Protivno je istoriji predstavljati rad na reformama kao dugu, razvučenu revoluciju, a revoluciju kao zbijeni niz reformi. Društvena transformacija i zakonska reforma ne razlikuju se po trajanju, već po sadržaju. Tajna istorijske promene kroz korišćenje političke moći leži upravo u transformaciji jednostavne kvantitativne izmene u novi kvalitet, ili, da kažemo konkretnije, u prelazu istorijskog razdoblja iz jednog datog oblika društva u drugi.
Zato ljudi koji zagovaraju metodu zakonske reforme, umesto i u suprotnosti sa osvajanjem političke moći i društvenom revolucijom, zapravo ne biraju mirniji, staloženiji i sporiji put ka istom cilju, već drugi cilj. Umesto da se zalažu za osnivanje novog društva, oni se zalažu za površinske izmene starog društva. Ako pratimo političke koncepcije revizionizma, dolazimo do istog zaključka kao i kada pratimo ekonomske teorije revizionizma. Naš program postaje ne ostvarivanje socijalizma, već reforma kapitalizma; ne suzbijanje sistema najamnog rada, već razvodnjavanje eksploatacije, to jest, suzbijanje najtežih okrutnosti kapitalizma umesto suzbijanja samog kapitalizma.