Pre stotinu godina revolucionarna kriza pretila je da raznese čitavu staru Evropu. Tokom te krize, život je položila jedna od najvećih revolucionarki XX veka, Roza Luksemburg. Njoj u čast, svakog četvrtka do kraja avgusta objavljivaćemo po jedno poglavlje pamfleta britanskog marksiste i revolucionara Tonija Klifa posvećenog njenim idejama i iskustvima.
U maju 1891. godine masovni štrajk oko 125 000 belgijskih radnika istakao je zahtev za promene u izbornom sistemu. U aprilu 1893. još jedan štrajk, koji je okupio oko četvrt miliona radnika, izbio je sa sličnim zahtevom. Ishod je bilo univerzalno, ali nejednako pravo glasa, pri čemu su se glasovi bogatih i ‚‚kulturnih” birača računali kao dva ili tri glasa radnika i seljaka. Radništvo, nezadovoljno, se podiglo na još jedan masovni štrajk devet godina kasnije, zahtevajući potpunu reviziju ustava. Ovi masovni politički štrajkovi ostavili su značajan utisak na Rozu Luksemburg. Dva članka posvećena toj temi – Belgijski eksperiment i I treći put o belgijskom eksperimentu – ističu revolucionarni karakter masovnog političkog štrajka kao oružja specifičnog za radničku klasu. Za Rozu Luksemburg masovni štrajkovi, politički i ekonomski, čine centralni faktor u revolucionarnoj borbi za radničku vlast.
Entuzijazam Roze Luksemburg za ovaj metod, kao i pronicljivo razumevanje istog, dostiže nov vrhunac sa Ruskom revolucijom iz 1905. :
U prošlim buržoaskim revolucijama u kojima je, sa jedne strane, političko obrazovanje i vođstvo revolucionarnih masa bilo vršeno od strane buržoaskih partija, a sa druge, zadatak revolucije bio ograničen na svrgavanje vlade, kratka bitka na barikadama bila je prikladan oblik revolucionarne borbe. Danas, u vremenu kada radnička klasa mora obrazovati, organizovati i voditi samu sebe, kada je sama revolucija usmerena ne samo protiv ustanovljene državne vlasti već i protiv kapitalističke eksploatacije, masovni štrajkovi pojavljuju se kao prirodna metoda za mobilizovanje najširih slojeva proletarijata u akciju, da ih radikalizuje i organizuje. Istovremeno to je metoda kojom se podriva i zbacuje ustanvoljena državna moć i ograničava kapitalistička eksploatacija /…/ Da bi radnička klasa mogla da masovno učestvuje u bilo kakvoj neposrednoj političkoj akciji, ona prvo mora samu sebe da organizuje, što pre svega znači da mora da izbriše granice između fabrika i radionica, rudnika i topionica, mora da prevaziđe rascep između radnih mesta koji kapitalizam stvara. Zato je masovni štrajk prvi, prirodni, spontani oblik svakog velikog, revolucionarnog, proleterskog delovanja. Što više industrija postaje preovlađujuća u privredi, što je istaknutija uloga radničke klase i što je razvijeniji sukob između rada i kapitala, to će masovni štrajkovi biti moćniji i odlučniji. Raniji glavni oblik buržoaskih revolucija, bitka na barikadama, otvoreni sukob sa naoružanom državnom vlašću, je periferni aspekt današnje revolucije, samo jedan trenutak u celom procesu masovne borbe proletarijata.
Budimpešta, 1956!
Nasuprot svim reformistima koji vide nekakav Kineski zid između delimičnih borbi za ekonomske reforme i političke borbe za revoluciju, Roza Luksemburg je ukazala da u revolucionarnom periodu ekonomska borba prerasta u političku i obrnuto:
Pokret ne ide samo u jednom smeru, od ekonomske ka političkoj borbi, već i u suprotnom smeru. Svaka važna politička masovna akcija, nakon što dostigne vrhunac, pretvara se u niz ekonomskih masovnih štrajkova. A ovo pravilo važi ne samo za pojedinačan masovni štrajk, već i za celu revoluciju. Sa širenjem, pojašnjavanjem i jačanjem političke borbe, ne samo da se ekonomska borba ne povlači, već se naprotiv širi i istovremeno postaje organizovanija i intenzivnija. Postoji uzajamni uticaj između te dve borbe. Svaki novi napad i pobeda političke borbe ima snažan uticaj na ekonomsku borbu, utoliko što dok istovremeno širi vidike radništvu za poboljšanje sopstvenih uslova i jača njihovu volju da to i učine, takođe jača njihov borilački duh. Nakon svakog velikog talasa političkog delovanja ostaje plodno tlo iz kojeg niče hiljadu ekonomskih borbi. I obratno važi. Radnička stalna ekonomska borba protiv kapitala održava ih u svakom zamiranju političke borbe. Ekonomska borba sadrži, takoreći, nepresušni izvor snage radničke klase iz kog političke borbe mogu uvek da se nanovo napoje. Neumorna ekonomska bitka proletarijata vodi svaki momenat do oštrih izolovanih konflikata tu i tamo, a odatle izleću nepredviđene političke borbe ogromnih razmera.
Jednom rečju, ekonomska borba je faktor koji gura pokret od jedne političke žiže do druge. Politička borba povremeno krči put za ekonomsku borbu. Uzrok i posledica menjaju mesta svake sekunde. Tako dolazimo do toga da dva elementa, ekonomski i politički, ne teže da se razdvoje tokom perioda masovnih štrajkova u Rusiji, a kamoli da se međusobno ponište, kao što nalažu pedantičke sheme.
Logični i nužni vrhunac masovnog štrajka je ‚‚otvoreni ustanak koji se može ostvariti samo kao kulminacija niza pojedinačnih ustanaka koji mu otvaraju put, i time se moraju na neko vreme završiti onim što liči na delimične ‘poraze’, od kojih se svaki može činiti ‘preranim’.”
A kakav tek porast u klasnoj svesti nastaje od masovnih štrajkova:
Najdragocenija stvar, jer je i najdugotrajnija, u oštroj plimi i oseci revolucionarnog talasa, je duhovni rast proletarijata. Ogromni napredak u intelektualnom razvoju proletarijata nudi neporecivu garanciju za njegov dalji napredak u neizbežnim ekonomski i političkim borbama koje predstoje.
A do kakvog se samo idealizma radništvo uzdiže! Ostavljaju po strani sumnje o sposobnosti da sebe i svoje porodice izdržavaju tokom borbe. Oni ne pitaju da li su obavljene sve preliminarne tehničke pripreme:
Jednom kada otpočne stvarno ozbiljan period masovnih štrajkova, sve takve ‚‚računice troškova” liče na pokušaj da se okean izmeri koficom. A to zaista jeste okean, more strašnih nevolja i nestašice za proletarijat – to je neizbežna cena svake revolucije. Rešenje koje revolucionarni period ima za ovaj naizgled nerešivi problem nalaženja materijalne podrške za štrajkače je to što stvara tako neizmernu količinu idealizma među masama da se čini da one postaju skoro imune i na najtežu nemaštinu.
Ovaj uvid u veličanstvenu revolucionarnu inicijativu i požrtvovanje do kojeg se radništvo uzdiže u revoluciji je opravdavao Rozino uverenje.