U oktobarsko-novembarskom broju Kontranapada objavili smo i analizu našeg člana Dragana Plavšića, originalno napisanu za sajt britanske organizacije Counterfire, o zaoštravanju imperijalističkog nadmetanja između Sjedinjenih Američkih Država i Kine, koje preti da se pretvori u novi hladni rat. Šta ovo zaoštravanje znači za levicu i da li ona treba da zauzima strane, ili da vodi sopstvenu politiku? Da li antiimperijalizam koji odbija priklanjanje bilo kojoj sili znači i politički pasivan stav? Ovaj tekst pruža odgovore na ta pitanja, prvenstveno se usredsređujući na levicu u Britaniji, ali ujedno dajući putokaz i za stav koji socijalisti i socijalistkinje drugde treba da zauzmu.
Avganistan predstavlja veliki poraz za američki imperijalizam. Irak je bio poraz zato što je bio katastrofa – ali Avganistan je katastrofa upravo zato što je poraz. Sramni preokret koji je zapečatio ovaj poraz je da su se svojevremeno prognani talibani sada vratili i prognali SAD.
Ništa što su SAD pokušale da urade u Avganistanu nije urodilo plodom: ni Obamin nesrećni „porast prisustva“ američkih, britanskih i NATO trupa, čiji broj se tada popeo na maksimalnih 130.000; ni „avganizacija“ odbrambenih snaga (doduše, uz američku vazdušnu podršku i dronove); pa ni Trampova ozloglašena „majka svih bombi“.
Svi ovi pokušaji su propali zato što se pobuna u Avganistanu nije mogla rešiti vojnim putem. Pobuna nikada nije prestala, jer je njen motiv bio neiskorenjiv. A bio je neiskorenjiv zato što je, iz dana u dan, pobuna crpla snagu iz nepresušnog izvora besa i ogorčenosti – ubilačkog užasa američke okupacije, koja je, kako se procenjuje, odnela živote 240.000 Avganistanki i Avganistanaca.
Poređenja sa Vijetnamom su prigodna, ali zapravo sežu dublje od puke činjenice da su se obe američke invazije okončale na haotičan i ponižavajuć način. Ostavljajući značajne razlike po strani, i Avganistan i Vijetnam suštinski su vodili istu borbu za nacionalni suverenitet koja je u temelju sasekla američku odlučnost. Nipošto ne želeći da negiramo reakcionarni karakter islamizma talibana, ipak moramo da primetimo da je dublji ideološki izvor njihovog mobilizacijskog potencijala – avganistanski nacionalizam. On se služi sasvim modernim konceptom prava, kao što nam pokazuju uvodne rečenice s njihove prve konferencije za medije:
„Ovo je trenutak ponosa za čitavu naciju […]. Želja za slobodom i nezavisnošću je legitimno pravo svake nacije. Stoga, nakon dvadeset godina borbe za oslobođenje, za emancipaciju zemlje od okupacije, Avganistanci koriste svoje legitimno pravo. To je bilo naše pravo i mi smo ga ostvarili.“
Američka tvrdnja da je cilj intervencije u Avganistanu bila „izgradnja nacije“ (što je, inače, tipična imperijalistička tvrdnja, koju je svojevremeno iznela i Rusija – još jedan poraženi okupator Avganistana) nikada nije ozbiljno shvaćena od strane stratega u Pentagonu. Za njih je, u praksi, ova tvrdnja predstavljala puki eufemizam za postizanje američkog vojnog cilja: pretvaranje Avganistana u prozapadno orijentisanu državu.
Nema sumnje da poraz ovog cilja privremeno otežava Vašingtonu da razmatra dalje slične intervencije, pogotovu uzevši u obzir sada široko rasprostranjen otpor „večitim ratovima“. No, na duže staze, taj poraz se mora staviti u odgovarajući širi kontekst. Ključna stavka je relativno opadanje američke moći nakon tri decenije globalne nadmoći.
Usamljena supersila
Nakon pada Berlinskog zida i poraza suparničke Rusije u Hladnom ratu, SAD su u devedesete ušle ne samo trijumfalno, već i opijene svojim novim statusom: kao jedna jedina, imperijalistička sila bez premca. Iako je osećanje opijenosti podjednako zahvatilo i demokratsko i republikansko krilo vladajuće klase, ono je svoj najrazmetljiviji izraz našlo u neokonzervativnom istraživačkom centru pod nazivom „Projekat za novi američki vek“ (PNAC), koji je uživao podršku nekih od vodećih ljudi iz vlade Buša mlađeg.
Rešivši da kapitalizuje svoju istorijsku hladnoratovsku pobedu kako bi obezbedio dugoročnu globalnu hegemoniju, Vašington je sebi postavio nove, ambiciozne geopolitičke ciljeve. Dodatno je ulagao u svoju već nadmoćnu vojnu silu, jer je ovo morala da bude prvenstveno vojna hegemonija. Kako je to sročio PNAC: „Amerika treba da teži očuvanju i širenju svoje pozicije globalnog lidera time što će održati nadmoć američkih vojnih snaga.“
Posledično, NATO i EU su se, prateći se manje-više ukorak, u Istočnoj Evropi proširile sve do granica s Rusijom. Vodeću ulogu u njihovom širenju igrale su SAD, koje su svoj ekspanzionistički autoritet u regionu uspostavile pokrenuvši prvi NATO-ov rat van teritorija zemalja-članica – 1999. godine, protiv Srbije.
No, na Bliskom istoku je, nakon Iranske revolucije, a potom i narušavanja odnosa sa Irakom oko Kuvajta, došlo do slabljenja američke regionalne hegemonije. Da bi ponovo uspostavio prevlast, Vašington je oportuno iskoristio 11. septembar kao izgovor da napadne i okupira Avganistan 2001. To je, međutim, poslužilo samo kao uvod u njegov pravi cilj: invaziju Iraka 2003. godine.
Supersila u opadanju
Četvorogodišnji period između 1999. i 2003. godine predstavljao je vrhunac američkog vojnog intervencionizma, upravo stoga što je to bio i vrhunac američkog širenja na globalnoj sceni. Pa ipak, trijumfalizam koji je pratio njihove „izvršene misije“ sada se čini kao daleka prošlost. Katastrofa u Iraku, haos u Libiji, neuspeh u Siriji, a sada i poraz u Avganistanu živi su podsetnici na kontinuirani neuspeh SAD da obezbede i stabilizuju svoju hegemoniju, uprkos vojnoj nadmoći. Vojni budžet SAD čini 40% globalnih ulaganja u vojsku i trenutno premašuje zbir budžeta narednih deset država na listi, uključujući Kinu.
To ukazuje i na jedan dublji problem. Naime, iako su SAD i dalje najveća pojedinačna privreda na svetu, njihov relativni doprinos globalnoj privredi konstantno opada. Američki BDP je 1960. godine činio 40% svetskog BDP-a; danas čini tek nešto više od 20% i nastavlja da opada. Drugim rečima, održavanje apsolutne vojne premoći kompenzuje opadanje ekonomske moći SAD, ali taj pad za sada ne uspeva da nadomesti. Štaviše, SAD iznova i iznova podbacuju čak i u svojim vojnim poduhvatima. Takav razvoj je neodrživ sem ukoliko ne uspeju da zaustave relativni ekonomski pad.
Uspon Kine je sve ovo učinio neodložnim problemom za SAD. Kineski BDP je 1960. godine činio 4% globalnog BDP-a; danas čini barem 15% i raste. Kineska privreda je druga najveća na svetu, a očekuje se da u bliskoj budućnosti prestigne SAD. Ona je već najveća trgovinska nacija na svetu i prestigla je SAD kao najveći trgovinski partner EU. Takođe je postala i najveći primalac stranih direktnih investicija – ponovo nadmašivši SAD.
Svi ti trendovi se prelamaju na primeru Avganistana. Ono što SAD nisu uspele da postignu vojnim putem (da od Avganistana stvore prozapadno orijentisanu državu), Kina pokušava da ostvari ekonomskim (da stvori prokineski orijentisanu državu), tako što predusretljivim talibanima nudi preko potrebne investicione fondove (pritom zgodno „zaboravljajući“ da je Peking snabdeo prethodnu avganistansku vladu vojnom pomoći u iznosu od 70 miliona dolara između 2016. i 2018. godine).
Novi svetski nered(ak)
Utoliko za američki poraz u Avganistanu možemo reći da odražava pravac u kome se kreću svetska dešavanja. Štaviše, u godinama koje predstoje, na njega bi moglo da počne da se gleda kao na odlučujući trenutak u procesu prelaza sa unipolarnog na bipolarni svetski poredak – od ere neprikosnovene imperijalističke nadmoći SAD, koja je otpočela nakon Hladnog rata, do današnjice. Ovaj novi poredak biće obeležen sve zaoštrenijim i opasnijim takmičenjem između SAD i Kine: prva teži očuvanju globalne hegemonije, a druga njenom osvajanju. Kao što je Bajden rekao ranije ove godine: „Kina ima sveobuhvatan cilj […] da postane vodeća zemlja na svetu, najbogatija zemlja na svetu i najmoćnija zemlja na svetu. Dok se ja pitam, to se neće desiti, zato što će Sjedinjene Američke Države nastaviti da jačaju.“
Moguće posledice ovakvog svetskog razvoja izlažu SAD nizu međusobno protivrečnih pritisaka. One moraju da povećaju ulaganja u domaću privredu kako bi mogle da pariraju Kini, ali istovremeno ne smeju da smanje vojne izdatke dok kineski rastu – inače će dodatno pogoršati novostvorenu sliku o SAD kao supersili u opadanju. SAD mogu da multilateralnim sredstvima primoraju druge članice NATO-a da povećaju svoje vojne izdatke (što već i rade) i da tako poboljšaju stanje američke privrede – ali po cenu toga da njihova vodeća uloga u NATO-u i Evropi oslabi, a manevarski prostor za donošenje unilateralnih odluka postane još uži.
Ispravljanje ovih krivih Drina je, usled poraza u Avganistanu, postalo još teži i hitniji zadatak. Prva reakcija SAD bila je da nedvosmisleno podgreju tenzije sa Kinom kako bi ponovo utvrdile svoju globalnu poziciju, poljuljanu sramotnim povlačenjem iz Kabula. Trilateralni sporazum o razmeni podmornica na nuklearni pogon sa Australijom (SAD su ovo tehnološko dostignuće poslednji put podelile sa Velikom Britanijom pre 63 godine), poznat pod imenom AUKUS, podiže pritisak suočavanja sa Kinom na nove visine. Istovremeno, ovaj sporazum grubo zanemaruje američkog NATO saveznika, Francusku, čime Vašington želi da pokaže – iako i sam sve više sumnja u to – da je predvodnička uloga SAD neophodna Zapadu.
Iznad svega, međutim, AUKUS čini svet mnogo opasnijim mestom, zloslutno nas vukući u drugi hladni rat.
Antiratni pokret
Pa ipak, Kir Starmer, vođa Laburističke partije – koji kao da je nesvestan ekstremnih opasnosti koje AUKUS sobom nosi – pre mesec dana je pozdravio ovaj sporazum u Donjem domu Britanskog parlamenta, tvrdeći da on „čini [SAD i Australiju] bezbednijim, čini Britaniju bezbednijom, i čini svet bezbednijim“. Štaviše, njegova jedina briga bila je kako će „indopacifički zaokret“ Britanije uticati na NATO.
Starmer je takođe podržao AUKUS pozivajući se na strateški pregled britanske vlade, koji je Kinu opisao kao „sistemskog takmaca“ čije samopouzdanje treba skresati. Pa ipak, upravo je ta sistemska logika, logika takmičenja – Marks ju je nazivao „osnovnom pokretačkom snagom“ kapitalizma – ono što leži u korenu sadašnjih događaja i ono čemu se levica mora usprotiviti.
Upravo je imperijalističko nadmetanje između Britanije i Nemačke dovelo do dva svetska rata i 80–100 miliona mrtvih u prošlom veku. Ono je dovelo i do Hladnog rata između SAD i Rusije, kada je takmičenje u nuklearnom naoružanju postalo glavno sredstvo iscrpljivanja suparničkih resursa i podrivanja njihove moći. Utoliko ni imperijalističko nadmetanje između SAD i Kine kome danas svedočimo nije ništa drugo do najnoviji izraz opasne i destruktivne logike svojstvene samoj prirodi kapitalizma.
Iz svega ovoga sledi da levica ne sme dovoditi sebe u situaciju da bira između američkog i kineskog imperijalizma, jer tako i sama potpada pod logiku takmičenja koja je motor svetskih tenzija, rastućih vojnih izdataka, sukoba i ratova. Međutim, odbijanje da se „zauzme strana“ jednog ili drugog imperijalizma ne implicira politički pasivan stav.
Naprotiv, ovo odbijanje mora ići ruku pod ruku sa već oprobanim i dokazano ispravnim principom, koji je prvi izneo nemački socijalista Karl Libkneht tokom Prvom svetskog rata: „Naš glavni neprijatelj je kod kuće“. U Britaniji, ovaj princip podrazumeva neprekidan i aktivan rad na protivljenju spoljnoj politici Ujedinjenog Kraljevstva i njegovom savezništvu sa SAD. Tamo gde živimo možemo da ostvarimo presudan politički uticaj koji je potreban da bi se sled događaja promenio nabolje.
Od Laburističke partije pod Starmerom ne treba očekivati takav potez. Kao što topla podrška AUKUS-u pokazuje, Laburistička partija je podjednako kao i Konzervativna privržena logici takmičenja i ulozi UK u održavanju te logike.
Otpor toj logici naći ćemo jedino izvan Parlamenta. Upravo tu je britanski antiratni pokret tokom poslednjih dvadeset godina briljantno dokazao da je bio u pravu svaki put kada su i SAD i UK bili u krivu: po pitanju Avganistana, Iraka, Libije i Sirije. Iako ga mejnstrim mediji dosledno ignorišu, antiratni pokret je zadobio političko poverenje koje malo ko u parlamentu iole uživa. Uloga antiratnog pokreta – posebno koalicije Stop the War (Zaustavimo rat) i CND-a (Kampanje za nuklearno razoružanje) – stoga će biti ključna u predstojećim godinama. Uključivanje u ovu borbu za mir je jedina ispravna odluka.