Pre nedelju dana, našoj aktivistkinji Anji Ilić i aktivisti Marku Stričeviću dostavljeni su zahtevi za pokretanje prekršajnog postupka zbog organizovanja javnog okupljanja 16. jula 2017. godine koje prethodno nije bilo prijavljeno nadležnim organima. U pitanju je akcija podrške radničkim štrajkovima u „Fijatu“, „Goši“, „Gorenju“ i JP „Ratko Mitrović“, kao i socijalnim radnicima/ama i malinarima, a tokom koje je prikupljan novac za radništvo fabrike šinskih vozila „Goša“, koje je narednog dana stupilo u najavljeni štrajk glađu. Uz našu članicu i člana, među okrivljenima za organizaciju nelegalne akcije našla se i Svetlana Pandžić, radnica ugašenog IMT-a (Industrije motora i traktora) i jedna od vođa protesta za ponovno pokretanje proizvodnje u IMT-u.
Budući da niko od okrivljenih nije legitimisan tokom same akcije, već su identifikovani na osnovu svojih obraćanja preko megafona, zahtev za pokretanje prekršajnog postupka poslat je i dvema ženama koje sa samom akcijom nemaju nikakve veze – niti su joj prisustvovale, niti su učestvovale u njenom organizovanju – samo se, igrom slučaja, zovu isto kao dve govornice na akciji.
Ukoliko bi ma ko od okrivljenih preuzeo lične zasluge za organizovanje solidarne akcije, svojatao bi zajednički trud desetina ljudi koji su na vest o predstojećem štrajku glađu radnika/ca „Goše“ reagovali pozivom da se za njih prikupi kakva-takva novčana pomoć; koji su, u gotovo potpunom izostanku ikakvih obaveštenja u medijima o radničkim štrajkovima, smatrali da je najmanje što mogu da učine da organizuju akciju solidarnosti – kako bi radnicima i radnicama pokazali da nisu sami u svojoj borbi, i kako bi svoje sugrađane i sugrađanke obavestili da se borba za dostojanstvo radništva u Srbiji vodi. Što nas je više koji u toj borbi učestvujemo, to smo jači na putu ka radničkoj pobedi – pobedi za dostojanstven rad i život običnog čoveka u Srbiji.
Pokret „7 zahteva“, u čijem radu aktivno učestvujemo od samog njegovog nastanka tokom aprilskih protesta u Beogradu, u koordinaciji sa Studentskim pokretom Novi Sad organizovao je akcije podrške radničkim štrajkovima u Beogradu i Novom Sadu. Tokom svega sat i po vremena akcije u Beogradu, prikupljeno je 22.410 dinara koji su poslati radništvu „Goše“. Svi mi, organizatori i organizatorke ovih akcija, ponosni smo što smo uradili jedino što je bilo ispravno: stali uz radnike i radnice od kojih je država digla ruke.
Tokom trajanja štrajka u „Fijatu“, država je stala na stranu italijanskog investitora, koji je početak pregovora sa radništvom uslovljavao prekidom štrajka – iako je ovaj zahtev poslodavca kršio i tada važeći kolektivni ugovor, i Zakon o štrajku koji je na snazi, a kom je poslodavac dužan da se povinuje. Dakle, država je ignorisala sopstveni pravni sistem dodvoravajući se privatnom investitoru – ali ga se zato i te kako pridržava onda kada na tom osnovu može da ostvari budžetski suficit.
Naime, kazne koje propisuje Zakon o javnom okupljanju donesen 2016. godine apsurdno su visoke i spram težine pravnog prekršaja, i spram dubine džepa prosečnog stanovnika ili stanovnice Srbije – ali nisu nimalo apsurdne ako se uzmu u obzir prihodi koje država ostvaruje naplaćivanjem ovih kazni. Najniža novčana kazna koju ovaj zakon propisuje iznosi 30.000 dinara i namenjena je licu koje odbije da se, nakon saopštenja organizatora javnog okupljanja da je ono prekinuto po nalogu nadležnog organa, udalji s mesta održavanja događaja. Međutim, kazne kojima se preti našim saborkinjama i saborcu – identifikovanim kao organizatorima okupljanja – znatno su više. Minimalna kazna iznosi 100.000, a maksimalna 150.000 dinara – po osobi.
Ne iznenađuje, stoga, što dežurni policajci nisu na licu mesta prekinuli neprijavljeni skup – iako ih zakon ovlašćuje i tom mogućnošću – već su, umesto toga, petoro ljudi čija su imena i prezimena bez legitimisanja mogli da saznaju na osnovu njihovog obraćanja preko megafona prijavili kao organizatore okupljanja, kojima su prekršajne prijave stigle sa oko pola godine „zakašnjenja“ (pri tome, i dvema pogrešno identifikovanim ženama).
Strategijom lakog punjenja državne kase, ali i treniranja strogoće režim se služi još od oktobra prošle godine, kada su prve prekršajne prijave stigle učesnicima/ama aprilskih protesta u Beogradu. Podsetimo se da su tokom njihovog trajanja i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović izjavljivali da na aprilskim protestima „nema policije“ i da „svako ima pravo na mirno izražavanje nezadovoljstva“. Pa ipak, policija je krajem novembra izvestila da su protiv učesnika/ca tzv. protesta „Protiv diktature“ podnete čak 23 prekršajne prijave. Svi okrivljeni koji su do sada izašli u javnost terete se za isti prekršaj: organizovanje javnog okupljanja koje nije prethodno prijavljeno nadležnim organima.
Aprilski protesti i talas radničkih štrajkova predstavljali su politički najznačajnije događaje u Srbiji prethodne godine. Činjenica da protesti koji su započeli kao neposredna reakcija na rezultate predsedničkih izbora nisu imali formalno vođstvo, pa samim tim ni jedinstvene zahteve oko kojih bi se gradila strategija, značila je da nisu mogli da dovedu do ostvarenja nijednog konkretnog zahteva – počeli su, rasli, stišavali se i završili kao spontani izliv narodnog nezadovoljstva. Oni su, ipak, za mnoge predstavljali značajno prvo iskustvo političke borbe. Započevši kao protesti protiv izborne krađe, s vremenom su adresirali sve širi krug problema: od partokratskog uređenja društva i visokog nivoa medijske neslobode, preko diskreditovanih i jalovih opozicionih političkih opcija, do pogubne ekonomske politike koja običnom čoveku sve više sužava mogućnosti da se školuje, radi, leči – uopšte, da dostojanstveno živi. Krajnja desnica, koja je prvih nekoliko dana protesta pokušala da iskoristi za nametanje ideološkog vođstva, relativno lako je istisnuta iz protestne kolone, jer su problemi na koje je levica apelovala oni s kojima svaki stanovnik ili stanovnica mogu da se identifikuju, osećajući ih na svojoj koži.
Ofanzivni radnički štrajkovi predstavljali su dugo neviđenu pojavu u radničkim borbama u Srbiji. Radnice „Fori tekstila“ u Kragujevcu prve su, krajem marta prošle godine, iznele zahtev za osmočasovnim radnim vremenom umesto dvanaestočasovnog, prekovremenog i noćnog rada koji se plaća u visini minimalne zarade. Najveći podstrek drugim štrajkovima dao je štrajk radnika i radnica kragujevačkog „Fijata“, koji je na kraju, zajedničkom intervencijom štrajkačkog odbora koji nije poštovao zahteve radništva i države koja je štitila interese privatnog investitora, pretrpeo poraz. Ipak, radništvu valjevskog „Gorenja“ ispunjen je zahtev za povećanjem plata – aktivisti i aktivistkinje pokreta „7 zahteva“ i naše organizacije doprineli su povezivanju postojećih radničkih borbi, te razradi i razmeni njihovih taktika i strategije. U više navrata bili smo u gradovima u kojima su radnici i radnice štrajkovali, pričali s njima i pomagali u organizaciji protesta i drugih akcija podrške. Za nas je vanredno značajno što smo stajali rame uz rame s radništvom i kada je, kao u slučaju „Gorenja“, odnosilo pobede, ali i kada je, kao u slučaju „Goše“, bivalo iznevereno od države koja mami investicije reklamama o „visokokvalifikovanoj, jeftinoj radnoj snazi“, koja dozvoljava da štrajkovi glađu i samoubistva radnika epilog dobijaju u stečajnim postupcima i koja borcima i borkinjama za radnička prava preti šestocifrenim kaznama.
Prekršajne prijave neće nas zaustaviti u stvaranju i izgradnji ekonomske i političke alternative u Srbiji, niti će pokolebati naš rad na povezivanju i osnaživanju borbi za rušenje sistema eksploatacije i profitiranja na tuđoj bedi. Pridružite nam se ispred Prekršajnog suda u Beogradu (Ustanička 14), gde će 7. februara od 10 h biti saslušane naše saborkinje i saborac. Podržimo borbu za dostojanstven život radnog čoveka. Solidarnost je naša snaga!