Maske su pale: umesto vojničkih pozdrava sada čujemo pretnje generala Nedavno je portparol Vojnog saveta, general-major Fangari, pozdravio mučenike revolucije i Egipćane dirnuo u srce podsećanjima na dane u kojima su proveli pevajući o tome kako su vojska i narod „jedna ruka”. Danas je revolucionarima poručio nešto drugačije: zapretio je da će biti „preduzete sve neophodne mere u cilju suprotstavljanja pretnjama koje opsedaju domovinu ukoliko se ne obustavi ovo preispitivanje tekućeg procesa… kao i glasine i zablude koje dovode do nesloge, pobune i promovisanja interesa uske manjine, nasuprot interesima čitave zemlje”. Pozvao je poštene građane da rade na povratku u normalan život radi dece „našeg velikog naroda” i poput Mubaraka pripretivši narodu prstom, insistirao na tome da „oružane snage neće dozvoliti nikome da prigrabi vlast ili izigra legitimne autoritete, izuzev u okviru legalne i ustavne legitimnosti.”
Tako se završio ovaj govor, održan manje od 24 časa nakon kratkog saopštenja Esama Šarafa, potvrdivši da je ministarstvo na čijem je Šaraf čelu ništa drugo do maska koja služi da sakrije ružno lice vojne vlasti. Narod je, međutim, tokom proteklih šest meseci uspeo da prozre kroz podelu uloga između premijera kao „dobrog pandura” i predstavnika Vojnog saveta kao „lošeg”. Stav revolucionara je da ovoga puta nema nazad. Okupiraćemo ulice sve dok zahtevi revolucije ne budu ispunjeni. To neizbežno znači i zadovoljenje pravde prema mučenicima koji su zarad slobode prolili svoju krv na trgovima Egipta. Nećemo pristati ni na šta manje od poštenih i javnih suđenja Mubarakovim kriminalcima i ubicama mučenika. Nećemo odustati od našeg zahteva za socijalnom pravdom i ljudskim dostojanstvom putem uvođenja pristojne minimalne plate, humanih radnih uslova i okončanja ropskih ugovora o zapošljenju na određeni rok. Branićemo naše pravo na štrajk i okupaciju. Ova prava nam nisu data, već ih je narod osvojio godinama uličnih borbi; godinama koje su imale gorak ukus hapšenja, mučenja i suđenja. Nijedan zakon Vojnog saveta koji kriminalizuje štrajkove i okupacije, niti ikakve kazne koje on predviđa ne mogu slobodnom narodu oduzeti ovo pravo.
Vojne sudove koji našoj omladini kradu godine života trebalo je ostaviti za svrgnutog predsednika, kao bivšeg komandanta oružanih snaga, dok mu je ovako pružen luksuz građanskog suda. On je, umesto toga, pod zaštitom Vojnog saveta, koji čas odlaže datum suđenja pod izgovorom da je bolestan, čas širi glasine da mu se bliži smrt.
Mi ne „preispitujemo tekući proces”, već tvrdimo da je proces spor i kompromitovan kako bi se krvoločni policijski funkcioneri zaštitili od ruke pravde. Mi poručujemo svetu da je deset hiljada dece ove zemlje zarobljeno po vojnim zatvorima, nakon preživljavanja najgorih muka. Mi znamo da sistem ulaže najveće napore da bi sprečio narod da povrati ono bogatstvo koje je od njega decenijama pljačkano. Mi znamo da se samo revolucionari izvode pred vojne sudove, dok ubice uživaju suđenja pred građanskim sudovima, sa oslobođenjem uz kauciju između suđenja.
Mi ne „širimo lažne glasine”, već širimo istinu koju vi pokušavate da sakrijete; istinu da su i posle 25. januara na sve strane siromaštvo i represija, mučenja i zatvaranja, baš kao i ranije. Samo smo državne zatvore zamenili vojnim, dobili vojnog tužioca umesto tužioca državne bezbednosti, razmenili vojne za vanredne sudove. Zakoni o vanrednom stanju nisu bili dovoljni za naše vojne vladare: u pokušaju da ugroze slobode Egipćana doneli su i nove zakone koji kriminalizuju štrajkove i okupacije. Ispostavilo se da budžet, za koji je vlada obećala da će biti pravedan, smanjuje javnu potrošnju na zdravstvo, obrazovanje i brigu o starima kako bi se finansirali Ministarstvo unutrašnjih poslova i vojska.
Interesi naroda nisu „uski”. Zahtevi za veknom hleba, za zdravstvenom zaštitom, obrazovanjem, stanovanjem dostojnim ljudskih bića, slobodom izražavanja, pravom na rad i ostvarenjem pravde su u samom srcu zahteva revolucije. Oni se ne mogu porediti sa uskim interesima biznismena i njihovih saradnika koji se ne zadovoljavaju pljačkanjem naroda. Ti ljudi su prestravljeni padom na berzi, ali ih se krv 1200 mučenika, ili činjenica da polovina stanovništva živi ispod granice siromaštva, ne dotiču… ili to što omladina gubi godine života ležeći po zatvorima. Sve o čemu oni brinu jeste da njihovi računi u banci nastave da se uvećavaju i da mogu da nastave da cede krv i znoj radnika za što manju nadnicu.
Napokon, revolucionari ne „grabe vlast”: ona njima s pravom pripada. Ovom zemljom bi trebalo da vladaju oni koji su za nju prolili svoju krv. Ako je iko „prigrabio vlast”, bili su to Vojni savet i njegovi saradnici od kojih niko nije tražio da vladaju zemljom, ali koji su silom ukrali – ili su pokušali da ukradu – revoluciju, iskoristivši euforiju naroda zbog svrgavanja diktatora.
Čini se da onaj koji revolucionarima preti prstom ne zna da oni razumeju šta znači izgubiti svoju decu, i to ne na bojnom polju od spoljnjeg neprijatelja, već u svojoj zemlji, od ruku policije čije plate oni finansiraju svojim poreskim novcem. On ne razume šta se 25. januara dogodilo. Tog dana narod Egipta je ustao, odlučan u nameri da više nikada ne bude porobljen, sputan ili eksploatisan. 25. januara egipatski narod je povratio osećanje dostojanstva i samopouzdanja da se simboli diktature mogu zbaciti. Glava ja pala, ostavivši za sobom korumpirano telo. Narod se zakleo da se neće zaustaviti sve do pada režima: ako ne danas, onda sutra.
Slava mučenicima
Pobeda revoluciji
Vlast narodu
Revolucionarni socijalisti
12. jul 2011.