U Srbiji je od početka godine umrlo 30 radnika na radnim mestima, veliki broj na gradilištima i radeći na crno. Javnost je posebno potresla smrt građevisnkog radnika na gradilištu kod nekadašnje američke ambasade u Beogradu, na koga se obrušio betonski zid. Samo dve nedelje nakon toga, dvojica radnika stradala su padom sa 22. sprata na gradilištu Beograda na vodi. Brojka od 30 radnika dostignuta je poslednjom tragedijom za koju smo saznali kada je kompanija „Luka Beograd“ saopštila je da je u petak 21. septembra radnik poginuo u skladištu u Ulici Žorža Klemansoa.
Ono što povezuje većinu tragičnih smrti građevinskih radnika jeste da se odigravaju na projetkima koje vlast tetoše i predstavlja kao svoje velike uspehe. Zvaničnici države stoga ili ćute ili predstavljaju stvar kao žalosnu, ali potpuno normalnu. Da je normalno da radnici ginu obavestila nas je i sama premijerka, samo dan pre nego što je besramno učestvovala na Paradi ponosa, iako ni za LGBT zajednicu, kao ni radnike, u svom dosadašnjem mandatu nije učinila ništa. Zamenik gradonačelnika Goran Vesić požurio je da nam objasni kako ova gradilišta rade sa svim potrebnim dozvolama i da se na njima sve odvija po propisima (čak i kad radncii rade na crno!), a predsednik Aleskandar Vučić relativizovao je smrt radnika navodeći da u Americi svakih deset sekundi pogine jedan perač prozora. Ispostavilo se da je ova poslednja izjava našeg predsednika zasnovana na američkom “Njuz.netu”, tj. portalu satiričnih vesti (Onion.com), te smo čak dočekali da se Vučić zbog toga izvini. Ipak, hajde da razmislimo o ovome: Vučić je, dakle, pripremaući se da da izjavu povodom radničkih pogibija, na internetu tražio statistike kojima će relativizovati njihove živote, a zatim je poverovao u potpuno sumanuti podatak koji bi značio da na skeli pogine više od 3 miliona radnika svake godine. Ovo samo pokazuje kako oni koji vladaju vide život radnika i koliko je njihova egzistencija za njih nebitna.
To je, međutim, potpuno drugačiji ton od onog koji je Vučić koristio kada je osvanula vest da je sedamdesetogodišnja Stojanka Stojanović iz očaja ubila „investitora“ Zorana Trifunovića, koji je hteo da joj uzme plac i kuću da bi zidao nove zgrade. Saznalo se da Stojanka Stojanović pre ovog čina pokušala da iskoristi pravna sredstva zaštite od Trifunovića, koji nije poznat samo po pretnjama, već i po praksi da unajmljuje batinaše – očigledno je u arsenalu “preduzetničkih poteza” sve dopušteno. Predsednik je u ovom slučaju izjavio – a i zbog toga je bio primoran da se izvinjava – da ljudi treba da vide „babin dosije“ pre nego što olako glorifikuju njen čin. Podsetio nas je i na to da Trifunović ima porodicu, suprugu i decu, i da njima svakako nije lako.
Očigledno Vučića ne zanimaju dosijei tajkuna, investitora i poslodavaca koji teraju radništvo na smrt i Srbiju u propast. Naprotiv, njega zanima da se ovi dosijei ne otvaraju, jer bi se možda i njegovo ime neretko spominjalo. Isto tako, njega ne zanimaju porodice radnika koji ginu, jer sa njima on očigledno ne može da saoseća, a valjda ne bi trebalo da to čine ni njegovi glasači.
Pre nedelju dana je održan protest protiv ovih dešavanja koji je sazvala Inicijativa Ne davimo Beograd. Na njemu je bilo stotinak ljudi. On je pokazao da dan u kome ljudi ginu na gradilištu ne može da prođe bez makar simboličnog okupljanja i odavanja pošte poginuima.
Međutim, da bi došlo do prave promene u Srbiji, treba nam mnogo veći i jači otpor, jer sila boga ne pita.
Potrebno je da se sindikati povedu idejom klasnog jedinstva i klasne borbe. Da obustave rad dok im se ne omoguće sigurni uslovi i dostojanstvena plata. Da povedu akciju protiv poslodavaca i države koje ne zanima ništa osim profita.
Potrebno je da se svi levi akteri suoče sa činjenicom da je potrebno da međusobno sarađuju i da priđu radničkoj klasi. Jedino izgradnja masovnog radničkog pokreta pokrenuće talas promena koji bi mogao da opere Srbiju od ove prljavštine. Jedino ujedninjeni možemo se izboriti da radnički životi ne budu samo statistika.
Solidarnost je naša snaga!