U okviru naše teorijske rubrike objavljujemo prevod pamfleta Socijalizam i rat britanskog marksiste Džona Risa. Pred vama se nalazi drugo poglavlje koje se bavi, u prvom redu, odnosom britanske Laburističke partije prema ratovima počev od Prvog svetskog rata, stavljajući laburiste i slične socijaldemokratske partije u kontrast sa dosledno antiratnom politikom revolucionarnog socijalizma.
Kao revolucionarni socijalisti i socijalistkinje u državi koja je u poslednjih dve stotine godina bila žrtva imperijalističkog osvajanja, ali i agresor u lokalnim imperijalističkim sukobima, smatramo da argumenti koje internacionalistička levica ispostavlja, od Lenjina naovamo, imaju neizmerno važnu ulogu u teorijskoj izgradnji kadrova novih generacija. Kao dodatnu literaturu na ovu temu, predlažemo i feljton Teze o ratu na Balkanu koji smo objavili prošle godine.
Linkovi ka ostalim poglavljima: 1, 2, 3, 4.
Činjenice su neosporne: Laburistička partija je još od svog osnivanja 1906. godine podržavala skoro sve ratove, velike i male. Podršku Prvom svetskom ratu laburisti su pružili ulaskom u vladu Lojda Džordža. Tadašnji šef kampanje[1] laburista i polovina njegovog osoblja tokom rata su se pridružili kampanji mobilizacije koja je poslala desetine hiljada ljudi u užasnu smrt u rovovima.
Lojd Džordž (inače poslednji britanski premijer iz redova Liberalne partije, prim. prev.) s olakšanjem je priznao: „Da su se laburisti usprotivili, rat ne bi bio valjano izveden do kraja.“ Remzi Mekdonald, vođa laburista koji je tokom Prvog svetskog rata smenjen zbog svog pacifizma, rekao je: „Kada je izbio rat, organizovani rad izgubio je svoju prednost. Postao je puki odjek mišljenja starih vladajućih klasa.“
Laburisti su između dva svetska rata, bilo da su bili na vlasti ili u opoziciji, nastavili da podržavaju kolonijalnu represiju, time obezbeđujući da nijedna od britanskih kolonija ne stekne nezavisnost. Štaviše, državni sekretar za kolonije u laburističkoj vladi 1924. godine, Džejms Henri Tomas, hvalio se kako je Laburistička partija „zavidna, ponosna i spremna da sačuva imperiju“.
Zamenik vođe laburista, Artur Grinvud, pozdravio je objavu Drugog svetskog rata obavezujući se na odanost torijevcima: „Dokazali smo […] da ćemo pružati zdušnu podršku merama koje su neophodne da bismo državu opremili svim raspoloživim sredstvima […] daćemo apsolutni doprinos nacionalnim ciljevima.“
Laburisti su pravdali svoje pozicije tvrdeći da je posredi bio rat za demokratiju a protiv nacističkog imperijalizma. Ali na svakom koraku, oni su podržavali antidemokratske i proimperijalističke mere koalicione vlade koju su predvodili torijevci, a čiji deo su bili i laburisti. Kada su štrajkovi zabranjeni, laburisti su to prihvatili. Kada su jevrejske izbeglice koje su pobegle od Hiltera bile zatvorene, nisu se pobunili. Kada su rudari ugljenokopa Betshenger u Kentu stupili u štrajk 1942. godine, laburisti su se ostrvili na radnike. Kada je Indija zahtevala nezavisnost, oni su je odbili. Kada je u Grčkoj na kraju rata pretila da izbije revolucija, laburisti su dali svoju podršku trupama koje su je brutalno ugušile.
Desnica je ponovo bila zahvalna. Kao što je general-major ser Henri Kroft rekao Donjem domu Parlamenta: „Verujem da govorim u ime svih onih starih torijevaca u ovoj zemlji da iz dubine duše pozdravljamo govore i duh pobune u ovom Domu i u ovoj zemlji. Verujemo da smo svi mi danas jedno veliko bratstvo […] i molimo se da to jedinstvo istraje.“
Laburisti su nakon rata nastavili da podržavaju britanski imperijalizam u svakom malom prljavom ratu koji je vodio: u Adenu, Malaji, a isprva i oko Sueca, tokom tzv. Suecke krize, premda je vrh partije kasnije pozvao na primirje – nakon što su Sjedinjene Države pokazale svoje neodobravanje sukoba. Podrazumeva se, laburistička vlada Harolda Vilsona stajala je uz SAD na vrhuncu Vijetnamskog rata, iako nije poslala britanske trupe.
Majkl Fut, koji je na početku Folklandskog rata bio vođa laburista, uspeo je da u džingoističkim[2] stremljenjima nadmaši čak i torijevce, iako je, po sopstvenom uverenju, „okoreli mirotvorac“. Zahtevao je da vlada „pokaže na delu“ da nije „izdala“ Folklanđane.
Torijevci su, još jednom, potapšali svoje odano pseto po glavi. Futu su u Donjem domu rekli da je „govorio u ime Britanije“. Oni koji su se iz Folklandskog rata vratili osakaćeni nisu imali na bogzna čemu da zahvale laburističkom vođi – s obzirom na to da su najpre odstranjeni iz javnog života, a zatim i zaboravljeni.
Već na početku Zalivskog rata čitava ta gnusna šarada ponovo je izvedena. Nil Kinok, tadašnji vođa laburista, nije zaostajao za Džordžom Bušom Starijim u stravičnim izjavama o ratnim ciljevima. Tako je tokom debate u Donjem domu, u sam osvit rata, izbavio nesnađenog vođu torijevaca, Džona Mejdžora, s daleko više strasti pravdajući američki napad na Irak. Svoj uverljivi nastup Kinok je ponovio i pred TV kamerama.
Torijevci su nastavili tradiciju svojih prethodnika, čestitajući Kinoku na pokazanom državništvu i patriotizmu. Tadašnji torijevski ministar spoljnih poslova, Daglas Herd, već im je rekao da „zemlja ne može u rat podeljena“.
Ipak, najgnusnije i najopasnije zagovaranje rata u savremenoj istoriji došlo je iz usta Tonija Blera, vođe Laburističke partije koji je orkestrirao početak rata i okupacije u Avganistanu i Iraku.[3] Premda se i mnogi predstavnici establišmenta slažu da su ove ratne operacije predstavljale spoljnopolitičku katastrofu, Bler je u njima stajao rame uz rame sa Džordžom Bušom Mlađim, time zavredivši titulu možda i najotvorenije proimperijalističkog političara još od viktorijanskih vremena (ne računajući Margaret Tačer).
Naravno, Laburistička partija je retko kad jednoglasno podržavala rat. Na levom krilu partije uvek su postojale neke od vodećih figura koje su odbijale da se povinuju džingoizmu desnog krila: od Kira Hardija koji se ograđivao od Prvog svetskog rata do Tonija Bena i Džeremija Korbina koji su se suprotstavili skorašnjim ratovima na Bliskom istoku. To je njihova ogromna zasluga. Ipak, oni nikada nisu uspeli da ubede laburističko vođstvo, pa čak ni većinu parlamentarnih poslanika, da se zajednički suprotstave najvarvarskijim i očigledno nepravednim ratovima.
No, nakon što se konkretni ratovi okončaju, mnogi parlamentarci i druge vodeće figure u partiji skloni su da preuveličavaju protivljenje laburista ratu. Danas bi bilo praktično nemoguće čuti nekog od zvaničnih zastupnika/ca partije da potvrđuje da su laburisti poslali mladiće u smrt na Somi ili u Iperu. Malo ko se rado priseća svesrdne podrške koju su laburisti pružili američkoj intervenciji u Vijetnamu. A kako se jasno i kontinuirano protivljenje skorašnjim sukobima prelilo iz javne sfere i u Donji dom Parlamenta, među vodećim laburističkim političarima/kama sada je mnogo više onih koji kritikuju rat sa Irakom nego što ih je bilo 2003. godine. Naravno, malo ko želi da se podseća da su upravo politički potezi Majkla Futa i Nila Kinoka, koji su u to vreme smatrani levičarima, ili Tonija Blera, omogućili da do ovog besmislenog gubitka životâ uopšte dođe.
Ovaj žalosni bilans nije svojstven samo Laburističkoj partiji Britanije. Od Prvog svetskog do Zalivskog rata, radničke partije širom sveta dosledno su podržavale mir… sve dok ne bi izbio neki rat. Tada bi odbacivale sve u ime podrške „našim momcima“.
Najneslavnija kapitulacija džingoizmu bila je ona prva; naime, u godinama koje su neposredno prethodile Prvom svetskom ratu, radničke partije širom Evrope zabeležile su dotad neviđen rast. Najveća i najuticajnija bila je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD). Milioni radnika i radnica bili su pristalice SPD-a, glasali za SPD na izborima i bili članovi/ice partijskih sindikata, sportskih i rekreativnih udruženja. Marksizam je u SPD-u oduvek imao snažan uticaj. Nemačka partija priključila se drugim radničkim partijama u Drugoj internacionali.
Internacionala je predvidela izbijanje Prvog svetskog rata i na svakoj konferenciji održanoj od početka dvadesetog veka utvrđivala svoje protivljenje ratu. Tako je, primera radi, na konferenciji u Štutgartu 1907. godine usvojena rezolucija kojom bi svaki socijalista i socijalistkinja mogli da se ponose. U rezoluciji je stajalo: „Ratovi između kapitalističkih država po pravilu su rezultat njihovog nadmetanja za svetska tržišta […]. Nadalje, ovi ratovi proističu iz neprestane militarističke trke u naoružanju, koja predstavlja jedno od glavnih sredstava klasne vladavine buržoazije i ekonomskog i političkog porobljavanja radničke klase.
Ratovi […] odvraćaju veliki deo radničke klase od sopstvenih klasnih zadataka, kao i od dužnosti internacionalne klasne solidarnosti. Ratovi su samim tim sastavni deo prirode kapitalizma. Oni će prestati tek kada se sruši kapitalistički ekonomski sistem.
U slučaju pretnje ratom, dužnost radničke klase i njenih parlamentarnih predstavnika […] jeste da urade sve što je u njihovoj moći i što im deluje učinkovito kako bi sprečili da rat izbije. Ukoliko do rata dođe uprkos tim naporima, njihova je dužnost da intervenišu u cilju njegovog što bržeg završetka, kao i da teže tome da iskoriste duboke ekonomske i političke krize koje rat izaziva da bi navodili ljude na pobunu i time ubrzali rušenje klasne vladavine kapitalista.“
Bio je to jak, beskompromisni stav koji je dolazio sa socijalističkih pozicija. Međutim, ostao je mrtvo slovo na papiru čim je rat izbio u avgustu 1914. godine. SPD, Francuska socijalistička partija i većina ruskih socijalista (osim Lenjina i boljševika) pridružili su se britanskim laburistima i podržali ratne planove sopstvenih vlada.
Svakome od njih je glavno opravdanje bilo da je strani neprijatelj mnogo gori nego klasni neprijatelj kod kuće. Nemački SPD tvrdio je da se bori protiv autokratskog ruskog carizma. Ruski socijalisti tvrdili su da se bore protiv despotskog pruskog militarizma – što su činile i Laburistička partija u Britaniji i Francuska socijalistička partija, uprkos činjenici da su time stupile u savez upravo sa autokratskim ruskim carizmom. Bio je to, zapravo, imperijalistički rat u kome su se sve strane borile za kolonije i profit.
Ipak, radničke vođe nisu mogle da tvrde da niko ne bi podržao antiratne pozicije. Tokom poslednjih nedelja pred početak rata, SPD je organizovao ogromne antiratne demonstracije i skupove koji su toliko uplašili kajzera da je izjavio: „Ti socijalisti izvode borbenu antivojnu propagandu na ulicama; to ne sme da se toleriše, posebno ne u ovom trenutku. Ako se s time nastavi, moraću da proglasim vanredno stanje i da vođe pobuna, sve do poslednjeg, zatvorim.“
U Francuskoj su se masovni protesti za mir održavali krajem jula, a u Britaniji su drugog avgusta Kir Hardi i Džordž Lensberi organizovali masovne „Zaustavimo rat“ proteste na Trafalgar skveru, u okviru sve snažnije političke i ekonomske borbe vođene protiv vlasti još od 1909. godine. U Rusiji je početak rata ugušio štrajkački pokret započet 1912. godine zbog ubistva preko 250 rudara tokom masakra na Leni.
Nije izostanak pokreta doveo do kukavičluka radničkih vođa, već je njihov kukavičluk doveo do povlačenja pokreta baš u trenutku kada se on našao pred najozbiljnijim testom. Naravno, postojalo je i rastuće proratno raspoloženje u trenutku kada je rat izbio, kao što je bio slučaj i kada su trupe poslate na Folklandska ostrva, ili na dan kada je počeo Zalivski rat. Ali, kao što je antiratni pokret još i pre rata pokazao, zajedno sa sve većim otporom dok je rat trajao, razlozi za pobunu oduvek su postojali. Da su se vođe evropskih radničkih partija držale svojih principa, mogle su da skrate, a možda i spreče, ovaj krvavi rat u kome su mnogi mladi radnici sa Temze i Sene ubijali radnike sa Rajne i stradali od njihove ruke.
Nije, dakle, manjak podrške sprečio laburističke vođe da se bore protiv rata (a čak i da je to bio problem, kakvi su to socijalisti koji žrtvuju živote miliona u zamenu za nekoliko procenata u anketama?). To je slučaj do dana današnjeg. Podrška Laburističke partije ratu u Vijetnamu nikad nije posustala, pa čak ni onda kada je većina njenih pristalica bila protiv rata. Kinok je podržao prvi Zalivski rat, iako su u istoj nedelji ankete pokazale da je država podeljena na 43 odsto stanovništva protiv rata i 47 odsto za. Bler je podržao rat u Avganistanu i Iraku uprkos većinskom protivljenju javnosti.
Isti paradoks javlja se i po drugim pitanjima. Laburisti su prihvatili da balističke rakete ostanu u Britaniji tokom osamdesetih godina, uprkos anketama koje su pokazale da je 60 odsto stanovništva bilo za to da se one uklone.
Naravno, za laburiste je vodeći princip izborna borba. Upravo ta očajnička potera za glasovima objašnjava mnogo toga. Ali, kao što su izneti primeri pokazali, laburisti ne idu slepo za javnim mnjenjem – naročito ne onda kada je ono levlje od pozicija partije po glavnim političkim pitanjima. Sigurno je postojao još neki razlog za kukavičke kapitulacije laburista.
Taj razlog leži u ubeđenju laburista da će kapitalistički sistem zauvek opstati i, iako je moguće delimično ga reformisati, on nikada neće biti u potpunosti transformisan. Čak ni te delimične promene ne mogu biti nametnute nevoljnim kapitalistima kroz štrajkove i pobune. One se jedino mogu uvesti zakonskim putem, u skladu sa odlukama parlamenta. Državna mašinerija je oruđe koje su laburisti odabrali za sprovođenje društvenih promena, te je, stoga, nužno odupreti se svakoj pretnji po njeno delovanje – dolazila ona spolja ili iznutra.
Iz te perspektive, svaka pretnja po imovinu ili državu je nelegitimna. Ova perspektiva podrazumeva prihvatanje okvira nadmetanja između država, kao i prihvatanje nadmetanja između firmi i multinacionalnih kompanija. Kada dođe do sukoba sa kapitalom drugih država, Laburistička partija neizbežno podržava „naš“ novac i „našu“ državu. Isto tako neizbežno, za nju je nacija bitnija od klase.
Fabijanski socijalista Džordž Bernard Šo ilustrovao je ovaj sentiment baš pred Prvi svetski rat: „Rat između dve zemlje je loša stvar, ali u slučaju takvog rata bilo kakav pokušaj generalnog štrajka koji bi sprečio ljude da brane svoju zemlju doveo bi do građanskog rata koji je deset puta gori nego rat između dve nacije.“ Generalni štrajk definitivno ne bi izazvao deset puta više smrti nego što je doneo Prvi svetski rat. Ipak, tadašnji vođa laburista, Artur Henderson, rekao je da se „u velikoj meri slaže sa gospodinom Šoom“.
Pomisao da bogati i moćni vode rat u kom radnici i radnice jedino mogu da izgube, ili da „naša“ država vodi rat kako bi tlačila neki drugi narod, nikada nije bila naročito rasprostranjena među vođama laburista. Ipak, postoji veliki broj primera da su radničke mase došle upravo do ovih zaključaka, bez obzira na uticaj Laburističke partije.
Najpoznatiji je primer ruskih radnika, koji su shvatili da njihovo učešće u Prvom svetskom ratu, osim što dovodi do pogibije na frontu, predstavlja i izgovor njihovim gazdama da oduzmu seljacima zemlju i prodube tlačenje i eksploataciju već izgladnele radne snage. Oktobarska revolucija iz 1917. godine bila je najuspešniji antiratni pokret u istoriji. Boreći se pod boljševičkim sloganom „Mira, hleba i zemlje!“, ona je Rusiju izvukla iz rata. To, kao i rast antiratnih i revolucionarnih pokreta u drugim zemljama (pre svega Nemačkoj), doveli su do brzog kraja čitavog rata.
Isto tako, američki rat u Vijetnamu zaustavljen je kombinacijom izdržljivosti vijetnamske narodnooslobodilačke borbe i uticajem rastućeg i sve borbenijeg antiratnog pokreta kod kuće. Ono što je posebno plašilo vladajuću klasu SAD bilo je povezivanje antiratnog pokreta i drugih borbi, poput borbe protiv rasizma. Kako je Muhamed Ali, tadašnji svetski šampion u boksu teške kategorije, rekao: „Nikada me nijedan Vijetnamac nije nazvao crnčugom.“
Rat u Iraku i Avganistanu takođe je naišao na otpor, što je dovelo do opšte antiratne atmosfere koja traje i dan-danas i značajno je doprinela neuspehu koalicije konzervativaca i liberala da izvrše napad na Siriju u avgustu 2013. godine.
Međutim, sve ove borbe dešavale su se uprkos protivljenju mejnstrim političara svih boja. Ove borbe često su počinjale spontano ili pod uticajem veoma malih grupa antiratnih aktivista i aktivistkinja, među kojima je bilo i članova i članica iz baze Laburističke partije. Ali kada su oni koji su se borili tražili ideje koje će ih voditi, nikada se nisu oslanjali na tradiciju Laburističke partije, već na potpuno drugačiju idejnu nit: revolucionarnu tradiciju i njene analize odnosa između socijalizma i rata.
[1] U zemljama kao što su Ujedinjeno Kraljevstvo i Indija, šef kampanje (engl. election agent) je osoba koja je pravno odgovorna za koordinaciju i sprovođenje predizborne kampanje pojedinačnih kandidata ili partija. To može biti i sam kandidat, odnosno kandidatkinja. (Prim. prev.)
[2] Džingoizam je pojam kojim se označava ekstremni šovinizam, odnosno ratnohuškačka politika nacionalnih država koje i na najmanja neslaganja sa politikom koju nameću drugim, manjim i slabijim državama, odgovaraju oružanom pretnjom. (Prim. prev.)
[3] Ovaj period istorije Laburističke partije – od sredine devedesetih do 2010. godine – poznat je pod nazivom New Labour. Odnosi se na mandate Tonija Blera i Gordona Brauna. (Prim. prev.)