U okviru naše teorijske rubrike objavljujemo prevod pamfleta Socijalizam i rat britanskog marksiste Džona Risa. Pred vama se nalazi zaključno, četvrto poglavlje, u kome Ris obrazlaže da je klasni rat jedini koji može da okonča imperijalističke ratove.
Kao revolucionarni socijalisti i socijalistkinje u državi koja je u poslednjih dve stotine godina bila žrtva imperijalističkog osvajanja, ali i agresor u lokalnim imperijalističkim sukobima, smatramo da argumenti koje internacionalistička levica ispostavlja, od Lenjina naovamo, imaju neizmerno važnu ulogu u teorijskoj izgradnji kadrova novih generacija. Kao dodatnu literaturu na ovu temu, predlažemo i feljton Teze o ratu na Balkanu koji smo objavili prošle godine.
Linkovi ka ostalim poglavljima: 1, 2, 3, 4.
Malo je pošasti našeg sistema koje su strašnije od neravnoteže između ratne tehnologije i nauke u službi spasavanja života. Najnaprednija i najskuplja tehnologija današnjeg sveta stavlja se u službu vojske. Nasuprot tome, preživelim žrtvama vojnih sukoba, koje su izgubile ruke i noge, stavljaju se na raspolaganje štake i veštački udovi koji su se malo promenili od onih koje su davali veteranima bitke kod Vaterloa.
Naravno, nekolicina veoma bogatih koji su osakaćeni biće u mogućnosti da priušte mikrohirurgiju ili veštačke udove koji su elektronskim kolima povezani sa nervnim završecima u telu. Ali takve stvari nikada neće biti dostupne većini siromašnih vojnika – to jednostavno nije isplativo. Svakako nije isplativo onoliko koliko rat.
Promena takvog sistema zahtevaće kolosalnu borbu. No, budući da rat unosi haos i poremećaje kako kod kuće tako i na frontu, on stvara uslove u kojima ljudi mogu da započnu takvu borbu. Radnički i vojni saveti koji su vodili Nemačku i Rusku revoluciju za vreme i nakon Prvog svetskog rata najbolji su – iako ne i jedini – primeri.
Pobune i vojnički saveti, policijski štrajkovi, Irski građanski rat, veliki talasi štrajkova i borba žena za pravo glasa, koji su potresali Veliku Britaniju za vreme i odmah nakon Prvog svetskog rata, predstavljali su veliku priliku za promenu. Nju su proigrali tek predvodnici radnika i radnica koji su prodali Generalni štrajk iz 1926. godine. Još pobuna desilo se nakon Drugog svetskog rata, i veliki narodni zahtevi za promenama obeleženi su čuvenom izjavom Lorda Hejlšema: „Dajte im socijalne reforme ili će vam oni dati socijalnu revoluciju“.
Protivljenje Vijetnamskom ratu oblikovalo je jednu generaciju i doprinelo velikom oživljavanju revolucionarne misli i otpora radničke klase koji je oblikovao rane sedamdesete godine prošlog veka. Kao odgovor na ratove u Avganistanu i Iraku, pojavljuje se novi antiratni pokret koji se širi po svetu – najveći koordinisani pokret ove vrste koji je svet ikada video. Sada je taj pokret doprineo otporu jednoj od najvećih recesija koje je globalna ekonomija doživela. Mnogi među onima koji protestuju biće zgroženi varvarstvom koje vide, iako se ne slažu sa svim idejama iznetim u ovom pamfletu. Ipak, ako oni koji dele te ideje budu dosledno i odlučno radili ruku pod ruku sa njima, vremenom će uspeti da ih pridobiju za stav da su te ideje najdelotvornije u borbi protiv rata.
Tada ćemo zaista imati šansu da započnemo bitku – ne samo protiv ovog ili onog rata, već protiv društva koje proizvodi rat. Možemo da povežemo borbu protiv rata sa borbom protiv malih plata, loših životnih uslova i nezaposlenosti. Tada ćemo voditi klasni rat – jedini rat koji može da okonča rat.