Majkl Roberts: Srbiju može spasti samo internacionalistička strategija[23 min. za čitanje]

Intervju sa marksističkim ekonomistom Majklom Robertsom

Majkl Roberts je marksistički ekonomista i autor knjige Duga depresija: Marksizam i globalna kriza kapitalizma (The Long Depression: Marxism and the Global Crisis of Capitalism, 2016). U žiži njegovog rada je analiza dolaska nove, predstojeće svetske ekonomske krize, sa značajnim naglaskom na Marksov zakon opadanja profitne stope. Njegove analize i komentari dostupni su na blogu koji redovno vodi. S njime je na prošlogodišnjem kongresu nemačke organizacije Marx21, Marx is’ Muss, razgovarao naš član Milan Kurjački.

Milan Kurjački (MK): Možemo poći od činjenice da, kako sami kažete, već nekoliko godina predviđate sledeću veliku krizu. Koji su glavni pokazatelji dolazeće krize i kakva su Vaša predviđanja o tome kako će se ovaj proces razvijati kada bude otpočeo?

Majkl Roberts (MR):  Kapitalističke ekonomije – naročito glavne kapitalističke ekonomije koje su deo onoga što nazivamo razvijenim ili imperijalističkim svetom – imaju redovne krize proizvodnje i investicija. Kako se pokazalo od kraja Drugog svetskog rata, postoji određena pravilnost u njihovom izbijanju na svakih osam do deset godina.
Ove krize ispoljavaju se kroz pad proizvodnje i pad zaposlenosti, pri čemu ljudi, gubeći svoje poslove, gube svoje prihode i često svoj krov nad glavom. Osnova kriza je u tome što kapitalisti nisu spremni ili ne mogu da dalje ulažu da bi održali kretanje privrede, pošto njihovi profiti nestaju. Ove krize se ponavljaju svakih osam do deset godina, sa različitim stepenom intenziteta.
Dok vodimo ovaj razgovor skoro je tačno deset godina od kraja prošle recesije, koju zovemo Velika recesija. Iako je trajala „samo“ 18 meseci, bila je vrlo duboka i dugotrajno je onemogućila vraćanje investicija, prihoda i proizvodnje na stari nivo. Sada je prošlo deset godina i nalazimo se u situaciji novih ekstrema.
Mediji kažu da smo trenutno u najdužem periodu ekspanzije od Drugog svetskog rata. Ovo je tačno, ali je takođe tačno da je ovo najsporija i najslabija ekspanzija od Drugog svetskog rata. Ona nije povratila prihode i uslove za radništvo – koje čini većinu domaćinstava na svetu – na nivo na kojem su bili pre recesije.
Trenutno je vrlo teško zamislivo da možemo izbeći novu krizu u narednih, manje-više, godinu dana. Istini za volju, moja predviđanja bila su drugačija, smatrao sam da ćemo verovatno do sada već biti u novoj recesiji. Poslednjih deset godina bile su drugačije i ova veoma duga ekspanzija niskog intenziteta, stimulisana velikom količinom jeftinog novca, bila je neka vrsta kupovine vremena.
Naime, postojali su neki faktori koji su sprečavali recesiju. Prvo, osećajući da ne dobijaju profite koji su im potrebni da bi povećali investicije, kapitalisti su ostali pri špekulaciji na finansijskim tržištima ne bi li podigli stanje na berzi, i to – u slučaju brojnih američkih kompanija – kupovinom sopstvenih akcija. Oni ovo mogu da rade jer je pozajmljivanje novca za špekulaciju vrlo jeftino. Centralne banke i monetarne vlasti širom sveta zadržale su kamatne stope skoro na nuli – zapravo, sada u Japanu i Nemačkoj možete da uzmete zajam čija je kamatna stopa manja od nule i da kupite vladine obveznice.
Drugim rečima, kamatne stope su neverovatno niske, jeftino je zaduživati se i kapitalisti dobijaju dovoljno sredstava da se provuku, uprkos tome što nema novih profitabilnih investicija. Ipak, ovo ne može trajati zauvek, i sve jasnije uviđamo kako je kapitalističkim privredama sve teže da održe rast. U proseku, taj rast je od 2009. godine u većini zemalja na 2%, što je vrlo nisko. Prosek od Drugog svetskog rata bio je otprilike 3,5%, i to samo u razvijenim privredama. U ostatku sveta, rast je bio oko 4 ili 5%, ali i tamo je usporen.
Situacija, dakle, počinje da se pogoršava. Profiti se približavaju nuli u najvećim ekonomijama, što će izazvati novi prekid investicija. Kompanije će prestati da ulažu. Biće  pokušaja da se špekulacija nastavi i da se kamatne stope zadrže na niskom nivou, ali centralnim bankama je ponestalo municije. Ne mogu više da spuštaju kamatne stope, pošto ulaze u nultu teritoriju. Ne mogu da samo nastave da štampaju novac, iako će to ponovo pokušati, ali tu je stvar kao sa zavisnikom od droge: ona vas drži u pokretu, ali sledeći put vam treba još više da biste održali svoju aktivnost, jer u suprotnom dolazi do oštrog kočenja, a tome smo sve bliži.

MK: Dakle, kako se kriza približava i kako opadajuća stopa profita počinje da se oseća, šta mislite da će biti potezi vladajuće klase da predupredi ove rastuće gubitke? Možete li predvideti neke konkretne mere koje će se sprovoditi?

MR: Njihovi uobičajeni potezi suštinski se svode na dve mogućnosti. Prvo, tu je monetarna alternativa, koja nalaže da se novac učini što jeftinijim. Neki još uvek smatraju da centralne banke treba da spuste kamatne stope na nulu i započnu takozvano „kvantitativno popuštanje“, što je u suštini štampanje novca, premda ne vole da ga zovu tim imenom jer ne štampaju fizičke novčanice. U bankama se nagomilavaju velike rezerve dok ih ne bude dovoljno da daju zajmove privredi. Ali banke nisu davale zajmove za proizvodne investicije u privredi, već su se ti zajmovi koristili za špekulaciju na berzi i drugim finansijskim instrumentima. Oni mogu ponovo to da urade. Mogu da pokušaju da idu još dalje nego do sad, ali uticaj na stvarnu privredu je sve slabiji.
Druga stvar koju bi mogli da urade, za šta se kejnzijanci zalažu, jeste ogromno povećanje u javnoj potrošnji, dopuštanje budžetskog deficita tako da se oporezivanjem ne dobija onoliko koliko se troši. Drugim rečima, deficitom se nastoji poboljšati privreda tako što će se u nju upumpavati više novca. Japan to radi već poslednjih deset godina, sa prilično zanemarljivim rezultatima. Svejedno, to je politika koja je sve popularnija i mislim da će podrška za nju još više rasti u narednih godinu dana.
Primećujemo i novu pojavu, iako u suštini vrlo blisku kejnzijanskim pozicijama: radikalniji kejnzijanci podržavaju ideju takozvane moderne monetarne teorije, koja kaže da vlade mogu da imaju stalne budžetske deficite i da to finansiraju jednostavno tako što će štampati koliko god novca je potrebno. Sav taj novac potom postaje dostupan za trošenje u privredi i sistem tako zapravo radi bolje. To je argument modernih monetarnih teoretičara, koji počinju da stiču podršku ne samo među određenim elementima radničkog pokreta u velikim ekonomijama kao što su SAD i Velika Britanija, već donekle i u mejnstrim zvaničnim glasilima.
Očajnički se traga za nekim načinom da se ekonomija održi, ali sve se zapravo svodi na istu stvar. U pitanju je kombinacija više jeftinog novca i većih budžetskih deficita. Da li će funkcionisati? Po mom mišljenju – neće. Ako profiti kapitalista nastavljaju da opadaju, onda će u proizvodnom sektoru jednostavno doći do zastoja. Ako proizvodni sektor u ekonomiji – tehnologija, transport, inženjerstvo, građevina, itd. –  počne da opada, onda će povući sa sobom ostatak ekonomije, uprkos finansijskom sektoru.
Mere finansijske i monetarne politike u kapitalizmu ne donose mogućnost za održivu i dovoljnu obnovu. Pravo rešenje je da kapitalizam prođe kroz krizu, jer ona stvara uslove u kojima se on može rešiti kapitala koji nije profitabilan, mogu se spojiti i likvidirati loše firme i može se stvoriti okruženje u kom se jeftino akumulira. Biće potrebna značajna kriza da bi se dostigao skok u profitabilnosti kapitala, ali ko god bude preživeo krizu dobija višu stopu profita i može ponovo da otpočne proces investicija.

MK: U toku svog predavanja, osvrnuli ste se na Kinu i njen odnos sa Australijom kao razvijenom ekonomijom. Kakvu ulogu vidite za takozvane „azijske tigrove“ i Kinu u odnosu sa starim imperijalističkim centrom, u kontekstu dolazeće krize?

MR: Primetili smo dramatičnu promenu u poslednjih 50 godina, naročito u poslednjih 30 godina, u onim zemljama koje zovemo „azijskim tigrovima“ – Južnoj Koreji, Tajvanu, Hongkongu, Singapuru, odskora i u Vijetnamu – ali pre svega u Kini. Došlo je do ogromne promene u ovim zemljama, koje su, od suštinski seljačkih privreda, veoma siromašnih tokom pedesetih godina, transformisale svoje privrede u velike industrijske igrače.
Kako se ovo, međutim, desilo? Posmatrajmo Južnu Koreju, koja vodi u proizvodnji mobilnih telefona i automobila i u svim vrstama brodogradnje, kao i Tajvan, a ostavimo po strani Singapur i Hongkong, pošto su relativno male države. Glavni razlog je dvostruk. Kao prvo, vlade ovih država suštinski su bile vojne diktature, koje su uspostavile direktnu kontrolu nad privatnim sektorom i osigurale širenje industrije bez obzira na to da li je to bilo profitabilno za velike monopole. Kao drugo, bile su saveznice SAD i time dobile pristup povoljnim kreditima i trgovinskim sporazumima, što nije bilo dostupno drugim zemljama u regionu. Ove dve države takođe nisu ogromne – Južna Koreja je srednje veličine, ali nema stanovništvo koje ima Nemačka, a Tajvan je još manji – ali bile su u mogućnosti da ostvare neverovatan razvoj. Pre toga je, naravno, Japan postao razvijena ekonomija i time omogućio trgovinu i umrežavanje.
Međutim, Kina je istinski šok, neverovatna promena koja se desila u zemlji od 1,3 milijarde stanovnika/ca, od kojih je 80% tokom šezdesetih bilo zaposleno u seoskoj poljoprivredi. Ali politika kineske vlade nakon revolucije 1949. godine bila je politika preuzimanja zemljišnih poseda i industrijalizacije. Time su se rešili stare kapitalističke klase koja je bila potčinjena SAD i evropskim kolonijalnim silama, i koja se prebacila na Tajvan. Ali osnovni motiv bila je teška industrija. Nisu imali sposobnosti da razviju visoku tehnologiju, tako da su morali da koriste prednosti koje su imali u pogledu jeftine radne snage i industrijalizacije, dok nisu donekle promenili svoju politiku sedamdesetih godina, pod Dengom Sjaopingom.
Deng je predložio da se zemlja pomalo otvori za spoljne investicije i da se dozvole, u određenoj meri, privatna ulaganja. Ovim se otvorila mogućnost širenja u nove oblasti i nove sektore i u izvoz, tako da je u periodu od poslednjih 30 godina Kina postala velika izvozna država, veća od Nemačke ili bilo koje druge, u poziciji da dominira svetskim tržištima proizvodnje i robe na način kakav nikada ranije nije zabeležen, te da uzdigne 800 miliona ljudi iz siromaštva u istom tom periodu. Reč je o zapanjujućem dostignuću u roku od 30 godina, koje je omogućeno time što država kontroliše i komanduje privredom. Tačno je da postoji značajan privatni sektor koji je u stalnom rastu i koji kontroliše otprilike 60% zaposlenih. Međutim, državi ostaje 40% pod direktnom kontrolom, pri čemu je i onih 60% pod njenim nadzorom. Pri tome, ovih državnih 40% je u najvećim sektorima ekonomije, to jest u bankama i vodećim industrijskim sektorima, takozvanim komandnim vrhovima.
Uzmimo za primer kompaniju Huavej (Huawei), koja proizvodi telefone i koju Tramp pokušava da razbije. Formalno, Huavej nije državna firma, ona je u vlasništvu svog sindikata, što zapravo ne znači mnogo. Tačno je da imaju odbor direktora i porodica čiji članovi sede u odboru i dobro zarađuju, ali firma je pod kontrolom i upravom države.
To je ta zanimljiva mešavina koja postoji u Kini. Čudnovata privreda, koja je zapravo pod dirigentskom palicom države, ali sa tržištem koje igra svoju ulogu. Ovo se razlikuje od ekspanzije koju smo videli u drugim državama u takozvanom Trećem svetu, koje nemaju nikakve mogućnosti za tako nešto i u kojima dominiraju strane investicije, multinacionalne kompanije i kolonijalne sile, što im oduzima mogućnosti da šire sopstvene privrede. Kina sada počinje da se takmiči i u obezbeđivanju investicionih resursa koje SAD i Evropa ne žele ili ne mogu da obezbede.
Kina širi svoju privredu na industrijskoj osnovi i pretvara je u sve jaču visokotehnološku privredu, iako i dalje ima ogromne predele pod poljoprivrednim posedima, te interveniše širom sveta u pokušaju da to isto ostvari u drugim zemljama. Ovo je velika pretnja za angloamerički imperijalizam. Odatle današnji trgovinski i tehnološki rat, koji će se nastaviti kroz narednu deceniju i biće odlučujući za 21. vek.

MK: Neki ekonomisti, uključujući i one koji sebe smatraju marksistima, imaju težnju da nove krize u potpunosti pripišu finansijalizaciji. Možemo li zaista govoriti o nekakvoj autonomnoj krizi u finansijskom sektoru, ili Vi pak vidite taj sektor kao neraskidivo vezan za proizvodni?

MR: Naravno, smatram da su neraskidivo povezani. Na šta mislimo kad kažemo „finansijska kriza“? Obično pod time mislimo na pad berze, slom tržišta obveznica i propadanje banaka, što se sve dešava u finansijskom sektoru. Ovakve stvari se zaista dešavaju – banke ponekad propadnu, berze se obruše i ljudi gube mnogo novca. Zato može biti finansijskih kriza jer, kao što oni koji govore o finansijalizaciji tvrde, finansijska špekulacija je prirodno nestabilna. Ljudi koji špekulišu prave greške, kao i u kockanju, ljudi prosto prave pogrešne opklade i gube novac.
Ali, ako se ovo dešava samo u finansijskom sektoru, a proizvodni sektor je u redu, onda ove finansijske krize neće dovesti do opšte ekonomske krize, kao što smo videli tokom šezdesetih i sedamdesetih. Finansijski padovi i bankroti bili su brojni, ali nisu imali većeg efekta, jer je profitabilnost tada i dalje bila relativno dobra i proizvodni sektori su rasli. Kako je profitabilnost u proizvodnim sektorima od osamdesetih naovamo počela da opada, tako su kapitalisti bili radi da prebace svoje investicije u finansijski sektor u još većoj razmeri i time su stvorili uslove da špekulacije kojima su se bavili budu još veće i da proizvedu još pogubniji rezultat. Ali razlog zbog kog je ovo bilo pogubno za stvarnu privredu je taj što je profitabilnost padala u proizvodnim sektorima.
Kada ljudi kažu „finansijalizacija“, šta oni pod time podrazumevaju? Oni kažu da se banke sada ne bave samo davanjem kredita. Finansije su dominantne, firme rade samo da bi špekulisale i zapravo ništa ne proizvode, samo se bave finansijskim tržištima. Ova finansijalizacija je uzela maha i zato je, navodno, nastala kriza poput one iz 2008. godine. Svakako je tačno da su firme sve više zainteresovane da ostvare profit putem finansijske špekulacije, umesto u proizvodnom sektoru, pošto je profitabilnost na niskom nivou. Ali, to ne znači da je kapitalizam nekako promenio svoju suštinu, odnosno da nije više bitno šta se dešava u proizvodnom sektoru i da samo treba da pratimo kolike dugove nagomilava finansijski sektor i koliko je nestabilan.
Očigledno, oba sektora su važna, ali temeljna odrednica onoga što će se desiti u privredi jeste u profitabilnosti proizvodnog sektora, jer se tu stvara sva vrednost i sav profit. Finansijski sektor samo uzima profite iz proizvodnog sektora, putem kockanja i stvaranja lažnih profita – onoga što Marks naziva fiktivnim profitima. Ako kažu da se cena jedne akcije podigla sa 10 na 15 jedinica neke valute, postoji li zaista povećanje u profitu u iznosu od pet jedinica? Ne. Cene nekretnina, na primer, rastu jer ljudi špekulišu sa cenama svojih kuća, ali cena izgradnje kuće i zemljišta nije se zaista promenila koliko cena u špekulisanju. Prema tome, špekulacija ne otkriva nužno stvarnu vrednost, već istiskuje vrednost iz proizvodnog procesa u proizvodnom sektoru.
Oni koji žele da sve objasne finansijalizacijom kažu da se sada ta dva sektora mogu odvojiti i da finansijski sektor dominira nad proizvodnim, te da je ovaj drugi nebitan. Teoretičari finansijalizacije govore je da je Marksova teorija o opadajućoj profitnoj stopi zastarela, da je Kapital zastareo, da sada samo treba posmatrati finansijsku krhkost, finansijske špekulacije, prevelike dugove, da ćemo tu naći sve što se dešava u kapitalizmu. Da je ovo tačno, a možda i jeste, to bi značilo da treba samo da rešimo finansije, ne moramo da brinemo o proizvodnom sektoru jer je on ili nebitan ili je u redu, i stoga treba samo da zaustavimo špekulaciju, regulišemo, možda čak i preuzmemo banke i da ćemo onda imati stabilnu, sigurnu ekonomiju. Ja kažem da su proizvodni i finansijski sektori neodvojivi. Finansijski sektor se povećao jer je proizvodni sektor oslabio, ali ako proizvodni i dalje bude slabio, finansijski sektor će upasti u krizu. Na kraju krajeva, kada finansije nisu bile tako značajne, i dalje smo imali krize – suština se zapravo nije promenila.

MK: Donekle povezana sa pitanjem finansijalizacije je ideja da danas imamo velike multinacionalne kompanije, koje je vrlo teško regulisati, i priča se o slabljenju uloge države u privredi. Drugi kažu da država danas više ne može da kontroliše kompanije, i čak teže da predstave nekakav konflikt između države i privatnih firmi. Kako vidite ulogu države u savremenom ekonomskom kontekstu?

MR: To je komplikovano pitanje. Očigledno, ono čega smo svedoci u poslednjih 50 do 100 godina je rast ogromnih kompanija koje su proširile svoje poslovanje i investicije širom sveta. Te kompanije imaju mnoštvo svojih proizvodnih lokacija na mestima vrlo udaljenim od svojih sedišta. Tako, na primer, može biti da je američka kompanija smeštena u Njujorku, ali da je većina njenih zaposlenih u Kini, Brazilu ili Evropi, a ne u SAD, te da se vrednost koju ti radnici stvaraju vraća kroz niz trgovinskih procesa koji se u ekonomiji zove „globalni lanac vrednosti“, malo-pomalo. Tako se Eplovi telefoni prave uglavnom u Kini ili drugim azijskim zemljama, tamo se sastavljaju delovi, celokupno stvaranje vrednosti dešava se tamo, ali onda se vraća kroz tehnologiju, dizajn i izvoz. Tako Epl ubire veliki profit, jer uzima taj telefon koji se proizvodi negde drugde i prodaje ga sa ogromnom maržom na maloprodajnim tržištima Zapada. Ovaj proces se dramatično proširio.
Jedan argument kaže: „Države ne mogu da kontrolišu multinacionalne kompanije jer se one samo presele negde drugde gde su porezi niži ili gde neće biti prestrogo regulisane“, i tako dalje. U tome ima neke istine i očigledno jeste slučaj da velike multinacionalne kompanije mogu da pokušaju da presele svoja radna mesta, svoju aktivnost i sav dizajn i tehnologiju, pa i svoja sedišta na drugo mesto. Ovo trenutno vidimo u Britaniji, gde je britanski narod tesnom većinom izglasao izlazak iz Evropske unije. To narušava mogućnost multinacionalnih firmi da operišu u Londonu i da kroz Ujedinjeno Kraljevstvo izvoze i ulažu u Evropu. Oni razmišljaju o premeštanju svojih evropskih sedišta u samu Evropu, a to mogu jer britanska vlada ne može ništa da učini da ih spreči.
S druge strane, postoje granice u tome koliko jedna multinacionalna kompanija može tako nešto da radi, jer to ipak zavisi od toga koliko je država spremna da interveniše da bi to kontrolisala. Prebacivanje novca u inostranstvo može se blokirati kontrolama kapitala. Ako želite da okončate beneficije od poreskih rajeva koje koriste mnoge od ovih kompanija, možete se udružiti sa drugim državama da to sprečite. Ako postoji fizičko prisustvo tih kompanija u vidu radništva, sedišta, razne svojine, možete da ih preuzmete. Ne mogu tek tako da premeste fabrike. Postoji mnogo toga što države mogu da urade da bi blokirale mogućnost multinacionalnih kompanija da se nesmetano kreću unaokolo.
Nesumnjivo je u pitanju nova pojava kao deo procesa globalizacije, ali je korišćenje termina „multinacionalne kompanije“ malo zbunjujuće. Uzmimo za primer Epl: on je multinacionalan, ali nije li to u suštini američka kompanija? Ima američku bazu operacija, sa svim svojim dizajnom i tehničkim znanjem smeštenim na zapadnoj obali Kalifornije. Nije li to suština te kompanije? Da li je ona zaista multinacionalna u smislu da bi mogla da posluje iz Poljske ili Srbije? Multinacionalne kompanije prisutne su na više lokacija, ali i dalje imaju svoj „mozak i srce“ u jednoj. Ta država, gde su srce i mozak multinacionalne kompanije, u poziciji je da je kontroliše, ako se na to odluči.

MK: Vraćajući se na temu krize, jedan od načina na koje je kapitalizam pokušao da ublaži opadajuću profitnu stopu je skorašnje pojačanje prekarnog rada, ugovora na određeno vreme, raznih oblika onoga što se zove „ekonomija deljenja’’ (eng. sharing economy), i sličnih stvari. Kako vidite ove promene u strukturi radničke klase u odnosu na njenu sposobnost da se organizuje?

MR: Počeću sa pesimističnog stanovišta. Kako merimo klasnu borbu i njen intenzitet? Teško je, ne možemo je meriti empirijski. Možda je jedan od načina da pogledamo nivo štrajkova koji se dešavaju u glavnim svetskim ekonomijama. Ako pogledamo nivo štrajkova od sedamdesetih, on je dramatično pao i sada je na najnižem nivou. Štrajkovi i industrijski sporovi u razvijenim privredama, kao što su američka i britanska, čak i u najvećem delu Evrope, doživeli su strahovit pad, što se takođe odražava na užasan pad u procentu radnika/ca koji su članovi/ce sindikata. Zavisno od zemlje, taj broj je pao sa 30, 40, 50% na 10, 12, 15%, tako da ogromna većina radništva koje radi za kompanije u privatnom sektoru (možda ne toliko u javnom sektoru) nije u sindikatima.
Zbog toga je ogromna većina zaposlena preko ugovora koji nisu „za stalno“. Čak i ljudi koji imaju stalne ugovore u stvari ih nemaju, jer ako kompanija želi da ih se reši, ona to lako može, uruči im obaveštenje i istera ih. Još je gore za ljude koji nisu obučeni ili nemaju neku vrstu stalnog ugovora, oni odmah lete napolje. Prema tome, svedoci smo transformacije kako u radničkim pravima, tako i u mogućnostima da se radništvo organizuje protiv napada poslodavaca na ta prava. Zbog svega što se desilo u proteklih 30 godina po pitanju smanjenja javnih usluga i zadržavanja rasta nadnica, postoji veliko očajanje i nedoumice o tome kako dalje.
Vidimo da je u većini razvijenih ekonomija došao kraj ogromnim fabrikama koje zapošljavaju hiljade radnika/ca. I dalje postoje, ali u starim industrijama metalurgije, rudarstva, mašinstva. U novoj visokotehnološkoj industriji može se, na primer, desiti da Gugl otvori novo sedište u centralnom Teksasu gde će zaposliti dve ili tri hiljade ljudi, ali to su visokoobrazovani radnici/e koji će se baviti tehnološkim dizajnom i inovacijama. Možda će se to promeniti, ali koncentracija radništva u razvijenim privredama se smanjila. Naravno, to se ne odnosi na ostatak sveta. U Kini imamo džinovska postrojenja, kao i u Koreji i drugim mestima, a vidimo i masovno širenje velikih fabrika u takozvanom Trećem svetu. Tamo su se preselili i proizvodnja i američka radna mesta. Radnička klasa nije nestala, samo se premestila negde drugde. Radničku klasu i dalje čine 3 milijarde radnika/ca, i velika većina njih su industrijski radnici/e, ali oni su u Trećem svetu ili u nerazvijenim zemljama uopšte.
Broj industrijskih ili urbanih industrijskih radnika/ca u razvijenim kapitalističkim zemljama stagnira. U apsolutnim brojevima nije značajno opao, ali je opao kao udeo u celokupnom stanovništvu. Većina ljudi je zaposlena u ugostiteljstvu i raznim drugim uslužnim delatnostima, obezbeđenju, kol centrima, raznim vidovima sitnog zaposlenja. To jako otežava mogućnost za organizovanje i borbu, ali ih ne čini nemogućim. Videli smo da ako se okruženje promeni, ako se situacija promeni, ako ulazimo u novu krizu, može biti borbe da se izbegne još jedan ciklus mera „štednje“ čak i u razvijenim privredama.
Prema tome, moj stav je da je radnička klasa, onako kako ju je Marks opisao 1848. godine, kao silu koja menja društvo, danas još veća nego što je bila tada: ona broji 3 milijarde ljudi i u mnogim mestima organizuje se najbolje što može. Možda mi to sve posmatramo sa iskrivljene tačke gledišta kada gledamo Zapad, gde je došlo do pada nivoa klasne borbe, ali i to bi moglo da se promeni u narednih desetak godina.

MK: Znači li to da budućnost radničkog pokreta leži u Trećem svetu?

MR: Da i ne. Nekada je bio aktuelan argument da su Treći svet i seljaštvo prevashodno važni, da će Vijetnam i njegovo seljaštvo zbaciti kapitalizam, da su radnici na Zapadu suviše integrisani u sistem, da su „radničke aristokrate“. Taj argument se i danas iznosi od strane onih koji smatraju da je supereksploatacija radništva u zavisnim zemljama ono što određuje mesto borbe, dok ovde na Zapadu radništvo samo uzima svoj novac i ćuti, jer je zapravo deo imperijalističkog sistema.
No, taj se argument sada okreće naglavačke. Da, moglo bi se reći da je veća verovatnoća da ćemo videti velike borbe radničke klase u zemljama Trećeg sveta, ali njih će voditi radništvo, a ne seljaštvo, jer je 50% Kine sada urbanizovano. Većina takozvanih zemalja Trećeg sveta nisu više poljoprivredne zemlje. Imaju velike gradove, nepregledna i prenaseljena radnička naselja. Radnička klasa će biti sila koje će promeniti ove bivše seljačke zemlje prvi put u istoriji. Nije to Rusija iz 1917. godine, već Šangaj iz 2019. godine. Situacija se promenila. Možda će oni započeti pokret, ali i dalje ne bih isključivao učešće radništva sa Zapada.

MK: Dolazimo i do kraja intervjua. Postoji li nešto što biste voleli da naglasite za naše čitaoce i čitateljke u Srbiji?

MR: Poručio bih im sledeće. Srbija je mala zemlja, i dalje na obodima Evropske unije, i nije sigurno da li će u nju ući. Male zemlje su kao sitni čamci na okeanu, pored kojih prolaze veliki tankeri – SAD, G7 i tako dalje. Ako dođe do oluje i ti tankeri krenu da se prevrću, ti čamci će biti pogođeni.
Budućnost Srbije nije u njenim rukama, kao što su se Grci uverili. Ona je u rukama onoga što se dešava u svetskoj ekonomiji i zemljama G7. Dakle, prva stvar koju ljudi iz Srbije treba da znaju je šta se dešava u svetskoj ekonomiji, a ne da samo gledaju svoju zemlju, jer ono što će biti odlučujuće za njih neće biti nešto što se desi u Srbiji nego negde drugde. To je prva stvar. S druge strane, dijalektički, to ne znači da je sve beznadežno i da ne može ništa da se radi, jer upravo ako bolje razumete šta će se desiti i kakve sile su u igri, možete imati jasniju sliku o strategiji koju treba da usvojite, a to je internacionalistička strategija.
Ideja da Srbija može sebe spasti kroz nekakvu nacionalističku nezavisnu strategiju nije samo netačna, već samoubilačka. Nema načina da Srbija išta uradi bez internacionalističke strategije. Morate biti solidarno povezani sa drugim balkanskim državama i narodima, naravno i sa evropskim državama. Drugim rečima, razumevanje onoga što se dešava u globalnoj ekonomiji i shvatanje potrebe za jasnom strategijom o tome šta raditi povodom toga znači povezivanje sa drugim državama kroz internacionalističku strategiju.

MK: Hvala Vam na Vašem vremenu i vrednim uvidima, bilo je zadovoljstvo.

MR: Hvala Vama.