Antivakserski protesti i desničarske mobilizacije protiv državne represije nisu jedini mogući odgovor na kovid-krizu. Primer Grčke, u kojoj je levica na čelu borbi protiv autoritarizma, nehumanih politika nesposobne desničarske vlade i za demokratsko upravljanje društvom, pokazuje nam kako se različiti frontovi otpora mogu povezati u snažnu narodnu pobunu. Prenosimo izveštaj iz Atine marksističkog novinara i aktiviste Kevina Ovendena, originalno objavljen 12. marta na sajtu organizacije Counterfire.
Hiljade demonstranata i demonstrantkinja suprotstavili su se interventnoj policiji u četvrtak uveče, izašavši na ulice glavnog grada kako bi odbranili demokratiju. Nešto ranije, u drugom gradu, više hiljada studenata i studentkinja protestovali su protiv policijske racije u svom kampusu.
Ovo nije Burma ili neka druga „daleka zemlja“. Ovo se sinoć desilo u Grčkoj. U pitanju je zemlja koja je članica Evropske unije, NATO-a, Saveta Evrope i svih onih drugih institucija koje navodno garantuju osnovna prava i slobode.
Pa ipak, ova prava su pod napadom desničarske vlade koju predvodi Nova demokratija. Kao i druge vlade, i ova je dvostruko zloupotrebila kovid-krizu: neposredno, obrušavajući se na demokratska prava, i posredno, uvodeći autoritarne zakone.
Otpor autoritarizmu u Grčkoj, međutim, nije potekao od desničarskih libertarijanskih ili fašističkih elemenata. Njegovi nosioci su, tokom poslednjih nekoliko meseci, bile snage levice i narodnih mobilizacija.
Tome je doprinelo više faktora. Ovo je odlučujući trenutak, pre svega za život jednog zatvorenika koji već šezdeset tri dana unazad – danas je šezdeset četvrti – štrajkuje glađu. Njegov slučaj je jedan od elemenata ove priče o autoritarnoj represiji i rastućem narodnom otporu.
To nije slučaj koji je sam po sebi popularan. Naime, on izdržava doživotnu kaznu zbog ubistva jedanaestoro ljudi, a koja je počinio kao plaćeni ubica jedne terorističke grupe iz osamdesetih – malo ko gaji simpatije prema tome.
No, zahvaljujući intervenciji socijalističkih advokata i drugih aktera, ono s čime ljudi saosećaju jeste njegov u potpunosti legalan i opravdan zahtev da bude prebačen u drugi zatvor. Odbijanje vlasti da mu odobri taj zahtev razlog je njegovog štrajka glađu, usled kog bi u narednih nekoliko dana mogao da postane prvi zatvorenik u Evropi koji je umro od gladi još nakon irskih boraca za nezavisnost u britanskim zatvorima 1981. godine.
Način na koji su se vlada i državni vrh bavili ovim slučajem navodi na zaključak da je reč o krvnoj osveti. Naime, jedan od jedanaestoro ubijenih bio je rođak sadašnjeg premijera. Protesti koji su izbili tokom prošle nedelje prevazišli su okvire ultraradikalne levice.
Drugi faktor koji je uticao na prirodu demonstracija jeste taj što je vlada uvela lokdaun mere – koje su bile široko prihvaćene na temelju borbe protiv kovida – ali je istovremeno iskoristila priliku da progura zakon kojim je specijalnim policijskim jedinicama dozvoljeno da uđu u univerzitetske kampuse.
Univerziteti su odigrali izuzetno značajnu ulogu u narodnoj pobuni protiv vojne hunte između 1967. i 1974. godine. Veliki ustanak na atinskoj Politehnici 1973. najavio je pad diktature.
Vraćanje policijskih snaga u kampuse nije tek simboličan potez kojim država nastoji da izbriše postignuća narodnih ustanaka iz sedamdesetih, koja su još i te kako živa u grčkom sećanju. Ono je usko vezano i sa neoliberalnim ciljem da se studenti i studentkinje finansijski iscede, te da se uništi rodno mesto generacija radikalnih levičara i levičarki.
Studenti i studentkinje nedeljama su se opirali represivnim merama države kako bi mogli da održe velike demonstracije. Levičarski advokati i advokatice pružali su im pravnu pomoć i redovno se pojavljivali u nacionalnim medijima kako bi pokazali da su policijske zabrane u potpunosti protivustavne. To se desilo prošlog novembra, uoči tradicionalnog protesta kojim se obeležava ustanak na atinskoj Politehnici.
U međuvremenu, vlada koja nije bila kadra da ispuni ni najosnovnije zadatke u borbi protiv pandemije drznula se da novčano kazni hiljade građana i građanki [zbog navodnog kršenja mera lokdauna, prim. prev.]. To nisu ljudi koji su učestvovali u zabranjenom protestu, niti koji sebe generalno smatraju političnim.
Dozvoljeno je da budete stišnjeni u prepunom metrou jer morate na posao – ali bićete kažnjeni ako vas uhvate kako se vikendom posle šest po podne šetate svojim komšilukom, jer tako kršite policijski čas.
Nošenje maski i uzajamno distanciranje u svakodnevnom životu svedoče o tome da će ljudi ne samo prihvatiti, već i samostalno sprovoditi mere protiv kovida onda kada one imaju smisla. Međutim, policija je u nedelju napala stanovnike i stanovnice atinskog naselja Nea Smirni koji su se kretali na otvorenom. Poslanicima vladajuće stranke su, mimo svakog zakona, dostavljeni i lični podaci – ime i politička pripadnost – jednog čoveka, kako bi moglo da se tvrdi da je policija intervenisala da spreči nasilnu akciju.
Ali to nije bio slučaj. U pitanju su bile komšije i komšinice besne zbog proizvoljne zloupotrebe policijske moći. Dva dana kasnije, to su i pokazali. Hiljade ljudi okupilo se u protestu. Policija kaže da ih je bilo 7000, a stanovnici naselja da ih je bilo dva ili tri puta više. Nema sumnje da su im se pridružili i ljudi iz okolnih oblasti kako bi im pružili podršku.
U pitanju su obični stanovnici i stanovnice Atine – ne izgrađeni levičarski aktivisti i aktivistkinje.
Dan pre toga, došlo je do spajanja osmomartovskih demonstracija sa protestom zbog tretmana zatvorenika koji štrajkuje glađu, Dimitrisa Kufontinasa. Neki proizvodni radnici i radnice tog dana su prestali da rade kako bi zahtevali bolje uslove za žene – od plaćanja porodiljskog do prestanka seksualnog uznemiravanja (pokret #MeToo u Grčkoj se razvio sa zakašnjenjem, ali sada se spaja sa drugim strujama borbe).
Tako su se večeras najrazličitiji mogući delovi društva spojili na demonstracijama u Atini. Vlada ne može da ih otpiše kao „anarhističku omladinu“. Učestvovali su i neki sindikati. Advokati i advokatice pridobijaju sve veći deo svoje branše za proteste. I glumački sindikat izveo je ljude na ulicu.
Ove demonstracije, nažalost, možda neće biti dovoljne da sačuvaju život zatvorenika na samrti. Ali, neke druge stvari su se već postigle.
Demonstracije su strgnule fasadu vlade koja sebe predstavlja kao liberalnu i modernizatorsku, usmerenu isključivo protiv „nasilne levice“. Pripadnici slobodnih profesija i obični ljudi ogorčeni su zbog ovog autoritarnog zaokreta.
Takođe su pokazale da nije neizbežno da snage desnice budu te koje će u vreme krize mobilisati narodni bes. Očigledno je i levica sposobna za to – ali, za razliku od desnice, ona to ne radi na grozan, individualistički način, zahtevajući svačije „pravo“ da zarazi druge ljude oko sebe. Levica se poziva na zajednicu i istovremeno upućuje šire socijalne zahteve.
Radikalna omladina. Ostareli socijalista. Iskreni advokat za ljudska prava. Eksploatisani radnik. Žena koja je sa svojom decom izašla u park, a onda ju je napala policija.
Oni se sada spajaju. Tome treba da težimo i nadalje – i to ne samo u Grčkoj.