Oslabljen, ali nikako ne i pobeđen – tako bi se mogao opisati režim Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića neposredno nakon parlamentarnih, predsedničkih i lokalnih izbora održanih u nedelju, 3. aprila. Iako će precizni finalni rezultati biti poznati tek u danima nakon izbora (posebno ukoliko dođe do ponavljanja izbora na nekim lokalima), jasno je da je SNS uspeo da sačuva vlast – premda je njena apsolutnost manje uverljiva nego inače.
Izborno ratno profiterstvo
Najveći profiteri ovih izbora nisu bile one snage koje su isticale svoj demokratski i liberalni karakter kao glavni adut protiv „Vučićeve diktature“. U tom smislu su obe koalicije bivše vlasti („Ujedinjeni za pobedu Srbije“ i „Ajmo ljudi“), kao i koalicija „Moramo“, precenile svoje izglede na uspeh, a kamoli pobedu na izborima. Ipak, „Ujedinjeni“ su, uprkos prisustvu omraženih figura bivšeg režima, završili izbore kao najjača pojedinačna opoziciona lista, dok je koaliciji „Moramo“ pošlo za rukom ono što pokretu „Ne davimo Beograd“ nije pre četiri godine – ušla je kako u gradsku tako i u republičku skupštinu.
Precenjivanje vlastitih izgleda na uspeh išlo je pod ruku sa potcenjivanjem glavnog političkog događaja u svetu tokom poslednjih mesec i po dana – rata u Ukrajini. Upravo je bolja kalkulacija važnosti ovog događaja obezbedila donekle iznenađujuću podršku pre svega Socijalističkoj partiji Srbije, ali i trima listama tvrde desnice – koalicijama NADA i Patriotski blok, kao i Zavetnicima – koji su najveći profiteri ovogodišnjih izbora.
Ono što povezuje SPS i troglavu „patriotsku desnicu“ jeste privrženost Rusiji i, posebno, nepristajanje da igraju po zapadnim pravilima – što u kontekstu rata u Ukrajini znači pre svega uvođenje sankcija Rusiji. Bilo da svoju poziciju brane suverenističkim, bratskim rusko-srpskim, pravoslavnim ili drugim razlozima, tek, sve četiri izborne liste koje su se jasno opredelile protiv pritisaka Evropske unije i NATO-a ostvarile su bolje rezultate od očekivanih.
Upravo je tu podbacila liberalno-demokratska opozicija, a iznad svih koalicija „Moramo“. Za razliku od prevejanih političara iz „žute“ garniture, koji su mahom davali oprezne ili fingirane komentare o ratu, vodeće snage „Moramo“ otvoreno su stale na stranu Zapada, otišavši čak dotle da ne samo svoj stav o ratu, već i buduće političke odluke koje će donositi, uslove „velikim dogovorom sa Zapadom“ (konkretno, sa EU i SAD). Zauzevši se za u Srbiji manje popularan imperijalistički blok, „Moramo“ nije samo pucao sebi u nogu, već je i propustio šansu da, na tragu svojih „mlađih“ koalicionih partnera iz političke platforme „Solidarnost“, artikuliše dosledan antiratni stav – nespojiv sa podrškom bilo kojoj od imperijalističkih sila.
Veći izbor, bolja politika?
Na razočaranje mnogih koji su se odazvali samouverenim pozivima opozicije na konačno rušenje vlasti na izborima, pokazalo se da ni solidna izlaznost, niti veća šarenolikost sastava skupštine ne znače nužno drugačiju politiku. Najjača opozicija SNS-u u skupštini je, s jedne strane, bivša vlast. Mnoge među najomraženijim tekovinama SNS-ove vlasti „patentirane“ su upravo tokom vladavine Demokratske stranke: od „razvojne politike“ zasnovane na zaduživanju i rasprodaji privrednih kapaciteta zemlje, preko patrokratskog zasedanja državnih jasli, mehanizama političke represije i kontrole nad medijima, do sticanja tokova političkog odlučivanja u figuri predsednika. Ironično, za zaborav ovog političkog nasleđa najzaslužniji je upravo SNS, koji je s tolikim uspehom „nadogradio“ metode „žutih“ da se one sada smatraju izvorno naprednjačkim.
S druge strane, gotovo podjednako jaku skupštinsku opoziciju čini troglava tvrda desnica. Ona je za Vučića dvostruko korisna: najpre, obezbeđuje mu da vlastitu politiku predstavi kao, u poređenju s ostatkom ponude, najkredibilniju pred očima „stranih partnera“ (pre svega EU); no, ona i ojačava stabilan desničarski kurs naprednjačke vlasti, što će se posebno odraziti u donošenju „teških“ nacionalnih odluka. Manje ili više eksplicitne naznake ovih triju lista da su otvorene za pregovore i s vlašću i s opozicijom, sve dok je njihov glas u odlučivanju „jezičak na vagi“, govore u prilog zaključku da tvrda desnica ne može da bude nikakva politička alternativa umerenoj desnici, već samo sredstvo daljeg jačanja desničarske politike uopšte.
Kako i gde se, dakle, gradi politička alternativa? Ovo ključno pitanje se nakon izbora moglo čuti među delom glasača koalicije „Moramo“, koji su je podržali kao, u izvesnom smislu, najprogresivniju opciju. Čini se da sama koalicija nema jedinstven stav o tome. Naime, nakon što se Republička izborna komisija u nedelju, po zatvaranju biračkih mesta, „odjavila“ sve do ponedeljka uveče, umesto da iste večeri saopšti preliminarne rezultate, samo je jedna od vodećih članica „Moramo“ pozvala na protest ispred RIK-a – pokret Ekološki ustanak. Štaviše, kada su čelnici koalicije okupljeni na protestu posle nekog vremena rekli građanima da se razilaze, jer „ne zna[mo ni] šta tražimo“, naišli su na bes i nezadovoljstvo ljudi koji su s pravom razočarani u ceo izborni proces.
Razočaranje bi ubrzo moglo da se dodatno produbi, jer neke od vodećih ličnosti u „Ne davimo Beograd“, poput Dobrice Veselinovića i Radomira Lazovića, sada eksplicitno pozivaju na sveujedinjenje gradske opozicije za „oslobođenje Beograda“. Kako bi jedna „zeleno-leva“ koalicija mogla da zavede oslobodilačku politiku pod ruku sa dve četničko-monarhističke koalicije – i kako je to uopšte saglasno sa njenim političkim vrednostima – podjednako je paradoksalno kao i, na republičkom nivou, vezivanje političkog delovanja „Moramo“ za EU i SAD.
Politika ≠ izbori
Za sve ljude koji su priželjkivali radničku, levičarsku opciju na izborima, pa su se u izostanku iste zadovoljili glasanjem za „Moramo“, ulazak koalicije u strukture vlasti već pokazuje ograničenja elektoralističkog pristupa. Uprkos belodanoj izbornoj krađi, incidentima na biračkim mestima i mnogostrukim pritiscima i ucenjivanju građana, nema poziva na masovne proteste; ima pak poziva na pridržavanje procedura i na oportune političke koalicije. Uprkos činjenici da smo prethodnih meseci posvedočili jednom od najimpresivnijih masovnih pokreta odozdo u Srbiji – blokadama protiv Rio Tinta – članice koalicije koje su pozivale na blokade naprasno su proglasile pobedu nad rudarskim gigantom baš u osvit predizborne kampanje i odlučile da borbu ulica „uliju u institucije“.
To je stavilo tačku na ofanzivni pokret koji je nizao uspeh za uspehom: od povlačenja i izmena kontroverznih zakona o eksproprijaciji i referendumu, preko ukidanja Rio Tintovog rudnika iz prostornog plana Loznice, do najava očigledno zastrašene vlasti da će država raskinuti saradnju sa Rio Tintom. Masovni pokret je tokom uzastopnih nedelja više poljuljao stolicu Vučiću i SNS-u nego godine nastojanja da se režim natera u povlačenje metodom „dugog marša kroz institucije“.
Nakon ishoda ovogodišnjih izbora, imamo još manje razloga da verujemo da su birališta primarna arena borbe protiv režima. To, naravno, ne znači da radnička klasa Srbije i ubuduće treba da ostane bez zastupnika u izbornoj sferi – ali znači da moramo da raskrstimo s vizurom da su izbori cilj po sebi, ili čak „viši nivo“ bavljenja politikom. Najtemeljnije političke odluke u svakom društvu donose se tamo gde se radni ljudi najneposrednije pitaju: na radnim mestima i u masovnim pokretima. Nijedna izborna opcija koja nema čvrsto uporište u radničkoj bazi ne može da vodi politiku u interesu klase, a umesto nje.
Mi u Marks21 smatramo da političku borbu i oslobođenje od jarma kako ovog tako i drugih pljačkaških i tlačiteljskih režima mogu da predvode samo radni ljudi sami. Levičarska alternativa se stoga ne gradi proglašenjem izborne liste. Gradi se jačanjem otpora i pobuna na radnim mestima i sindikalnim organizovanjem radnika i radnica; gradi se studentskim protestima protiv osiromašivanja, potcenjivanja i potkupljivanja studentkinja i studenata; gradi se odbranom komšija od nasrtaja investitora i izvršitelja; gradi se pokretom otpora ratu i priklanjanju bilo kojoj velikoj sili, zajedno sa svim radnim ljudima iz regiona koji su na udaru ratne krize.
To je alternativa koju želimo da, sa svim progresivnim snagama, gradimo već danas. Režim nema rok obaranja za dve, četiri ili više godina; režim se obara izgradnjom masovnih borbi radnih ljudi protiv svih njegovih destruktivnih tekovina.