Kao feministička aktivistkinja, spisateljica i profesorka, Silvija Federiči podstiče i inspiriše studentkinje i studente svih uzrasta da se bore za oslobođenja žena i svih ostalih. Federiči je 1972. bila jedna od osnivačica Međunarodnog feminističkog kolektiva, koji je pokrenuo kampanju „Nadnice za kućne poslove”. U vreme dok je tokom ’80-ih predavala i bavila se istraživanjima u Nigeriji, posmatrala je specifične uticaje globalizacije na žene – i njihove sličnosti s društvenim poremećajima izazvanim ograđivanjem pristupa zajedničkim dobrima u najranijim danima kapitalizma. Postala je aktivna u anti-globalizacijskom pokretu i pokretu za ukidanje smrtne kazne u SAD i jedna od osnivača Komiteta za akademsku slobodu u Africi. Od 1987. do 2005. godine predavala je međunarodne studije, ženske studije i političku filozofiju na Hofstra Univerzitetu, u Hempstedu, Njujork. Njene knjige i eseji obuhvataju filozofiju, feminističku teoriju, žensku istoriju, obrazovanje i kulturu, a u skorije vreme i globalnu borbu protiv kapitalističke globalizacije i za feminističku rekonstrukciju zajedničkih dobara. Kaliban i veštica: Žene, telo i prvobitna akumulacija, verovatno je njeno najpoznatije delo, u kom tvrdi da kapitalizam zavisi od konstantnog izvora neplaćenog rada žena. Federiči je ovaj intervju dala dok je na promo turneji za svoju novu knjigu Revolucija od nule: Kućni poslovi, reprodukcija i feminisitička borba (uobičajena shvatanja), zbornik eseja koje je napisala tokom protekle četiri godine. Razgovarajući s nama, Federiči u jednom dahu prolazi kroz istoriju, teoriju i sadašnje borbe, gotovo pulsirajući brigom i ogorčenjem. Razgovor vodile, Liza Rudman i Marsi Rein
Šta je reprodukcija i zbog čega zauzima centralno mesto tvoje analize?
-Važno da se politički suprotstavimo pitanju reprodukcije, jer se suočavamo s njenom do sada nezapamćenom krizom. Kada govorim o reprodukciji, ne mislim samo na rađanje, mada je i to njen deo, već na sve aktivnosti neophodne za reprodukciju ljudskog života – od kućnih poslova, preko održive poljoprivrede, do stvaranja kulture i očuvanju životne sredine.
Zapravo su mere donete u sklopu neoliberalne agende te koje su milionima ljudi širom sveta reprodukciju postavile kao problem. Svedočimo strahovitom napadu na naša sredstva za reprodukciju – na svaki vid izdržavanja, od plaćenog rada, preko usluga, do pristupa prirodi i opštem dobru: zemlji, vodama i šumama.
Borba zaposlenih po domaćinstvima, majki u Fukušimi, farmera u sektoru održive poljoprivrede širom sveta; borba za javno školstvo koje ostaje bez sredstava i privatizuje se; sve ove borbe zajedno [su] ono što podrazumevam pod borbom za reprodukciju.
Veoma sam razočarana time što je guverner Kalifornije, [Džeri] Braun, odlučio da ne usvoji zakon za koji su se radnice u domaćinstvima toliko dugo borile. Taj zakon je vrlo bitan momenat u borbi za redefinisanje reprodukcije i unekoliko vrednuje taj rad i daje moć ljudima (uključenim u) reproduktivni rad.
Danas je za milione ljudi odgovor na pitanje da li će biti u stanju da se reprodukuju negativan. Jedva da postoji i jedna bazična javna usluga koja im nije ukinuta, [što pogađa] decu, stare, zdravstvo. Sve najosnovnije potrebe su desetkovane. Zato je jasno da nam je potrebna nova široka mobilizacija oko pitanja reprodukcije, koja povezuje sve različite borbe.
Žene kao plaćena radna snaga
Feminističke borbe za jednakost unutar kapitalizma su, u periodu od ’60-ih do ’80-ih, ono što je nekada bio neplaćen ženski rad zaista pomerile u oblast plaćene privrede, iako je mahom tu reč o plaćenom radu u domaćinstvu, poput kućne nege. Da li je to poboljšalo položaj žena i radničke klase uopšte?
-Ako pogledamo ceo svet, a ne samo situaciju u SAD, Evropi ili Japanu, vidimo da je ono što mi nazivamo globalizacijom i masovnim ulaskom žena u plaćen radni odnos zapravo mnogo manje zastupljeno nego što se uglavnom pretpostavlja. U isto vreme dok su milioni žena zasnivale radni odnos u SAD, u Evropi su mnoge izgubile posao – npr. u bivšim socijalističkim zemljama – što je, u stvari, i pokrenulo ogromne migracije iz Rusije, Moldavije i Ukrajine.
Isto važi i za veliki deo Afrike, delove Azije i Latinske Amerike, gde su programi strukturnog prilagođavanja srezali zaista veliki broj ženskih radnih mesta. To je razlog zbog kog je mnogo žena moralo da migrira u potrazi za zaradom, radeći po domaćinstvima, kao seksualne radnice, ili medicinske sestre širom sveta.
Drugo, žene u SAD ušle su u plaćeni radni odnos u isto vreme – tokom 1980-ih – kada su se radna snaga i radna mesta našle pod strahovitim napadom; kada je reganizam lansirao ovaj teški napad na radništvo i radnička prava. Tako da, iako su žene zaista postigle veću nezavisnost od muškaraca, nisu postigle i veću nezavisnost od kapitala. Njihov život postao je život permanentne krize. Žene danas moraju da žongliraju između plaćenog posla i rada u domaćinstvu, a u mnogim slučajevima i vođenja računa o porodici ili njenim bolesnim članovima.
Neka skorija istraživanja pokazuju da očekivana dužina života žena iz radničke klase počinje da smanjuje. Žene u SAD mogu da očekuju da će živeti tri do četiri godine kraće od svojih majki, što sasvim jasno ukazuje na krizu reprodukcije. Takođe, budući da je reproduktivni rad u kapitalističkom društvu istorijski obezvređen, nadnice i uslovi rada kojima imigrantkinje zaposlene po domaćinstvima mogu da se nadaju u ogromnoj većini slučajeva katastrofalno su loši.
Borba radnica u domaćinstvima vodi se uglavnom na svim ovim frontovima: reproduktivni rad i činjenica da društvo tek treba da prepozna njegovu važnost; borba oko pitanja imigracije; i [borba] protiv rasnih predrasuda, [budući da je] veliki broj tih žena druge boje kože, azijskog ili afričkog porekla.
Možeš li da nam opišeš evoluciju svog razmišljanja, od kampanja „Nadnice za kućne poslove” iz ’70-ih, do danas?
-Kampanja „Nadnice za kućne poslove” bila je izuzetno važna. Ona je služila kao neka poluga za poništavanje i destabilizaciju određene polne podele rada, koja je zasnovala upravo na činjenici da je taj rad neplaćen. To nikada nije bio krajnji cilj, već strategija za menjanje odnosa moći i podrivanje zavisnosti žene od plate muškarca.
Žene bi često mislile da te nadnice zahtevamo od supruga. Ne, od države smo tražile nadnice za kućne poslove, a ne nadnice za domaćice, jer je u pitanju posao.
Zamislite na trenutak dijapazon javnih službi koje bi klasa poslodavaca morala da uspostavi, da sve ovo vreme u kući nije bilo žene koja se stara da ta osoba sledećeg jutra može da ode na posao odmorna za još jedan radni dan. [Zamislite da] žena nije obavila pranje, kuvanje, zbrinula decu i supruga; [ili pružila] emotivnu podršku i seksualne usluge (što je veoma važan deo posla koji se od žena očekuje). Morale smo da prođemo dugu borbu da bi žene prepoznale silovanje u porodici [i] ideju da je žensko telo [njeno].
Borbe koje počinju da povraćaju bogatstvo [koje žene proizvode u kući] izuzetno su važne. Ja, međutim, danas ne posmatram te borbe samo kao borbe na monetarnom nivou. U poslednje vreme veoma sam zainteresovana za pitanje zajedničkih dobara (commons) i [povraćaj] mnogih vidova bogatstva koji nisu povezani sa sistemom nadnica.
Hoćemo da povratimo naše domove, zemlju, pravo na besplatno obrazovanje. Sve to su elementi onoga za šta bih rekla da je [deo] reprodukcije.
Moć rađanja
Možeš li da prokomentarišeš napade na pravo žene da upravlja svojim telom i tendenciju ograničavanja uslova pod kojima možemo da se povezujemo, imamo decu i primamo usluge za potporu te dece?
-Pa, mislim da to igra ogromnu ulogu, jer zaista nastoji da institucionalizuje podređenost žena muškarcima. Unutar porodice, država očekuje da žene završe sav posao – kao što su to uvek i radile, ali sada više nego ikad pre – koji se gomila usled seče javnih službi. U Engleskoj je, na primer, program „Velikog društva”, koji Kameron već godinama sponzoriše, izgrađen na mobilizaciji volonterskog rada – neplaćenog, uglavnom ženskog rada – pod firmom ojačavanja zajednice.
Država je oduvek pokušavala da kontroliše ženska tela zato što su ona nosilac za proizvodnju radnika. S njihove tačke gledišta, mi smo mašine za proizvodnju radne snage. Između ženske sposobnosti da rađaju decu i dinamike tržišta rada stoji direktna veza.
E sad, nisu oni uvek hteli više dece. U mnogim slučajevima, kada su deca koju su rodile zahtevala više nego što je kapitalistička klasa bila voljna da dopusti, tražili su sterilizaciju žena. Međutim, problem je uvek bio u želji da se kontroliše žensko telo, u smislu tržišta rada kao i u smislu discipline i odnosa između žena i muškaraca.
Kako nas je feministički pokret naučio, prva prepreka na koju žena naiđe kada želi da započne borbu [često] nije neposredno država, već muškarac u njenoj porodici. Za državu je, tako, vrlo korisno i produktivno da muškarci imaju ovu moć nad ženama i rađanjem. Seksualnost je sastavni deo njihovog mehanizma nadgledanja i kontrolisanja žena. Sada imamo tu situaciju u kojoj, s jedne strane, desnica sponzoriše svaku vojnu kampanju koja desetkuje broj dece širom sveta, [dok s druge strane] vrši seču službi koje bi deci i porodicama omogućile napredak, što vodi konstantnom porastu stope smrtnosti odojčadi.
Potom, kako licemerje nema granice, pokušavaju da nam objasne da je naša odgovornost ako su deca koju nosimo u našoj materici rođena nezdrava. Suočene smo s veoma kompleksnim setom disciplinskih ciljeva koji proseca kroz kontrolu nad našim telima.
Studentski dug
Znam da si već govorila o tome na koji način obrazovanje okuplja ovu dugotrajnu putanju „štednje”, privatizacije i dugova. Možeš li nam to pojasniti?
-To je sramota, jer obrazovanje ne bi trebalo da je nešto što se prodaje i kupuje. Sada, zapravo, imamo pokret protiv dugova koji se širi zemljom, pokrenut tokom protekle godine. To je veoma važno jer kao glavni problem postavlja upravo činjenicu da je taj dug nelegitiman.
Dug ne bi trebalo plaćati jer potiče iz neopravdane politike [koja] u suštini kaže da možeš da kupuješ i prodaješ ideje; kupuješ i prodaješ obrazovanje. Ako si student, kažu ti da nemaš budućnost ako nemaš obrazovanje. Ovde imamo posla s prevarom. Od studenata se traži da urade nešto sasvim nemoguće. Obrazovanje ne bi trebalo da je roba – nešto što možeš da staviš na kasu kao pastu za zube.
Pričaš o studentskom dugu; ja sam takođe mislila i na nivo duga na kreditnim karticama koji opterećuje radničku klasu jer su poslodavci sve nevoljniji da pregovaraju o uslovima koji će narodu omogućiti preživljavanje.
-Pokret je u Njujorku nastao borbom studenata protiv duga. To je i dalje aktuelno, ali je postalo deo šireg pokreta koji se danas bori protiv duga kao instrumenta disciplinovanja. Vidimo da je sve češće slučaj da dug postaje alatka za eksploataciju ljudi i sredstvo putem kog kapitalistička klasa akumulira bogatstvo.
Imamo široki front, jer kad ljude eksploatišeš kao dužnike pre nego kao radnike, reč je o posve drugačijoj vrsti odnosa. Rad koji je tu uključen postaje nevidljiv. Odnos eksploatacije postaje vidljiv.
Oblik pokreta koji će doći
Kako vidiš, ili bi volela da vidiš, odgovor na to?
-Volela bih da vidim novi, široko utemeljeni, masovni, ženski pokret, jer bi mobilisao oko problema reprodukcije. Volela bih da vidim pokret koji vraća masovnu borbu na taj teren i povezuje sve ove različite frontove. Tako da one koje rade u domaćinstvu ne budu izolovane i da se ruše zidovi između doma i zajednice, doma i komšiluka. [Onda] možemo da počnemo da mislimo o kolektivnijem načinu naše reprodukcije, jer kad imaš nekoga ko nije samodovoljan, ili ima malu decu, ne možeš da očekuješ da se uhvate u koštac s [reprodukcijom], osim po preskupoj ceni.
Šta je tačno „commoning“? Koje imamo modele za one koji pokušavaju da stvore više „commoninga“?
-Neki od modela commoninga dolaze nam iz zemalja Latinske Amerike [i] Afrike, koje su bile podvrgnute veoma razarajućim procesima ekonomske liberalizacije tokom ’80-ih godina, [kada su] mnoge zajednice ostale u potpubnosti bez pristupa novcu i zemlji. Žene su, zato, počele da se okupljaju i kolektivno organizuju iz potrebe: da uspostave narodne kuhinje, da zajedno kupuju, zajedno kuvaju – slamajući tu podelu između doma i komšiluka.
Druge žene su istovremeno počele da se zajedno bave poljoprivredom, takođe slamajući razdvojenost sela i grada. Tako je, kao odgovor na krizu, došlo do velikog pomaka prema kolektivizaciji reprodukcije.
Ovo se sada dešava u SAD. Na primer, veoma je interesantna proliferacija solidarnih ekonomija. Imamo na stotine „vremenskih banki” (time banks) putem kojih ljudi međusobno dele usluge: ja ću za tebe da se toliko i toliko sati bavim šišanjem, a ti za te sate možeš da me, na primer, naučiš kako da koristim radio. Ovo su veoma važni znaci novog oblika društvenosti i nove ekonomije u nastanku.
Mislim da Okjupaj pokret sadrži dva elementa: političnost [i] društvenost – želju za zajedništvom, želju za razmenom, organizovanjem kuvanja, čišćenja i deljenja prostora. Kreće se u tom pravcu.