Svedoci smo istorijskih dešavanja u 21. veku. Prethodnih dana videli smo jednu od najvećih mobilizacija u istoriji čovečanstva koja je dostigla brojku od oko 14 miliona ljudi na ulicama Egipta, tražeći smenu predsednika Mohameda Morsija.
Međutim, rezultat te revolucionarne mobilizacije bio je vojni puč. Načelnik Generalštaba Oružanih snaga, Abdel al-Sisi, saopštio je u obraćanju naciji da je Morsi svrgnut i da je ustav privremeno stavljen van snage. Veliki deo naroda, okupljen na trgu Tahrir, dočekao je tu vest s odobravanjem i slavljem.
Treba da bude jasno, doduše, da je egipatska vojska na ovu situaciju reagovala kako bi ograničila produbljivanje demokratskog pokreta i sprečila sveobuhvatnu revoluciju koja bi mogla da dovede u pitanje privilegije i moć koje u Egiptu uživa vojska.
Vojska već dve godine, od februarske revolucije iz 2011, ima veliki problem legitimnosti u Egiptu. Pre toga, vojska je imala ključnu ulogu u životu te zemlje, ali već decenijama nije direktno vladala. Za njenu popularnost i legitimitet zaslužna je prvenstveno uloga koju je odigrala u obaranju feudalne monarhije i oslobođenja zemlje od britanske imperije 1952. godine.
Režim uspostavljen nakon toga predvodio je pukovnik Gamal Abdel Naser. Kao i u mnogim bivšim kolonijalnim zemljama, vojska je imala veliku ulogu u životu zemlje jer je bila institucija koja je mogla da uzdigne i obrazuje decu iz svih klasa i ponudi im socijalnu mobilnost i osećaj nacionalne pripadnosti. Pod Naserom, režim se ugladao na Sovjetski Savez kao model razvoja.
Uloga države i vojske bila je centralna u tom procesu. Ulaganja u nove infrastrukturne projekte i vojsku doneli su pedesetih i šezdesetih godina rast standarda. Državni kapitalizam, po uzoru na Sovjetski Savez, mobilisao je snage zemlje za rast van svetskog tržišta.
Nacionalizacija jednog važnog transportnog puta kakav je Suecki kanal ukazuje na to kako je Naser pokazao da zemlja više nije strana kolonija. Prestiž vojske još je više narastao kada je zajednička invazija Britanije, Francuske i Izraela, koja je ispratila ovu nacionalizaciju, poražena, iako su aktivnosti Ujedinjenih nacija bile ključne za uspeh Egipta. To je Nasera diglo u nebesa.
Naserov arapski nacionalizam i pokušaj njegovog širenja po regionu, dok je za to vreme u Hladnom ratu Egipat igrao ulogu u Pokretu nesvrstanih, doveo ga je ponovo u sukob s američkim buldogom na Bliskom istoku, Izraelom. Ipak, Naserovo oslanjanje na vojsku umesto na arapske mase u borbi protiv imperijalizma doveli su do poraza od američkog piona u tom ratu. Naserov ugled, kao i ugled vojske, polako je počeo da opada.
Egipat je 1973. godine još jednom poražen u ratu s Izraelom, a Naserov naslednik, i takođe vojnik, Anvar Sadat, procenio je da je za Egipat bolje da prekine da se oslanja na Sovjetski Savez i da se okrene Vašingtonu. Egipat ubrzo priznaje državu Izrael, koja je nastala kao čin etničkog čiščenja Palestinaca i proširila se na račun svojih arapskih komšija. Egipat je podržao SAD u ratu protiv Iraka 1991. i ponovo 2003. godine.
Povlastice koje je Sadatov režim dobio nisu bile male, a vojska je od novog aranžmana imala posebne koristi. Od 1979. godine, Egipat dobija 1.3 milijardi dolara godišnje za vojnu pomoć i 815 miliona dolara godišnje ekonomske pomoći. Zbog podrške invaziji na Irak 1991. godine, oproštena je polovina egipatskog duga Zapadu. Vojska je počela da se bavi i privatnim biznisom: izgradnjom, potrošačkim dobrima, turizmom… Drugim rečima, postala je država unutar države, glavni ekonomski činilac.
Novi ekonomski sistem, naravno, nije služio narodu. Naprotiv, on je raspodelu u korist naroda iz Naserovog perioda preokrenuo u korist bogatih. Egipat je prestao da izvozi i umesto toga počeo da uvozi hranu. Nezaposlenost je astronomski porasla.
Takav preokret nije mogao da prođe bez otpora. Međutim, levica je bila duboko kompromitovana Naserovim porazom. On je ionako prethodno ugušio komuniste, jer je smatrao da su problem i potencijalni trojanski konj Moskve. Otpor je zato došao s desnice, od Muslimanskog bratstva. Bratstvo je orkestriralo ubistvo Sadata, ali nije uspelo da sruši Mubaraka koji ga je nasledio. Usledio je državni teror. Policijska represija postala je svakodnevnica za sve protivnike režima.
Vojska je, doduše, vremenom shvatila da mora da „demokratizuje” svoju sliku pred narodom i svetom, pa je Mubarak stupio na čelo Narodne demokratske stranke, koja doduše nikad nije izašla na izbore, iako je tokom dvehiljaditih bila primorana na neke ustupke i lokalne izbore. Na njima se, ipak, pokazalo da Muslimansko bratstvo ima rastuću podršku u narodu.
Situacija se za režim drastično pogoršala 2004. godine, kada se zemlja okrenula MMF-u za „pomoć”. Ekonomija je ušla u fazu rasta, ali na račun naroda. Više od 40% Egipćanki i Egipćana zarađivalo je manje od dva dolara dnevno. Trećina je nepismena. 29% dece nije imalo dovoljno hrane. Cena hrane je rasla iz godine u godinu, da bi 2008. godine dramatično porasla, nakon rasta cene hrate u svetu.
Nezadovoljstvo se decenijama gomilalo ispod površine. Pokreti solidarnosti s Palestinom i protiv rata u Iraku tokom dvehiljaditih bili su prvi pokušaji stvaranja opozicije režimu. Između 2004. i 2008. godine, 1.7 miliona radnica i radnika učestvovalo je u više od 1,900 štrajkova. Počeli su da niču i nezavisni sindikati. Sve je to bilo skromno, ali nove mreže podzemne opozicije izbijale su na svetlost dana.
I Muslimansko bratstvo je imalo podršku u narodu, jer je, na primer, skupljalo pare za svoje dobrotvorne ustanove koje su nadomešćivale sve slabiji javni sektor. Osim toga, Bratstvo je i putem religioznih institucija stvaralo prostor za alternativu. Međutim, da bi preživelo, moralo je da pravi kompromise s režimom koji je želeo da koristi Bratstvo zarad sopstvenog legitimiteta. Stoga je Muslimansko bratstvo postalo deo režima, iako mu je bilo potčinjeno i otvoreno povremenim napadima.
To je značilo da je vojska u trenutku krize Mubarakovog režima mogla da se okrene Bratstvu za pomoć. Kada se krajem 2010. godine jedan mladić samospalio i tako pokrenuo požar u Tunisu, ceo arapski svet ustao je protiv svojih diktatora, zbog bede u kojoj je živeo, nedostatka slobode i ponižavajućeg odnosa s Amerikom.
Egipat je postao centar svega toga, jer je u pitanju najveća arapska zemlja. Masa je tokom februara 2011. godine pokazala da joj je dosta starog načina vladavine. Vojska se uplašila da će obaranje Mubaraka na ulicama dovesti u pitanje i njene privilegije. Zbog toga je stala na stranu naroda i svrgla Mubaraka. Međutim, morala je da nađe novog slugu i zbog toga je pokušala da odlaže i podriva demokratske izbore koje je obećala da bi nekako situaciju iznela u svoju korist.
Od tog trenutka vojska je trpela stalnu mobilizaciju šarenolike koalicije naserista, liberala, revolucionarnih socijalista, nacionalnih i religioznih manjina, kao i Bratstva. Morala je da prihvati parlamentarne izbore, koji nisu prošli kako je htela, pa ih je delom poništila i odložila predsedničke izbore. Sve vreme je vršila represiju nad opozicijom, uhapsivši i osudivši u vojnim sudovima više od dve i po hiljade civila.
Onda je sredinom 2012. godine, pod pritiskom naroda, ipak održala izbore i dozvolila. U prvom krugu njen kandidat bio je drugi, jedva pobedivši naseristu Hamdina Sabahija, koji je u glavnim gradovima Kairu i Aleksandriji pobedio. U drugom krugu, kandidat vojske izgubio je od Morsija. Ni jedan ni drugi nisu bili kandidati većine, jer je glasala tek polovina stanovništva.
Štaviše, poluge vlasti i privredna moć „države unutar države” ostale su netaknute. Vojska je tako Bratstvu dozvolila predsedničku poziciju, ali mu nije dozvolila da vlada. Kada se nakon manje od godinu dana opozicija ponovo okupila, vojska se uplašila da će pokret opet da se zahukta.
Ona je možda kalkulisala da je potrebno oboriti Morsija, pa je davala signale opoziciji da bi stala na stranu demonstracija. Koalicija koja je 25. januara 2011. godine pokrenula revoluciju, pozvala je i na ovaj krug protesta krajem juna 2013. Zahtevi nisu bili radikalni: tražila se tehnokratska vlada koja bi stabilizovala ekonomiju i organizovala nove izbore.
Međutim, odziv i radikalnost masa bili su daleko iznad očekivanja i vojske i opozicije. Čim je videla koliko je ljudi na ulicama, vojska je odlučila da momentalno povuče podršku Morsiju. Znajući da će u više sektora početi i štrajkovi, koji su pretili da se rašire u generalni štrajk, odlučila je da predsedniku da ultimatum i da ga smeni, isto kao što je smenila Mubaraka.
Odmah nakon toga izbilo je slavlje na Tahriru. Ipak, ne treba se zavaravati da se stvar završila. Dubina socijalne mobilizacije je prevelika da bi preko noći nestala. Situacija je još uvek duboko nestabilna.
Vojska očigledno ne kontroliše stvari u potpunosti – nije direktno preuzela vlast kao pre dve godine, a obećala je i nove izbore za šest meseci. Do tada je na mesto privremenog predsednika postavila šefa Vrhovnog suda. Ipak, ona će pokušati da stvori sebi odgovoran sistem, kako ne bi izazvala revoluciju protiv same sebe.
Vojska se stoga nada se će uspeti da pridobije „sekularne” snage za novu vlast bez Bratstva. Ona bi da tako obezbedi svoje savezništvo s Vašingtonom i osigura svoju „državu unutar države”. Možda će zarad toga morati i da prebaci mnogo više vlasti na privatni sektor.
Međutim, pokušaj da se ostane u savezništvu sa zapadnim imperijalizmom i održi neki legitimitet u narodu neće biti lak zadatak. Mase koje su izašle na ulice shvatile su da imaju veliku moć, a primetiće i da privredna situacija ne ide na bolje i da se i dalje krše osnovna demokratska prava.
Vojska će bez sumnje podržati nastavak privredne politike MMF-a i pokušati da eliminiše radikalnije elemente levice i desnice, dakle leve naseriste i revolucionarne socijaliste s jedne strane i salafiste, desnije islamiste od Bratstva, s druge, tako pokazujući svoj anti-demokratski karakter.
Desnica će verovatno pokušati i da poljulja vlast vojnim putem i napada religiozne i nacionalne manjine. Ona ne predstavlja progresivan put iz krize u kojoj se nalazi egipatska revolucija, već je, naprotiv, saveznik kontrarevolucije.
Revolucija se nalazi na prekretnici. Ukoliko se svesne snage progresa ne odupru vojsci i ne prodube još više ionako duboku socijalnu bazu pokreta, velika je šansa da će vojska uspeti da stabilizuje svoj režim i izbalansira između zaraćenih snaga, predstavljajući sebe kao jedinog garanta stabilnosti.
Vojska tako može da se ponaša jer je opozicija do sada tražila samo smene vlada, ali ne i svrgavanje „države unutar države“. Ona uporno traži nekakav novi model saradnje s državom koju kontroliše vojska.
Nasuprot traženju „održivog modela“ između naroda i vojske-države neophodno je stvaranje narodnih organa borbe koji bi bili u stanju da paralizuju ne samo vladu, već i celokupnu državu i njen aparat.
Takvi organi moraju nicati na radnim mestima i po plebejskim krajevima, ali i među običnim vojnicima i mlađim oficirima. U suprotnom će država suzbiti radikalniju opoziciju i ponovo uspeti da obnovi sopstveni legitimitet, smenjujući jednu vladu drugom, a stvari će nastaviti da teku po starom.
Da bi se demokratska revolucija izvršila do kraja, potrebno je spojiti je sa društvenom revolucijom. Zato je u Egiptu, kao i u slučaju drugih masovnih pokreta koji izbijaju kao odgovor na bedu neoliberalizma, neohodan činilac koji nedostaje: politička partija kao izraz stremljenja širokih narodnih masa za trećom revolucijom, koja bi srušila ne samo vladu, nego ceo sistem.
Neodložna potreba za ujedinjenjem levice u političku partiju koja će služiti ovoj borbi je svakako lekcija i za nas u Srbiji. Međutim, ona je lekcija života ili smrti za revoluciju u Egiptu. Ukoliko partija revolucije ne nastane, crno se piše i arapskim revolucijama i progresivnom čovečanstvu svuda.