Juče pre podne smo se, zajedno sa još pedesetak ljudi, okupili ispred pekare „Roma“ u Borči, da odlučno istupimo protiv nacionalizma i širenja mržnje prema Albancima. Ovaj slučaj deo je sveobuhvatnog zaokreta udesno celokupne političke klase. Novi skup zakazan za sutra.
Solidarni skup, organizovan preko društvenih mreža, počeo je u 10 sati pre podne. Pored komšija, koje ističu da, uprkos tome što u Borči žive ljudi raznih nacionalnosti, do sada nije bilo ovakvih incidenata, ispred pekare su se okupili i brojni aktivisti i aktivistkinje nevladinih organizacija i stranačke opozicije.
Uprkos nadprosečnom prisustvu opozicionih lidera, atmosfera je bila živa i odisala je solidarnošću i podrškom, za šta je bilo posebno zaslužno gostoprimstvo vlasnika Mona Đuraja i radnica pekare „Roma“, koji su u znak prijateljstva delili besplatno pecivo.
Cinizam opozicije
Lideri Saveza za Srbiju odlučili su da se igraju dobrog i lošeg policajca, tj. da još jednom odigraju hiljadu puta viđenu „i Evropa i Kosovo“ koreografiju, koja u osnovi ima održavanje plamena nacionalizma kod kuće i poslušništvo prema finansijskim institucijama Brisela i Vašingtona.
U duhu kozmetičke solidarnosti i antinacionalizma, pojavili su se samo oni lideri opozicije koji se predstavljaju kao njeno demokratičnije krilo – Borko Stefanović, Marinika Tepić i Gordana Čomić. Sergej Trifunović, dojučerašnji apologeta Dimitrija Ljotića, svratio je nakratko pred kraj skupa. Niko od njih nije sa sobom poveo članstvo svojih partija, već su ovu akciju videli isključivo kao dobru medijsku priliku.
S druge strane, očekivano, osvedočeni borci za etnički homogenu Srbiju, Boško Obradović i Vuk Jeremić, prave se da se napad na albansku manjinu nije ni dogodio, baš kao i Dragan Đilas, koji je kao gradonačelnik Beograda dao značajan doprinos podsticanju rasizma prema Romima.
U Savezu za Srbiju jedni mržnju potpiruju, drugi povremeno siđu u narod da je „oštro osude“ – i tako pruže dodatni demokratski legitimitet idejama svojih nacional-šovinističkih koalicionih partnera. Uprkos jučerašnjem ciničnom poziranju pred kamerama, naši „liberali“ dosledno saučestvuju u rasplamsavanju požara koji se potom pretvaraju da gase. Ne smemo zaboraviti da su tokom decenije provedene na vlasti imali priliku da taj požar ugase i okrenu se politici prijateljstva balkanskih naroda, što nisu učinili.
A preko plota skupila se grupa… sasvim legitimnih političkih neistomišljenika s kojima se svaki spor rešava isključivo demokratskim sredstvima
Najpozitivniji utisak svakako su ostavile solidarne komšije, kao i sugrađanke i sugrađani od kojih su neki prevalili put od preko sat vremena kako bi rekli „ne“ širenju straha i nacionalističkih tenzija. Taj utisak nisu mogli da poremete ni huškački komentari nekolicine prolaznika koji bi dobacili da smo plaćenici i „šiptarčine“, kao ni pokušaj kontraskupa s druge strane ulice.
Oni koji su prošle subote ispred te iste pekare pozivali na progon Albanaca, pa potom i objavili Đurajevu adresu na društvenim mrežama, počeli su da se, predvođeni Simom Redžepovićem, pripadnikom „crvenih beretki“, okupljaju oko 10:30. Iako su bili u vidljivo manjem broju od nas, njihova upornost u izazivanju incidenta nije nimalo bezazlena. Verovatno podstaknuti sporom i blagonaklonom reakcijom države oni najavljuju novi pokušaj linča za predstojeću nedelju, koji ima za cilj iseljenje Đuraja i njegove porodice iz Borče.
Važno je naglasiti da ovde nipošto nije reč o nekakvom spontanom besu „običnih ljudi“ zavedenih nacionalističkom ideologijom, već o promišljenoj, otvoreno huškačkoj i antialbanskoj strategiji nasilne manjine politički organizovane na krajnjoj desnici.
Fotografija Đurajevog brata, slikana pre dve godine, ne može biti ni izgovor a kamoli povod za ugrožavanje bezbednosti i poziv na linč niti njega, niti čitave etničke grupe kojoj pripada. Uprkos tome što se Đuraj ni kriv ni dužan više puta izvinio zbog spomenute fotografije, ističući da „samo želi da nastavi da normalno živi i radi“ u zemlji koju smatra svojom, uprkos tome što su danas brojčano nadjačani, fašisti i nacional-šovinisti nastavljaju da pozivaju na nasilje i progon Albanaca iz Borče.
Reakcija države – šovinističke igre mogu da počnu
Nije verovatno da će država koja dužničkom ekonomijom gura ljude u beskućništvo, merama štednje produbljuje siromaštvo, a politikom privlačenja direktnih stranih investicija i odobravanja prekomerne eksploatacije saučestvuje u pogibijama radnika na gradilištima, stati u odbranu potlačene albanske manjine. Posebno ne sada, kada vlada pokušava da stvori privid „čvrstog stava“ o Kosovu, štagod to značilo.
Zato ne čudi što policija prošle subote nije sprečila šovinistički pir ispred pekare „Roma“ i što je potom njen ministar ceo slučaj relativizovao, dajući tako amin vlade Srbije za nastavak huškačke kampanje krajnje desnice.
Podsetimo se, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović izjavio je u jednom dahu da je „istina da tokom protesta u Borči ni jedno staklo nije naprslo na pomenutoj pekari, dok sa druge strane ceo svet redovno svedoči desetinama lomljenja, paljenja i krađa imovine, kao i svakodnevnim napadima na Srbe na Kosovu i Metohiji“.
Ovaj napad na Albance, koji država u najmanju ruku toleriše, dešava se u isto vreme kada lojal-opoziciona Srpska radikalna stranka organizuje „Otadžbinski kongres“ u Hrtkovcima, na godišnjicu proterivanja Hrvata iz Vojvodine. Nemoguće je oteti se utisku da je na zvaničnoj političkoj sceni otpočela nova sezona šovinističkih igara.
Jedno je sigurno – koliko god intervencije vlasti i opozicije bile cinične, oportune i često mučno loše odglumljene, u pitanju je opasna trka do dna koja daje vetar u leđa krajnjoj desnici, čije nasilje potom služi kao izgovor za pooštravanje državne represije, koja zauzvrat krajnjoj desnici omogućava da se predstavlja kao navodna antisistemska alternativa i počne da pravi proboje među onim milionima ljudi koji su toliko razočarani u političku klasu i celokupan poredak da su digli ruke i od glasanja na izborima.
Nas je mnogo, njih je malo – ako se organizujemo
Jedina opasnija stvar od oslanjanja na zvaničnu opoziciju da spreči raspirivanje nacionalnih tenzija je očekivanje od države, njene policije i pravosuđa, da to učine. Odbrana Mona Đuraja osim što je naša internacionalistička dužnost ujedno je i deo borbe protiv novog desnog zaokreta u koji nas politička klasa vodi i koji služi da ućutka svaki štrajk i pobunu hloroformom nacionalnog jedinstva pred umišljenim arhineprijateljem.
Kako se onda suprotstaviti ovoj kampanji? Jedan odgovor juče nam se nametnuo spontano, na licu mesta.
Kada nam je prišao jedan stariji muškarac, isprovociran porukom sa našeg banera „Solidarnost je naša snaga“, da nam u vučićevskom maniru očita bukvicu kako „radimo protiv svoje države“, momentalno mu se usprotivila jedna starija žena koja je za Borču potegla iz drugog dela grada. Na njegove bezobrazne pokušaje da je predstavi kao osobu koja podržava albanski nacionalizam odbrusila mu je da se ona zalaže „za bratstvo i jedinstvo“ i da je tu jer želi da živi u miru, što je izazvalo oduševljenje okupljenih.
Drugim rečima, umesto kaskanja za opozicijom i naivnog moljakanja države da „primeni svoje zakone“, moramo da nudimo sopstvenu internacionalističku politiku – onu koja spaja sve eksploatisane i potlačene i usmerava nas protiv zajedničkih neprijatelja. Moramo da organizujemo ljude oko nje. Moramo da širimo redove organizovane levice koja je spremna da u ovakvim situacijama stane na crtu.
Moramo da nastavimo da na terenu pokazujemo da smo brojniji, glasniji, odlučniji i borbeniji. Na taj način oni koji insceniraju albanske provokacije kako bi imali povod za širenje ekstremno desničarske propagande biće naterani da se vrate odakle su i izmileli – pod Vučićevu senku.
Jedinstvo svih potlačenih i eksploatisanih jedini je način da se suprotstavimo politici dužničke ekonomije i međuetničke mržnje, koju ni vlast ni opozicija ne žele da zaustave.