U trenutku izdavanja ovog broja Solidarnosti, još uvek je nejasno ko će formirati novu vladu Srbije. Od kada je izašao prošli broj, koji je analizirao rezultat parlamentarnih izbora, održani su predsednički izbori.
Poraz Borisa Tadića na tim izborima bio je neočekivan, ali je sasvim logična posledica vladine antiradničke, dužničke politike, korumpiranosti, represivnosti, arogancije i pohlepe.
Tadićev nastup nakon izbora, te njegovo okrivljavanje „intelektualaca” za poraz zvučali su jadno i potuno van dodira s realnošću. Narod je pre četiri godine glasao za Tadića verujući da time sprečava povratak zemlje u devedesete. Ovog puta je, doduše, procenio da su Tadić i Nikolić toliko slični, a Tadić toliko arogantan i samozadovoljan da je odlučio da većinski ostane kod kuće. Pobednika na ovim izborima, dakle, nije ni bilo: trijumf je bio poraz vladajuće političke garniture.
Ipak, ni Nikolić kao novi predsednik bez većinskog glasa naroda, ni Tadić koji trenutno pokušava na svaki način da održi vlastitu poziciju „harizmatičnog” vođe režima koji je izgrađen u protekle četiri godine, putem nastavka koalicije sa SPS, uprkos porazu na izborima, ne može da ponovo zadobije poverenje naroda.
Režim, naravno, nije mrtav. On može da nastavi da živi suštinski u dva oblika. Jedan je da Tadić zaista postane premijer i održi garnituru koja vlada proteklih godina, većinom u parlamentu i neformalnim vezama. Dakle, da iskoristi sve ono što je izgradio oko sebe dok je bio neformalni vođa države, što po Ustavu i zakonima nije smeo biti kao ceremonijalni predsednik: da poteže veze kod tajkuna, da drma medijima i pravosuđem koje je napunio svojim ljudima, da deli poslove preko vlasti, guši opoziciju itd. Ta bi vlast bila još manje legitimna od prethodne, a opet bi se vrtela oko lika omraženog Tadića, koji bi opet bio prvi čovek režima suprotstavljenog samom duhu demokratije, ne samo kao poraženi kandidat za predsednika, već kao osoba koja nije bila na parlamentarnoj listi DS na izborima.
Druga varijanta za preživljavanje režima u promenjenom obliku bio bi uspeh Nikolića u preobraćanju SPS-a i stvaranje nove vlasti, po uzoru na DS u protekle četiri godine. Dakle, da putem svoje „bivše” stranke vodi politiku poput nekog mekog diktatora, da koristi novu parlamentarnu većinu kako bi prosto iskoristio sve poluge vlasti koje mu je ostavio Tadić i samo da ih prepakuje svojim pristalicama.
Suštinski, doduše, neće biti promene u politici vlade Srbije: obe bi varijante nastavile da se prijateljski odnose prema tajkunima, da prihvataju odgovornost pred EU i Rusijom pre nego pred građanima Srbije, da pljačkaju narod i uništavaju svoje protivnike. Dalje, obe vlade najavljuju seču budžeta po uzoru i po preporuci nemačke kancelarke Angele Merkel.
Takva politika dovela je do izbornog poraza svaku vladu koja ju je sprovodila, a zemlje Južne Evrope dovela je do spirale opadajućeg rasta, rastućeg spoljnog deficita i nezposlenosti, jačanja anti-demokratskih tendencija vlasti, daljeg zaduživanja, dalje seče, pa ponovo opadajućeg rasta…dok se ne stigne do „grčkog scenarija”.
Srbija će morati da otplati 1.3 milijarde evra iduće godine, a nije jasno odakle će taj novac doći. Može da se priča o štednji, ali se ne priča o proizvodnji, koju su politika privatizacije, jakog dinara radi privlačenja kredita i podrška tajkuna potpuno uništili, tako da Srbija danas proizvodi samo 40 odsto onoga što je proizvodila za vreme SFRJ 1989. godine.
Otplata dugova i dalja seča verovatno će voditi novim zaduživanjima, rasprodaji javnih dobara i rastućoj bedi u našoj zemlji, a tu će politiku sprovoditi vlast koja će u startu imati nedostatak legitimiteta.
Proboj Dveri na izborima pokazuje koliko je situacija opasna – jer, Dveri ne predstavljaju ništa manje od predvorja fašizma. O tome smo pisali više puta i prenosimo detaljan izveštaj i analizu o ovom broju. Rast pokreta koji je predvodnik fašizma u Srbiji treba da uplaši i natera na duboko razmišljanje i nov politički angažman svakog mislećeg čoveka.
Ukoliko se ne stvori narodni pokret protiv seče i protiv desničarskog odgovora na krizu, crno nam se piše. Susedna Mađarska, gde je ekstremna desnica na vlasti, a zemlja gotovo pod potpunom kontrolom stranog kapitala, predstavlja put kojim ide Srbija.
Ipak, alternativa postoji. Nju je najdramatičnije artikulisala nova levica u Grčkoj, pogotovo radikalna koalicija Siriza, koja zahteva kraj seče i dogovorenog otplaćivanja javnog duga, nacionalizaciju banaka pod demokratskom kontrolom, oporezivanje bogataša i Crkve u korist narodne privrede i odbranu demokratije od uzurpacije koju vrše finansijske i kapitalističke elite širom Evropske unije.
To je plod dugih godina štrajkova, okupacija javnih prostora i masovnog pokreta otpora protiv diktature kapitala koju je uspostavila Trojka Evropske komisije, Evropske centralne banke i MMF-a.
Takvoj politici težimo mi u Marks21. Mi želimo revolucionarni pokret i stvaranje takve partije koja bi digla narod na noge protiv kapitalista i njihovih sluga. U tom duhu prenosimo vesti o novoj levici u Grčkoj, od koje želimo da naučimo i sa kojom želimo da sarađujemo protiv naših vladara i njihovih imperijalističkih gospodara. Srbija nakon izbora ima vladu, ali nema opoziciju. Potrebna joj je nova leva partija, koja će se, rame uz rame sa levicom širom regiona, kontinenta i sveta, boriti za društvo koje stavlja čoveka iznad profita.