Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napisanoj 2012. godine. U njoj, Molinju pokušava da pruži kratak pregled osnova filozofskog aspekta marksizma, međutim, ne sa idejom da se upušta u duboke filozofske ili teorijske rasprave, već da naoruža mlađe generacije revolucionarnih socijalista i socijalistkinja znanjima koja im mogu biti ključna za razumevanje načina na koji svet funkcioniše i, što je bitnije, načina na koji on može da se promeni.
Zbog preobimnosti petog poglavlja pod nazivom Dijalektika odlučili smo da ga podelimo u dva dela. Pred vama se nalazi deo petog posvećen uvodnom razmatranju pojma dijalektike i prikazivanju tri od pet njenih postulata.
Linkovi ka ostalim poglavljima: P, 1, 2, 3a, 3b, 3c, 4, 5a, 5b, 6, 7, 8, 9a, 9b, 10, 11a, 11b, 12a, 12b, 12c, 13.
Preveo Luka Trifunović.
Termin „dijalektika“ potiče iz grčke filozofije gde je označavao ideju o pronalaženju istine kroz debatu ili dijalog. Marks je, međutim, dijalektiku preuzeo od nemačkog filozofa Hegela koji je, inspirisan Francuskom revolucijom, razvio sveobuhvatan filozofski sistem po kome je čitava istorija progresivno smenjivanje suprotstavljenih ideja.
Dijalektika ima strahovitu reputaciju. Od svih Marksovih ključnih ideja, dijalektika se najčešće smatra nejasnom, teškom ili čak misterioznom. Postoji više razloga za to: sama reč nije u opštoj upotrebi; o njoj se ne uči u školi niti na univerzitetu; povezuje se sa Hegelom koji je veoma težak; i najvažnije, zbog toga što je ona u suprotnosti sa onim što je vekovima bilo predstavljano kao zdravorazumski ili očigledno. Ipak, ja tvrdim da osnovne ideje dijalektike nisu toliko teške. One su u okviru domašaja svakog mislećeg radnika/ce ili aktiviste/kinje. Svako ko je do sada uspeo da isprati glavnu ideju ove knjige, moći će da isprati i ovaj odeljak.
Već sam napomenuo da za dijalektički materijalizam proces promene uključuje protivrečnosti i sukob suprotstavljenih snaga. Da bismo dublje razumeli dijalektiku, potrebno je da raščlanimo ovu rečenicu na njene sastavne delove. Počnimo sa pitanjem promene. U srži dijalektike leži pretpostavka da se sve menja. U ovom kontekstu, reč „sve“ se odnosi na sve u univerzumu, od univerzuma kao celine do njegovih najsitnijih čestica. Najpre, sve se nalazi u pokretu koji je najosnovnija forma promene, ali, takođe, sve se i razvija, menja, evoluira, nastaje i nestaje. Kao što je to Bob Dilan jednom sročio „Ko nije zauzet rađanjem, zauzet je umiranjem.“ Ovaj osnovni princip dijalektike je u potpunosti saglasan sa i potvrđen svim nalazima savremene nauke počevši od Kopernika, preko Keplera, Njutna, Darvina i Ajnštajna, pa sve do kvantne mehanike i teorije velikog praska. Drugim rečima, to je dobro poznata i opštepriznata činjenica.
Međutim, ova činjenica ima izuzetno revolucionarne političke implikacije. To znači da je svakom postojećem režimu, svakom postojećem društvenom uređenju, bez obzira koliko ono moćno i stabilno delovalo, suđeno da nestane. Danas, istorijski, nakon pada Burbona i Romanovih u Francuskoj i Ruskoj revoluciji, ideja da su svi politički sistemi osuđeni da pre ili kasnije izumru postala je prilično uobičajena, ali još uvek je centralna tema buržoaske ideologije to da su buržoaski društveni odnosi (tj. kapitalizam) večni – kapitalizam će večno opstajati i on nema alternativu. Otuda potiče oslobađajuća priroda slogana „Drugačiji svet je moguć!“ Dok sam radio kao univerzitetski predavač, na časovima sam pokušavao da podstaknem slobodnu diskusiju uz jedno polu-ozbiljno pravilo, a to je bilo da studenti/kinje nisu smeli/le da kažu za bilo šta da će uvek biti tako. Zanimljivo je da im je bilo veoma teško da se ovog pravila pridržavaju. Konstantno su imali potrebu da kažu da stvari poput „Uvek će postojati određena doza rasizma“ ili „Žene nikada neće postati potpuno jednake sa muškarcima“ ili „Uvek će postojati bogati i siromašni“, iz prostog razloga jer su od rođenja bili, eksplicitno ili implicitno, tovljeni ovim porukama. Nasuprot tome, dijalektika tvrdi da ništa ne traje večno i da je sve, iz dana u dan, iz sekunda u sekund, uključeno u proces konstantne promene.
Ali, naravno, konstantna promena je samo jedan deo priče. Uz promenu, tu je i kontinuitet. Sunce je izašlo juče i izaći će sutra, kao što čini već milijardama godina. Žene nisu „oduvek“ potlačene, ali su potlačene vremenski veoma dugo i ostaju potlačene i danas. Znamo da se tokom vremena planine formiraju i nestaju i da kontinenti menjaju svoj oblik, ali iz ugla jedne ljudske generacije ili čak najvećeg dela ljudske istorije, oni su ostali u najvećoj meri isti. Kapitalizam se neprekidno menja na mnogo različitih načina, ali njegov centralni pokretač, konkurentska akumulacija kapitala, opstaje vekovima. Element kontinuiteta je, za potrebe svakodnevnog života, često važniji od elementa promene što odražava i istorija ljudske misli. Savremena nauka može pokazati kako se sve menja, ali njen dominantan pristup već vekovima je da prepozna promenu i da je sagleda samo u odnosu prema fiksnoj i nepromenjivoj pozadini. Sunce i zvezde su se pomerale po nebesima, ali ustaljenim putanjama oko mirujuće Zemlje, čvrstog središta kosmosa. Životinje i ljudi žive i umiru, ali vrsta, koju je stvorio Bog, ostaje nepromenjena. Iznad svega, smatralo se da je ljudska priroda trajna i nepromenjiva.
Takođe, ljudsko znanje, koje se odnosi na čovečanstvo kao celinu i na individue, počinje sa razlikovanjem „stvari“ i identifikovanjem njihovih različitih karakteristika – ovo je leto, ovo je zima; ove bobice su jestive, a ove su otrovne; ova životinja je pas, a ova mačka; ova životinja je divlja i opasna, ova je ukrotiva; ovo je moja majka, a ovo je moj otac; ovo je moj brat, a ovo mi je prijatelj/ica. Zajedno sa ovim neophodnim razlikama krenulo se u potragu za zakonitostima – ponavljajućim obrascima koji su se smatrali „zakonima“ prirode – poput prvog Njutnovog zakona kretanja (brzina kretanja tela ostaje konstantna sve dok ga neka druga sila ne primora da to stanje promeni) ili Bojlovog zakona (ako određenu količinu idealnog gasa držimo na fiksnoj temperaturi, pritisak i zapremina su u obrnutoj srazmeri – ako se jedan udvostruči, drugi se prepolovi).
Uz opisani razvoj praktičnog ljudskog znanja i nauke, takođe je razvijan i sistem logike, tj. pravila suvislog mišljenja (počevši od Aristotela i njegovih sledbenika). Logika je služila tome da nam kaže da li ono o čemu pričamo, pišemo ili razmišljamo ima smisla. Pretpostavka koja je bila logična nije morala da bude (činjenično) tačna, već je imala mogućnost da postane tačna. Propozicija koja nije logična, tj. kod koje su prekršena pravila logike, ne može biti tačna. Osnovni principi aristotelovske ili formalne logike se nazivaju „zakon identiteta“ i „zakon neprotivrečnosti“. „Zakon identiteta“ simbolički navodi da je A isto što i A, odnosno da je gram zlata jednak gramu zlata, ili, uzimajući jedinstveni objekat da bismo ovaj zakon potpuno pojasnili, da je da Vinčijeva Mona Liza je jednaka da Vinčijevoj Mona Lizi. „Zakon neprotivrečnosti“ navodi da A ne može biti isto što i ne-A, tj. da bi bilo besmisleno reći da gram zlata nije gram zlata, ili da Mona Liza nije Mona Liza. Na osnovama ovih naizgled „očiglednih“ izkaza je nastao sistem logike ili zdravog razuma, kao primer silogizma. Silogizam je set iskaza (premisa) u kome zaključak nužno sledi iz premisa. Na primer:
Sva ljudska bića su smrtna.
Kim je ljudsko biće.
Stoga, Kim je smrtna.
Sve ptice imaju perje.
Pterodaktili nemaju perje.
Stoga, pterodaktili nisu ptice.
Razvitak formalne logike bio je veliko intelektualno dostignuće i važan napredak. Ona je čovečanstvu služila prilično dobro proteklih 2000 godina. Međutim, formalna logika je zasnovana na apstrahovanju „stvari“ iz procesa čiji su one deo što je dovelo do toga da se neprestan tok života prikazuje kao serija fotografskih kadrova. U trenutku kada se pokret i promena uključe u jednačinu i kada se setimo da stvari ne „postoje“ jednostavno i same za sebe, već da nastaju i nestaju, dolazi do rušenja zakona identiteta i nekontradikcije. Engels je to ovako sročio:
„Dok stvari posmatramo u miru i bez života, svaku za sebe, jednu pored druge i jednu za drugom, onda na svaki način u njima ne nailazimo ni na kakve protivurječnosti. Mi tu nalazimo izvjesne osobine koje su im dijelom zajedničke, a dijelom su različne, pa čak i međusobno protivurječne, ali u ovom slučaju, one su razdijeljene na razne stvari, dakle, ne sadže protivurječnosti u sebi. U granicama ove oblasti posmatranja nama je dovoljan i običan metafizički način mišljenja. Ali sasvim drukčije biva čim stvari posmatramo u njihovu kretanju, njihovu mijenjanju, njihovu životu, u njihovu međusobnom uzajamnom djelovanju. Tu odmah nailazimo na protivurječnosti. I samo je kretanje protivurječnost; čak i prosto mehaničko mijenjanje mjesta može se vršiti samo na taj način što se neko tijelo u jednom istom trenutku nalazi na jednom mjestu, a ujedno i na drugom mjestu, što je na jednom istom mjestu, a i nije na njemu.
Kad već i prosto mehaničko mijenjanje mjesta sadrži u sebi protivurječnost, onda nju utoliko prije sadrže viši oblici kretanja materija, a naročito organski život i njegov razvitak. Vidjeli smo ranije da se život prije svega sastoji upravo u tome što je neko biće u svakom trenutku i ono samo, a istovremeno i nešto drugo.“[1]
Ako nešto (zrno peska, planina, drvo, riba, čovek, društvo) odaje utisak stabilnosti i trajnosti to je zbog toga što ono predstavlja poseban trenutak u dužem procesu promene. Taj trenutak predstavlja posebnu ravnotežu između sila unutar njega, koje rade za i protiv promene – jedinstvo suprotnosti; kao što Zemljina orbita (ili orbita bilo koje planete) oko Sunca predstavlja balans između sile gravitacije koja vuče ka Suncu i momenta sile koji bi poslao Zemlju da leti dalje u svemir. Trocki prilazi istoj stvari iz drugog ugla:
„Aristotelova logika jednostavnih silogizama počine od pretpostavke da je ‘A’ isto što i ‘A’ […] Ali u stvarnosti, ‘A’ nije isto što i ‘A’. To je lako dokazati ukoliko pogledamo ova [dva, konkretna,] slova pod lupom. Ovome se može prigovoriti da se ne radi o veličini ili obliku slova s obzirom na to da su ona samo simboli za jednake količine, kao na primer kilo šećera […] Ovaj prigovor maši poentu; u stvarnosti, kilo šećera nikad nije isto što i kilo šećera […] Sva tela neprekidno menjaju svoju veličinu, težinu, boju i sl […] Stoga, aksiom da je ‘A’ isto što i ‘A’ označava da je stvar jednaka sebi ako se ne menja, odnosno ako ne postoji.“[2]
Dijalektika je, dakle, logika – nauka o oblicima mišljenja – osmišljena da prevaziđe ograničenja formalne logike. To je logika promene, razvoja i evolucije, a samim tim i revolucije. Dijalektika razvija niz „zakona“ i „principa“ koji izražavaju unutrašnju logiku promene i zbog toga su veoma korisni za analizu svih vrsta promene, a naročito društvene promene. Ovi principi su: stanovište totaliteta, stanovište konkretnosti, prelazak kvantiteta u kvalitet, jedinstvo suprotnosti, i negacija negacije. Sada ću reći ponešto o svakom od njih.
Stanovište totaliteta
Ni jedan fenomen ili događaj, naročito ne političke prirode, ne može se pravilno razumeti ili analizirati ako se posmatra izolovano. Nužno je posmatrati ga kroz kontekst u kome se nalazi, kao i kroz međuodnose, i to ne samo kroz događaje i okolnosti neposredno vezane za posmatrani fenomen, već u odnosu na celokupnu sliku svetskog kapitalizma, internacionalne klasne borbe, njihovog istorijskog razvitka i njihovog trenutnog stanja. Ni jedan rat, štrajk, protest, kampanja, problem, itd. se ne može razmatrati u apstrakciji, odvojeno od života društva kao celine.
Savremena politika daje pregršt primera ovog principa. Dok pišem ovu knjigu, u Irskoj se događa masovna pobuna zbog problema Nameta za domaćinstva – paušalnog poreza od 100 evra za sve vlasnike/ce stanova. Polovina zemlje odbija da ga plaća. Sam po sebi, ovaj porez nije fer jer će ljudi koji žive u siromaštvu plaćati istu sumu kao i milioneri, ali maltene svi uključeni u protest znaju da je u pitanju više od toga. Otpor prema Nametu je postao simbol opšteg besa i otpora zbog ogromnih rezova i teških mera štednje koje sprovodi irska vlada kako bi otplatila ogromne bejlautove irskih banaka. Ovo nije izolovan nacionalni problem, već deo sveukupne krize kapitalizma koja se razbuktala 2008. godine u SAD.
Slično tome, sukob u Palestini se ne može razumeti samo kao lokalni sukob između Palestinaca i Izraelaca, ili Arapa i Jevreja. Zašto je Izrael u stanju da sprovodi zlodela nad Palestincima i da više puta krši međunarodno pravo – kao što učinio nasilno presrećući brodove u međunarodnim vodama – bez ikakve sankcije ili kazne od strane takozvane „međunarodne zajednice“? Zato što ima podršku SAD i njenih saveznika. Zašto oni podržavaju Izrael? Zato što Izrael služi kao veran pas čuvar interesa zapadnog imperijalizma na Bliskom istoku, što je od ključnog značaja, jer se u ovom regionu nalazi ogroman deo svetskih zaliha nafte. Ljudi koji ne uspeju da sagledaju ovaj celokupni kontekst često zamišljaju kako se konflikt može rešiti ubeđivanjem Palestinaca i Izraelaca da pristanu na kompromis i počnu da se slažu, ali to je iluzija zasnovana na potpunom nerazumevanju situacije. Ni ovaj sukob, niti bilo koji drugi sukob na Bliskom istoku se ne može posmatrati u izolaciji od ukupne borbe između imperijalizma sa jedne i internacionalne radničke klase i potlačenih sa druge strane.
Stanovište totaliteta, vredi napomenuti, je istovremeno filozofski princip dijalektike i politički princip radničkog pokreta. Nije slučajno da je upravo radnička klasa univerzalna klasa, čijim oslobođenjem će se osloboditi čovečanstvo kao celina i čije oslobođenje zahteva potpunu transformaciju društva. Osim toga, kriterijum po kome se [za marksiste/kinje] vrši procena svih političkih problema jeste interes radničke klase kao celine.
Stanovište konkretnosti
„Istina je konkretna“ umeo je da kaže Lenjin (prateći Hegela). Na prvi pogled ovo može izgledati kao protivrečno principu totaliteta, međutim, u stvarnosti ono ga dopunjuje. Da, svaki pojedinačni događaj mora biti povezan sa celinom, ali on time ne gubi svoju specifičnost. Odnos dela prema celini je specifičan odnos specifičnog dela sa specifičnom celinom i oni međusobno uslovljavaju jedno drugog. Primer rata je i ovde veoma koristan. Ratove najčešće izaziva klasno društvo, a savremene ratove izaziva kapitalizam. Ali nisu svi ratovi – čak ni svi kapitalistički ratovi – jednako reakcionarni. Američki rat za nezavisnost, Američki građanski rat (protiv Juga) i Američki rat u Vietnamu su bili kapitalistički ratovi, ali prva dva su bila progresivna, dok je treći potpuno reakcionaran. Rat Iraka protiv Irana (1980-88) je bio – zbog svojih odnosa sa imperijalizmom SAD – reakcionaran. Rat istog tog iračkog režima protiv SAD 1990-91 i ponovo 2003. je bio progresivan, bez obzira na despotsku i reakcionarnu prirodu tog iračkog režima. Španski građanski rat (sa strane Republike) je bio progresivan i takvim ga je videla internacionalna radnička klasa širom sveta; Rat u Koreji je bio reakcionaran na obe strane zbog uloga koje su u njemu igrali američki i ruski imperijalizmi. Čitalac/teljka se možda neće složiti sa navedenim procenama, ali poenta je da je u svakom slučaju neophodno napraviti konkretnu analizu konkretne situacije.
Prelazak kvantiteta u kvalitet
Ovo se odnosi na odnose između kontinuiteta i promene o kojima je već bilo reči. Kako jedna stvar postaje nešto drugo? Kako voda postaje para; kako beba postaje dete i potom odrasla osoba; kako se ekonomski bum pretvori u recesiju; kako jedno društveno uređenje (feudalizam) prelazi u drugo (kapitalizam)? U svakom od ovih slučajeva, dolazi do procesa u kome postepena akumulacija kvantitativnih promena unutar datog totaliteta dovodi do tačke u kojoj se dešava nagla ili relativno nagla transformacija prirode čitavog totaliteta. Molekuli u jednom litru vode se postepeno ekscitiraju kroz primenu toplote, temperatura vode se podiže, ali ona ostaje voda, sve do 100°C– tačke u kojoj dolazi do [kvalitativne] promene i, iznenada, voda počinje da ključa, odnosno da se transformiše u paru.
Kapitalistički ekonomski bum tuče na svim frontovima – profit raste, investicije rastu, produktivnost raste, zaposlenost i plate se povećavaju, a potom u okviru ekonomskog buma (u prvom trenutku neprimetno) počinju da se javljaju kontratendencije – investicije u fiksni kapital počinju proporcionalo da rastu u odnosu na ulaganja u rad čime se smanjuje ukupna stopa profita; proizvodnja raste do tačke prevazilaženja kapaciteta tržišta, povećanje plata počinje da preti profitima. Odjednom, ponekad bukvalno preko noći, tržište doživljava slom i ekonomski bum se pretvara u recesiju u kojoj padaju investicije i proizvodnja, kao i zaposlenost i plate.
Politički značaj ovog principa bi trebalo da bude očigledan. Ja ću razmotriti najvažniji primer – transformaciju društvenog sistema – u sledećem poglavlju koje se bavi istorijskim materijalizmom, ali važnosti kvantitativnih i kvalitativnih promena za odnos između borbe za reforme i borbe za revoluciju je jasna. Postoji odlična dijalektička diskusija po ovom pitanju u poznatoj brošuri Roze Luksemburg, pod nazovom Socijalna reforma ili revolucija:
„Naslov ovog spisa može u prvom momentu da iznenadi. Socijalna reforma ili revolucija? Može li socijaldemokratija [marksisti/kinje op. aut.] biti protiv socijalne reforme? Ili, da li može socijalnu revoluciju, taj prevrat postojećeg poretka, koji predstavlja njen krajnji cilj, suprotstaviti socijalnoj reformi? Svakako ne može. Za socijaldemokratiju svakodnevna praktična borba za socijalne reforme, za poboljšanje položaja radnog naroda u okviru još postojećeg stanja, za demokratske ustanove, predstavlja, štaviše, jedini put vođenja proleterske klasne borbe i rada u pravcu krajnjeg cilja – uzimanja političke vlasti i ukidanja najamnog sistema. Za socijaldemokratiju između socijalne reforme i socijalne revolucije postoji neraskidiva povezanost, time što za nju borba za socijalnu reformu predstavlja sredstvo, a socijalni prevrat, svrhu.“[3]
Kao i:
„I tako je određeno zakonsko uređenje samo proizvod revolucije. Rad na zakonskoj reformi nema upravo u sebi nikakvu vlastitu, od revolucije nezavisnu, pokretačku snagu, on se kreće u svakom istorijskom periodu samo po liniji i toliko dugo još deluje udarac nogom koji je zadat poslednjim prevratom ili, konkretno rečeno, samo u okviru društvenog oblika koji je uspostavljen poslednjim prevratom. U tome je, eto, srž pitanja. Iz osnova je pogrešno i potpuno neistorijski zamišljati zakonski rad na reformi samo kao u širinu protegnutu revoluciju, a revoluciju kao kondenzovanu reformu. Socijalni prevrat i zakonska reforma nisu po vremenskom trajanju, nego po suštini različiti momenti. Sva tajna istorijskog prevrata kroz upotrebu političke sile nalazi se baš u prelasku čisto kvantitativnih promena u nov kvalitet, konkretno rečeno: u prelasku jednog istorijskog perioda, jednog društvenog poretka u drugi.“[4]
Zatim, tu je centralno pitanje revolucionarne strategije: određivanje trenutka kada molekularne promene u svesti i poverenju masa dozvoljavaju i omogućavaju prelazak iz metoda propagande i agitacije u direktno organizovanje revolucionarnog ustanka. Ili obrnuto, problem određivanja kada je revolucionarni talas opao i postao odmenjen talasom reakcije ili direktne kontrarevolucije. Kao što je Trocki rekao: „Odrediti pravi trenutak kritične tačke gde kvantitet prerasta u kvalitet je jedan od najvažnijih i najtežih zadataka u svim sferama znanja, uključujući i sociologiju.“[5]
[1] Engels, F (1947) Anti-Dühring, Naprijed, Zagreb, str. 123-124. Na engleskom dostupno na https://www.marxists.org/archive/marx/works/1877/anti-duhring/ch10.htm
[2] Lav Trocki, Azbuka dijalektičkog materijalizma.
[3] Luksemburg, R (1976) Socijalna reforma ili revolucija, BIGZ, Beograd, str 31. Na engleskom dostupno na https://www.marxists.org/archive/luxemburg/1900/reform-revolution/
[4] Isto, str 84.
[5] Lav Trocki, Azbuka dijalektičkog materijalizma..