Sutra se u Srbiji posle više od decenije po prvi put održava generalni štrajk! Iznosimo devet teza o trenutnoj situaciji, u nadi da ćemo doprineti produbljivanju štrajka i pobedi. Vidimo se sutra u 11 pred Skupštinom!
1. Reprezentativni sindikati su sazvali generalni štrajk za 17. juli. U Beogradu će se održati protest ispred Narodne skupštine u 11 časova. Bez rezerve pozivamo narod da se priključi tom protestu i svim protestima koji će se održavati širom zemlje protiv Zakona o radu i PIO. Svi na ulice, ti zakoni ne smeju proći! Za masovan odziv u četvrtak!
2. Glavni krivac za ovu situaciju je Aleksandar Vučić, predstavnik interesa poslodavaca, tajkuna i stranog krupnog i finansijskog kapitala. Pohvaljen od strane Međunarodnog monetarnog fonda za istrajsnost u borbi za reforme, on je taj koji nastavlja višedecenijsko srozavanje radničkih prava i standarda u ime privatizacije i profita, a ne bivši ministri Radulović ili Krstić, njegovi poslušnici.
3. Veliki je korak za sve nas da su sindikati odlučili da pruže otpor Vučiću. Sindikati su masovne organizacije radničke klase, jedine koje u Srbiji imaju težinu i članstvo da pružaju koordinisanu borbu širom zemlje. Radništvo često nije zadovoljno svojim sindikatima zbog prevelikih ustupaka koji prave prema poslodavcima, ali se u trenucima borbe mobiliše da ih brani. To nam pokazuje istorija radničkog pokreta. Mi moramo da stanemo uz njih. Njihova pobeda protiv Zakona bila bi udarac Vučiću i korak napred za čitav narod.
4. Moramo da branimo sindikate od napada države. Trenutno se o sindikatima priča kao o braniteljima neradnika – i to od strane medija koji ni izbliza na taj način ne kritikuju MMF, tajkune i vlast. Sindikati su pod medijskom blokadom, dok Vučić, Vulin, Krstić i drugi završavaju na prvim stranama novina. Država igra prljavo i treba biti solidaran sa svima koji su pod udarom države, poslodavaca i njihovih medija.
5. Međutim, moramo biti iskreni, ovaj generalni štrajk je klasičan birokaratski masovni štrajk. To znači da su ga sazvale i da ga kontrolišu sindikalne vrhuške. One su tek u poslednjem trenutku odlučile da izađu na ulice, kada je bilo jasno da od nove Vlade neće dobiti ustupke. Onda su najavile generalni štrajk dva dana unapred. Uplašene da će im se umanjiti ugled i snaga u radništvu, te i da će izgubiti pregovarački uticaj i sve privilegije koje sa tim dolaze, odlučile su da iznesu najveće oružje koje im je na raspolaganju: generalni štrajk. Vrlo je očigledno da je za njih generalni štrajk pregovaračka taktika, gde je cilj povratak za pregovarački sto, umesto obaranje ovih zakona na ulicama Srbije. Takav pristup je opasan po radništvo: šta ako se pokaže da je potez bio blef ili da generalni štrajk ne može da se uspešno održi za samo dva dana?
6. Zato je potrebno uspostaviti veze između čestitih ljudi u svim sindikatima i drugim organizacijama koje se staraju za radničku stvar. Svaka borba koja sindikalne borce i aktiviste/kinje dovodi na ulice, u kontakt jedne sa drugima i sa borbenim slojevima naroda, prilika je da se borba otrgne iz kontrole vrhuški i da pređe u ruke samog radništva. U tom smislu, sutrašnje okupljanje treba da se shvati kao odskočna daska za dalje aktivnosti i masovnu borbu. Jedan jednodnevni generalni štrajk može da bude dobar, ali nije dovoljan. Pozivamo sve snage da ostanu na ulicama, da blokiraju Beograd i da pozovu na nastavak i produbljivanje generalnog štrajka.
7. Ako se to pokaže kao nemoguće, aktivistkinje i aktivisti treba da se vrate na svoja radna mesta i nastave koordinaciju i borbu. Nema popuštanja pred vlastima: ono što parlament donese kao zakon masovna radnička borba može da zaustavi i preokrene. Tako je bilo u Francuskoj 2006. godine u borbi protiv pokušaja vlasti da liberalizuje radno zakonodavstvo. Protesti su mesecima trajali i nakon usvajanja zakona i odneli su pobedu. Vlast nije mogla da primeni zakon i da vlada zemljom. Pobeda je, dakle, moguća i nakon četvrtka. Budimo spremni. Glavni zadatak za četvrtak su masovost, radikalnost i povezivanje svih nas koji smo spremni da se borimo dalje, do konačne pobede.
8. Sindikati su otpočeli i skupljanje potpisa za referendum protiv zakona. To opet pokazuje da birokratije žele da kontrolišu proces borbe protiv zakona, da maksimalno umanje udeo samoorganizacije na terenu. Ipak, ukoliko sazovu referendum, to otvara vrata za inicijativu odozdo, za političku kampanju i diskusiju, u koju svako kome je radnička stvar na srcu treba da se uključi. To ne isključuje nijedan drugi vid borbe, pogotovo ne štrajk, čemu treba težiti. Ostaje da se vidi u kojoj je meri aktivna podrška srednjih, sitnoposedničkih i lumpenproleterskih slojeva vladinoj antiradničkoj kampanji. Radništvo kao celina bi se jasno izjasnilo protiv zakona, jer razume svoj klasni interes. Borba bi bila i za kvorum referenduma. Zato bi bilo potrebno organizovati otvorene masovne zborove na lokalu kako bi kampanja napredovala – pod narodnom kontrolom i sa najširim narodnim učešćem. Tu bi se otvorila razna pitanja na koja bi morali da se nađu odgovori.
9. Na tom mestu postavlja se i pitanje politike. Sindikati i radništvo danas nisu u lošoj situaciji samo zbog svog lošeg vođstva. Dublji problem je ideološki – gotovo niko ne veruje da postoji alternativa privatizaciji, oslanjanju na strana ulaganja, dužničkoj ekonomiji i čak, u krajnjoj liniji, ovakvim zakonima. No, to je neistina koja je moguća samo ako prihvatimo ideju da kapitalizam nema alternativu. Ako budemo spremni da agresivno artikulišemo alternativu kapitalizmu dok se borimo protiv antiradničkih mera, biće moguće i stvoriti partiju levice, na platformi demokratske kontrole banaka, zaplene imovine i kapitala tajkuna i radničke kontrole nad radnim mestima. U Sloveniji je pre samo nekoliko dana jedna takva koalicija osvojila četvrto mesto na prvim nacionalnim izborima na koje je izašla. To je moguće i u Srbiji. Mi u Marks21 smo deo Levog samita Srbije koji je embrionskoj fazi stvaranje takve levice. Pozivamo vas da nam se pridružite u borbi i stvaranju socijalističke alternative.