U novembarsko-decembarskom broju Kontranapada objavili smo analizu aktuelnog stanja sindikalnog organizovanja u Srbiji. Naš član Vladimir Unkovski-Korica piše kako socijalistička strategija može da doprinese efikasnijoj borbi za radničke interese i zaštiti radničkih prava.
1. Sindikati su i dalje najmasovnije organizacije radničke klase u Srbiji. Oko 20% zaposlenih je u nekom sindikatu. Oni su značajan faktor za bilo koga ko želi da se bavi socijalističkom politikom, jer okupljaju petinu radnica i radnika u Srbiji i pružaju im bazičnu „odbranu“.
2. Sindikalni pokret pred sobom ima ozbiljne izazove. Činjenica je da članstvo sindikata u Srbiji opada. Procenjuje se da je pre samo deset godina 35% svih zaposlenih bilo u sindikatu (60% u javnom, 20% u privatnom sektoru), a i tada se video trend opadanja članstva, pogotovo u privatnom sektoru. Naravno, nije sve u brojevima. U Francuskoj je procenat sindikalno organizovanih niži nego u Srbiji, ali je klasa kao celina militantnija u borbi za svoja prava. Mi u Srbiji nismo imali značajan talas štrajkova još od perioda 2009–2013. godine, što govori da su sindikati relativno slabi i da je borbenost klase dosta niska.
3. Pre nego što se osvrnemo na moguće strategije i taktike izvlačenja radničkog pokreta iz krize, korisno je postaviti pitanje zašto su sindikati u Srbiji slabi. Zar nije radnička klasa igrala bitnu ulogu u rušenju režima Slobodana Miloševića?
Najčešće objašnjenje za slabost radničke klase i sindikata vrti se oko tzv. „strukturnih“ slabosti privrede Srbije. Prosto rečeno, ona je zastarela zbog prevaziđenih metoda proizvodnje, sankcija i rata, te je bilo neminovno da dođe do bolnih reformi. Međutim, prihvatanje ove logike – da nije bilo alternative neoliberalizmu – u stvari je glavni razlog višedecenijske propasti. Radi se, dakle, o „subjektivnom“ faktoru jer je većina u društvu, uključujući i vođstva sindikata, prihvatila ovu pogrešnu ideju.
4. Veliki deo problema je prihvatanje bajke o socijalnom dijalogu, koja je promovisana nakon stvaranja Socijalno-ekonomskog saveta (SES) 2001. godine. Njega čine „reprezentativni“ sindikati, manjina poslodavaca i država kao navodni posrednik. U stvari, država je u velikoj meri odgovorna krupnom kapitalu i stranim finansijskim moćnicima. Takođe, ona je i sama poslodavac – otprilike 600.000 ljudi zaposleno je u javnom sektoru.
Kolektivni ugovori postoje u samo deset grana privrede (od čega je devet u javnom sektoru), a minimalna plata je niža od minimalne potrošačke korpe: eto to nam je doneo socijalni dijalog. Pristajanjem na ovu prevaru, veliki sindikati izgubili su poverenje radničke klase.
5. Reprezentativni sindikat mora da obuhvata 15% zaposlenih u preduzeću, odnosno 10% na granskom nivou. Stoga se jedino Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS) i UGS Nezavisnost nalaze u SES-u. Oni su, dakle, jedini reprezentativni sindikati na nivou države.
SSSS je verovatno najveći sindikat i on je naslednik državnog sindikata iz titoističke ere. Njegova funkcija dugo je bila ne da brani radništvo, već da sprovodi politiku države. Ukoliko se i starao o položaju radnika i radnica, to je bilo kroz povoljnije ponude roba i usluga za članstvo (famozne „polutke“, šećer, brašno; organizacija sportskih dešavanja ili letovanja itd.). Nakon kraja titoističkog režima, SSSS se prilagodio novoj situaciji uz minimalne promene, težeći da zauzme ulogu garantora socijalnog mira u eri reformi, u zamenu za izvesne socijalne izdatke. Takođe, SSSS poseduje nekretnine nasleđene iz prošlosti, što mu donosi rentu koja ga čini mnogo manje zavisnim od članarina u odnosu na druge sindikate. Po nekim procenama, oko 45% svih sindikalno organizovanih je u SSSS-u.
Drugi veliki sindikat, Nezavisnost, izrastao je kao opozicioni sindikat devedesetih. On ima istorijat pravih borbi, ali i ideološku veru u jako tržište. Nezavisnost je pokušala da donekle izgurne SSSS, podržavši smenu vlasti 2003. godine i položivši nadu u socijalni dogovor pod DSS-om i G17 plusom, što joj nije prošlo. Nakon toga je postala veoma slična SSSS-u. Trudi se da mobiliše članstvo, u zamenu za socijalne ustupke. Ova dva sindikata dugo se takmiče za poziciju boljeg garantora socijalnog mira. Primer najveće saradnje među njima bila je neuspešna borba protiv usvajanja Zakona o radu 2014. godine.
6. Što se tiče nereprezentativnih sindikata, u Srbiji postoji nekoliko viđenijih. Međutim, uspesi im do sada nisu bili veliki, mahom iz sličnih razloga. Najbitniji su kratko (2013–2015) činili Srpski sindikalni front, takođe nastao kao deo borbe protiv zakonâ o radu i štrajku. U njemu su bili: Konfederacija slobodnih sindikata (KSS), Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS), Udruženi sindikati Srbije „Sloga“, Industrijski sindikat Srbije (ISS) i Udruženje sindikata penzionera Srbije.
KSS (čiji je ISS deo) je verovatno najveći od njih. Nastao je otcepljenjem od SSSS-a 2003. godine; tvrdi da ima 170.000 članica i članova, većinom u najvećim i najuspešnijim javnim firmama.
Sloga je nastala 2008. godine i najviše se ističe radom u privatnom industrijskom sektoru, ali i medijskim i političkim angažmanom. Još 2012. napravila je savez sa Demokratskom strankom, što je čini dosta bliskom današnjim opozicionim strukturama. Povremeno koristi levičarsku retoriku, ali nije previše ideološki konzistentna i preživela je nekoliko cepanja.
ASNS je nastao 1996. godine. Najlakše ga je opisati kao sindikat koji je Đinđiću dao ministra rada, a potom podržavao LDP.
Ima mnogo više manjih sindikata, često u određenim strukama ili čak u pojedinim fabrikama i na radnim mestima. Ovaj nivo atomizacije, pored podele na reprezentativne i nereprezentativne sindikate, svakako doprinosi slabosti sindikalnog pokreta.
7. Još jedan uzrok slabosti su i veoma nedemokratsko uređenje i decentralizacija strukture. Vrhuške se gotovo ne menjaju u kadrovskom smislu. Ljubisav Orbović nalazi se na čelu SSSS-a od 2007. godine. Branislav Čanak je vodio Nezavisnost od 1997. do 2016. Međutim, to ne znači da su sindikati monolitni. SSSS je duboko sektorski i teritorijalno podeljen. Centrale ne dobijaju mnogo novca od nacionalnog članstva. Otprilike polovina prihoda ide na održavanje lokalnih aktivnosti i socijalu. Između 10 i 30% ide na sektor, odnosno region. Ostatak ide centrali. Jedino SSSS ima veći aparat na centralnom nivou. Sindikati, dakle, nemaju kadrove na državnom nivou, niti kapacitete za velike, centralizovane kampanje. Po nekim istraživanjima, vrhuške sindikata zavise od fondašenja i/ili rentijerstva da bi se održavale.
8. Sindikatima je sasvim jasno da su u krizi, pa su izlaz tražili i u političkom angažmanu. Međutim, to do sada nije bio „nezavisni, radnički“ angažman koji stavlja radničku solidarnost na prvo mesto. Dok su se ASNS i Sloga kandidovale zajedno sa liberalnim partijama, a Nezavisnost ulazila u neformalne paktove, i SSSS je 2012. godine javno razmišljao o izlasku na izbore, iako to nije učinio. Od kada je Vučić zagospodario političkom scenom u Srbiji, ni SSSS ni Nezavisnost se ne usuđuju da mu previše glasno i jasno teraju kontru.
9. Ima li nade? Korisno je da se osvrnemo na to kako marksistička teorija vidi sindikat. Sindikat nastaje kao posrednik između kapitala i radne snage. On pregovara o ceni radne snage, dužini radnog dana, procesu rada itd. U istoriji je nastao „spontano“, kako bi branio radnički interes u najosnovnijem smislu. Međutim, on ne vidi dalje od toga. Utoliko su sindikati, iako uspevaju da izbore ustupke za radništvo, često manji nego što je objektivno moguće. Njihov modus operandi je da pokrenu bazu, kako bi onda pregovarali sa kapitalom.
To se plastično vidi na primeru aktivnosti Nezavisnosti 2003. godine: protesti na ulicama, pad vlade, podrška novoj vladi koja obećava drugačiju politiku. Uvek se radi o protivrečnosti između potrebe da se bori za radnička prava sa jedne strane i poštovanja kapitala/svojine/itd. sa druge. Što je sindikat stabilniji, to se tokom borbi više stvara novi pregovarački sloj unutar njega. Taj sloj ne radi u proizvodnji, nema uslove običnog zaposlenog ili zaposlene, postaje sve više funkcionerski, udaljen od radništva i podložan pritiscima.
Sindikat je, dakle, u krajnjoj liniji uvek ograničen zbog svoje posredničke uloge u kapitalizmu – sistemu koji on u suštini prihvata.
10. Sindikati, čak i kada su teško birokratizovani i okoštali, iz čisto egzistencijalnih razloga ponekad moraju da se pokrenu u odbranu radničke klase. To ne mora da se odvija samo na nivou uskih ekonomskih borbi. Bez pobeda za bolje uslove rada i bolje uslove generalno, nema članica i članova, a samim time ni članarina. Bez članarina, nema funkcionera. Stoga se može očekivati da će se i konzervativni sindikati ponekad boriti. Ne treba, dakle, mehanički očekivati da će pritisak za akciju uvek doći odozdo. Ponekad je i sindikalnim birokratama jasno da je, radi materijalnog opstanka sindikata, potrebno regrutovati novo članstvo. Da bi to bilo moguće, mora se pridobiti podrška radništva. U prevodu, promeniti ponašanje, iznaći strategija borbe, mobilisati članstvo.
Tako smo videli da su se čak i SSSS i UGS Nezavisnost 2014. godine postavili donekle drugačije i da su sarađivali kako bi pokušali da zaustave zakonske promene usmerene protiv njihovog članstva. U nekim slučajevima možemo donekle predvideti gde su potencijalne tačke pucanja. Da li će KSS prosto da pristane na rasprodaju velikih javnih firmi ako se Vučićev režim odluči na takav potez kao rešenje za ekonomske probleme izazvane kovid-krizom? Takođe, moguće je da neki iskreni radnički borac ili levičar bude izabran u vođstvo sindikata i da proba da nešto uradi iz ubeđenja – to se retko dešava kod nas, ali je jasno da za tako nešto postoji prilika.
11. Dalje, ponekad smo svedoci toga da se sindikati mobilišu po širim pitanjima u formi „društvenog pokreta“. Primer toga je Sindikat lekara i farmaceuta, koji se pokrenuo oko trenutne zdravstvene krize, stvorivši organizaciju Ujedinjeni protiv kovida. Situacija u kojoj se nalazimo nalaže da će radništvo u eri korone morati da se bori za opstanak. Ne preti nam samo bolest, već i krah javnog zdravstva zbog političkih odluka vlasti, nadolazeća ekonomska kriza itd. Ne postoji garancija da će radništvo ili sindikati voditi uspešne akcije, ali se može očekivati da će period pred nama otvarati mogućnosti za borbu.
12. Mi kao socijalisti i socijalistkinje uvek treba pažljivo da procenimo prilike za akciju. Ponekad to znači uvideti da sindikalna vođstva rade u našu korist. Nije nam svejedno ko vodi sindikate. Uvek je bolje da su to levičari ili iskreni borci nego desničari. Međutim, na kraju krajeva, biti deo birokratije ima svoje dugoročne tendencije. Zato za nas glavna podela u sindikatima nije na leve i desne funkcionere, već između birokratije i članstva (baze). Naša orijentacija je ka tome da, čak i kada inicijativa dolazi odozgo, potpomognemo jačanje baze (svesti, organizovanosti, politizovanosti) odozdo.
Citirajmo stav britanskih radnika iz 1915. godine: „Podržavaćemo sindikalne funkcionere sve dotle dok oni dobro zastupaju radnike, ali radićemo nezavisno čim se desi da ih oni loše predstavljaju.“ To se na engleskom zove rank and file perspektiva. Kako ona treba da izgleda u konkretnom slučaju Srbije otvoreno je pitanje. Odgovor se razlikuje od slučaja do slučaja, ali on podrazumeva našu inicijativu u bazi sindikata, na lokalnom i nacionalnom nivou. Ukoliko to ne radimo, na duže staze ćemo videti ponavljanje situacije kakva je, na primer, bila tokom štrajka kragujevačkog Fijata 2017. godine: istrajnu borbu baze, koja je na kraju izdana od strane vođstva. Štrajk je završen u zamenu za porast plata ispod stope inflacije.
13. Mi takođe moramo težiti demokratizaciji sindikata u kojima se nalazimo (da bismo smanjili moć birokrata), borbi za jedinstven pristup među sindikatima (da bismo sprečili mogućnost poslodavca da zavadi, pa vlada), te najvećoj mogućoj borbenosti – ne samo u ekonomskom, već i širem, političkom smislu. Ako prihvatimo socijaldemokratsku ideju o podeli rada između sindikata (ekonomska borba) i partija (parlamentarna politička borba), onda prihvatamo ograničenja buržoaskog sistema. Kako je Lenjin napisao, „Za revolucionare – ideal ne sme biti sekretar sindikata, nego narodni tribun, koji ume da reaguje na sve moguće manifestacije samovolje i ugnjetavanja, ma gde se one dešavale, ma kojeg se sloja ili klase one ticale, koji ume da iskoristi svaku sitnicu da pred svima izlaže svoja socijalistička uverenja i svoje demokratske zahteve…“
14. U eri kovida i svetske krize kapitalizma, vidimo da stvar više nije samo u tome hoćeš li biti otpušten ili ne. Da li ćeš imati predug radni dan i nedelju? Da li ćeš imati zdravstveno? Da li će ti okolina biti čista ili zagađena? Da li će se tvoj komšiluk solidarisati protiv izvršitelja koji bi da vam uzmu krov nad glavom? Da li ćete iznaći nekoga sa kim možete da se borite protiv fašista?
Bez toga da kroz razne frontove koji se bave ovim pitanjima, ali i neposrednim radom kao revolucionarna organizacija, ubedimo sindikalce i pritisnemo sindikate da se uključe u sve ove borbe, nećemo uspeti kao levica. Oni neće preko noći postati socijalistkinje i socijalisti, ali bez toga da neki dobar deo njih to postane, nećemo uspeti. Zato moramo da ostanemo otvoreni za široku saradnju, ali i da regrutujemo i treniramo revolucionarni kadar koji je spreman da dopirenese široj društvenoj detonaciji.