Revolucija je zbacila korumpiranog tuniskog predsednika Zina el Abidina Bena Alija. Ovo je prvi put još od pada iranskog šaha 1979. da je neki bliskoistočni vođa zbačen revolucijom. Ovo će izvršiti električni udar duž cele Severne Afrike i Bliskog Istoka.
Vladajuće klase Alžira, Jordana i Egipta prestravljene su činjenicom da će hrabrost i odlučnost tuniskih masa inspirisati otpor mnogih drugih ljudi u njihovim zemljama.
Dešavanja u Tunisu pokazuju da snaga masovnog pokreta odozdo može da sruši čak i najčvršći režim, zaštićen teško naoružanom državom.
Jednom kada je pokret dotakao dublje društveno nezadovoljstvo, tuniski ulični protesti pretvorili su se u ustanak. Tunis sada ima već trećeg predsednika u samo nekoliko dana.
Demonstracije su pokrenute nakon samoubistva dvadesetšestogodišnjeg diplomca, Muhameda Buazizija.
Nakon što je policija konfiskovala voće i povrće koje je pokušavao da proda kako bi zaradio za život, Muhamed se polio benzinom i zapalio pred zgradom vlade.
Muhamedova očajnička situacija nije jedinstvena u Tunisu. Uticaj ekonomske krize, rastuće cene hrane i rastuća nezaposlenost utiču na to da na hiljade Tunižana žive u mučnom siromaštvu.
Tuniska država je nadaleko poznata po brutalnom suzbijanju otpora. Iako je policija je na grupe demonstranata otvarala vatru, svaki čin represije uvećavao je masovne proteste i pomagao im da se pretvore u narodni ustanak.
Prošlog četvrtka, dan pre nego što je Ben Ali pobegao, izveštaji su broj smrti procenili na preko 60. Već omrznuta policija napadala je sahrane demonstranata. Eskalacija državnog nasilja samo je prouzrokovala još otpora.
Ben Ali je pokušao da odbaci demonstrante, označivši ih kao „teroriste“. Nakon nekoliko nedelja protesta, 10. januara, počeo je da nudi ustupke. Obećao je otvaranje 10,000 radnih mesta do kraja iduće godine, ali je ponudio premalo detalja. Nudio je premalo i prekasno.
Jedan svedok izjavio je za Socialist Worker da su do pada režima dovele demonstracije. Tokom dvosatnog generalnog štrajka desetine hiljada demonstranata krenule su na vladu. „Skandirali smo dva sata – Ben Ali napolje, mafiju pred sud. Uzvikivali smo ‘Odlazi, odlazi’, a mnogi su vikali i ‘Ben Ali, kartuš’ (upucajte ga).“
„Sindikati su bili važan faktor u pobuni koja traje već mesec dana. Union Generale des Travailleurs Tunisiens (UGTT) je dugo vremena bio alatka u rukama režima, ali je veoma brzo promenio stranu. Kako su protesti odmicali, sindikat je postajao sve radikalniji. Sindikat je predvodio pokret u središtu zemlje i pozvao na demonstracije ispred Ministarstva unutrašnjih poslova, koje su isterale Bena Alija.“
Ben Ali je Tunisom vladao od 1987. Njegov režim je bio ropski saveznik SAD i zapadnih interesa. Poput turističkih letova, CIA je druge letove koristila da bi tajno sprovodila ljude koji su trpeli torturu, u sklopu „rata protiv terorizma“.
Dok se obični Tunižani muče da nađu zaposlenje, režim je obilovao u bogatstvu.
Muhamed Sakher El Materi je biznismen milijarder i predsednikov zet, koji je, sve do ovog vikenda, bio njegov namereni naslednik.
Diplomatski imejl koji je procureo u javnost izveštava sa jednog od njegovih nedavnih obroka: „Sladoled i zaleđeni jogurt doneseni iz Sen Tropea, dok njegov domaćin u kavezu kao kućnog ljubimca drži tigra.“
Ne čudi onda da su sve nedavne pljačke ciljale upravo na poslovne objekte u vlasništvu Ben Alijeve porodice.
Jedan gangster je otišao – ali tuniska vladajuća klasa je i dalje namerena da se održi na vlasti. Obećani izbori bi trebalo da se održe za 60 dana, ali siromaštvo i nejednakost koji su pokrenuli revolt mogu da se razreše jedino ako masovni narodni pokret ostane u prvom planu.
Sada će dosta zavisiti i od toga na koju stranu će se okrenuti vojska – na stranu režima ili masa. Protesti se nastavljaju uprkos policijskom času i tenkovima na ulicama.
Tuniska revolucija ima potencijal da se proširi Bliskim Istokom. Ona je već inspirisala masovne proteste u Alžiru i Jordanu. U Jordanu jedan od protestnih transparenata poručuje: „Jordan nije samo za bogataše. Crvena linija je hleb. Čuvajte se naše gladi i besa.“ Demonstranti su u Egiptu ispred tuniske ambasade uzvikivali: „Ben Ali, reci Mubaraku da i njega čeka avion!”
Ne čudi ni da je konzervativni britanski ministar spoljnih poslova, Vilijam Hejg, pozvao na „uzdržanost“ kod demonstranata. Tuniskom narodu nije potrebna uzdržanost. On mora da nastavi svoju revoluciju.