Na današnji dan pre pedeset godina, prvi lider Konga nakon izvojevanja nezavisnosti, Patris Lumumba, ubijen je uz podršku Zapada. Leo Cajlig se osvrće na njegovo nasleđe i borbu protiv imperijalizma
Danas se Demokratska republika Kongo opisuje kao mesto užasa. Skorašnje borbe koje se u toj zemlji vode predstavljaju se kao nastavak prastarog krvoprolića između istočnih plemena i etničkih milicija.
Ove laži prikrivaju realnost zemlje koja je već duže od 130 godina mesto imperijalističkog pustošenja.
Često se, međutim, prećutkuje priča koja govori o izvanrednom otporu tlačiteljima.
Najveći vođa tog otpora bio je crni Afrikanac po imenu Patris Emeri Lumumba. Lumumba, prvi premijer nezavisnog Konga, pogubljen je 17. januara 1961. na malom šumskom proplanku, uz još dva člana vlade.
Belgijski oficir je organizovao streljački vod, a tela su brzo zakopana, nedaleko od mesta na kom su pala.
Sutradan je drugi belgijski oficir iskopao tela, raskomadao ih i rastvorio u kiselini. Atentatori su bili odlučni u nameri da prikriju svaki trag svog zločina.
13. februara, kada je Lumumbino ubistvo obznanjeno u javnosti, širom sveta su organizovani protesti. U Jugoslaviji su demonstranti čak upali u Belgijsku ambasadu.
Belgijski Kongo, kako mu je tada bilo ime, izdizao se tokom 1940-tih iz izuzetno brutalnog perioda kolonizacije. Između 1891. i 1911. glad, prisilni rad i sistematsko nasilje lišili su života više od 10 miliona Kongoanaca.
Posle Drugog svetskog rata, Belgijanci su obećali da će promeniti način upravljanja kolonijom.
Otpočet je razvoj industrije, a rudarska naselja rađala su se širom zemlje. Bakar je bio u središtu razvoja, a u ogromnim količinama ga je na jugu zemlje proizvodio privatno-javni gigant „Union Minière du Haut-Katanga“ (UMHK).
Belgijski Kongo je za kolonizatore i privatni biznis bio izvor ogromnih profita.
Lumumba je bio samoobrazovani nacionalistički vođa. Rođen 1925. u kongoanskoj provinciji Kasai, izbačen je iz škole, nakon čega je prebegao u regionalnu prestonicu Stenlivil – današnji Kisangani.
Aparthejd
Stigao je u grad 1944. i uskoro postao jedan od vodećih članova „évolué“ – „evoluiranih“.
To je bila grupa obrazovanih kongoanskih muškaraca obučavanih da učestvuju u misiji „civilizovanja“, koju je sprovodila belgijska država.
Date su im niže pozicije u administraciji i odgajani su tako da sebe smatraju prvacima zajednice „Belgijskog Konga“. Lumumba je postao službenik u stenlivilskoj pošti.
Kongo je bio država aparthejda – stroga segregacija određivala je svaki aspekt života. Lumumbina ćerka Julijana to objašnjava ovako: „Kada napunite 18 godina, dužni ste da sa sobom nosite dozvolu. Ako bi vas neko zaustavio, morali biste da opravdate zbog čega ste u gradu… Ako bi crnac pogledao belu ženu, mogao je da završi u zatvoru.“
Ranih 1950-tih, Lumumba je imao slične ideje kao i većina „evoluiranih“. Bio je zagovornik kolonijalnog projekta „civilizovanja“. To je počelo da se menja juna 1956. Uhapšen i bačen u zatvor pod optužbom da je proneverio novac, Lumumba počinje da uviđa laži belgijskih vladara.
Nakon što je u septembru 1957. pušten iz zatvora, Lumumba odlučuje da započne novi život u prestonici Leopoldvilu (današnja Kinšasa). Ideje nezavisnosti i političkog oslobođenja širile su se gradom poput zaraze.
U novembru 1958. Lumumba je izabran da predvodi glavnu partiju nacionalnog oslobođenja – Nacionalni pokret Konga (MNC). Međutim, Belgija nije htela da se odrekne vlasti i pokušavala je da manipuliše i podeli nove političke partije Konga.
Druge zapadne države želele su da osiguraju da nezavisnost Konga neće značiti stvarnu političku i ekonomsku autonomiju. SAD su u tom području bile itekako prisutne od početka XX veka.
Dva događaja će uticati na to da Lumumba napusti svoju pomirljivu politiku. Prvo, bio je inspirisan nezavisnošću Gane, kada je 1957. Kvame Nkruma postao prvi crni afrički postkolonijalni lider.
Drugi događaj je ipak bio bitniji. U Leopoldvilu je 4. januara 1959. besnelo nasilje. Kolonijalna vojska je ugušila demonstracije, ubivši na stotine ljudi. Vera u dugu tranziciju i opšte razumevanje koje bi otvorile put nezavisnosti bila je okončana.
Kongoansko društvo se promenilo – organizovani su masovni skupovi, štrajkovi su se širili, a pokret za nezavisnost napokon se otrgao redova „evoluiranih“. To je bila kongoanska revolucija.
Lumumba se priključio opštem oduševljenju, a njegova borbenost rasla je sa radikalizacijom događaja. Sada je zahtevao nezavisnost bez daljeg odlaganja.
Ipak, drugi „evoluirani“ su svoju budućnost videli u savezu sa kolonijalnom silom, a kasnije i sa SAD.
Politika se duboko promenila, i to ne samo u varošima i gradovima, već i u mnogim seoskim oblastima gde su seljaci odbijali da plaćaju poreze.
Svuda su nicale nove političke grupe. Kolonijalni projekat bio je razotkriven u samo nekoliko meseci.
Lumumba je bio izrazito svestan napetosti koja je postojala između narodnih masa koje su podržavale MNC i vođstva te partije, koje je često bilo isuviše oprezno.
Revolucionar
Aprila 1959, izjavio je: „Mase su mnogo revolucionarnije od nas. One se ne usuđuju uvek da stojeći ispred policajca kažu šta misle, ili da ispostavljaju zahteve ispred upravljača, ali onda kada smo mi sa njima upravo su mase te koje nas guraju napred i upravo one žele da se kreću brže od nas.“
Krajem 1959. Lumumba je uhapšen, prebijen i zatvoren. Pušten je tek kada su u januaru 1960. pokrenuti pregovori u Briselu.
Odbio je bilo kakav kompromis. Kongoanska država neće biti podeljena – sa javnim bogatstvom pod kontrolom provincija – kako su se belgijski vladari nadali, niti će MNC prihvatiti belgijskog kralja kao vođu države nezavisnog Konga.
Određen je i datum za proglašenje nezavisnosti – 30. jun 1960. Lumumbin radikalizam osigurao mu je prezir belgijske elite. Depeša belgijske vlade iz januara iste godine tražila je njegovu eliminaciju. Na tom stupnju, eliminacija je značila uklanjanje sa političke scene.
Ipak, MNC je na izborima u maju odneo pobedu. Lumumba je odbio da sklapa dogovore sa odlazećom silom.
Na dan nezavisnosti, svojoj publici, u kojoj je bio i belgijski kralj, obratio se rečima: „Jer nezavisnost Konga, čak i dok se danas proslavlja sa Belgijom, prijateljskom zemljom prema kojoj se odnosimo kao prema nama jednakoj, nijedan Kongoanac vredan tog imena nikada neće moći da zaboravi da je stekao borbom.“
Grčevi
Kolonijalisti su počeli da se grče od besa zbog „bezobrazluka“ jednog crnca – i bivšeg podanika. Međutim, leve snage širom sveta bile su oduševljene. Malkolm X, radikalni crni vođa u SAD, pozvao je sve crne ljude da zapamte ovaj herojski govor.
Slavlje je ubrzo prekinuto. Belgija je u julu podržala otcepljenje rudom bogatih provincija Katanga i Kasai.
Priznala je, podržala i naoružala ove nove „države“. Neki od „evoluiranih“ su – služeći se jezikom etničkih podela – pomogli da se ove veštačke provincije oblože glazurom afrikanstva.
Lumumba je apelovao na podršku Ujedinjenih nacija (UN) – one su, međutim, podržale imperijalne sile u zbacivanju njegovog režima.
Kako je moć počela da mu izmiče, Lumumba se okrenuo bazi MNC-a i onima koji su osvojili nezavisnost Konga. Ipak, neprijateljske snage su bile snažnije. Vodeći nacionalisti su podlegli podmićivanju i saradnji sa kolonizatorima.
SAD su pukovnika Džozefa Mobutua – budućeg diktatora Konga, a do tada Lumumbinog saveznika – podmitile, kako bi u septembru organizovao puč.
Lumumba je u novembru pobegao iz prestonice i zaputio se u Stenlivil, gde se nadao da će okupiti svoje pristalice. Kada je nekoliko dana kasnije bio uhapšen, znao je da ga najverovatnije očekuje smrt.
Pišući u zatvoru, zabeležio je: „Istorija će jednoga dana reći svoje, ali to neće biti istorija koju pišu Brisel, Pariz, Vašington ili Ujedinjene nacije, već istorija koju će predavati u zemljama oslobođenim od kolonijalizma i njegovih marioneta.“
Nakon manje od dva meseca bio je mrtav. Lumumbina smrt ipak nije označila kraj, jer su njegove pristalice pružale otpor sve do svog konačnog poraza 1965.
Zapadne sile su podržale Mobutuov drugi državni udar te godine. On je ostao na vlasti preko 30 godina, gušeći nezadovoljstvo i obezbeđujući zapadnim silama i multinacionalnim kompanijama uslove za pljačku kongoanskih resursa.
Tokom poslednjih meseci života, Lumumba je počeo da odstupa od politike nacionalnog oslobođenja i da obraća pažnju na to šta su druge društvene snage radile.
Njegov sin Fransoa, koji je danas politički aktivista u Kongu, objašnjava: „Tokom 1960-tih je otkrio da nisu svi Kongoanci nezavisnost tumačili na isti način. Tako je u svojim delima i govorima postajao precizniji i govorio o radnicima, pravdi i jednakosti.“
Lumumbin bezuslovni otpor zapadnim pokušajima da se uguši nezavisnost Konga danas treba proslaviti. On je s pravom postao simbol borbe protiv imperijalizma.