Evropska borba protiv „mera štednje“ i seča budžeta koje evropske neoliberalne vlade sprovode kao uveliko propale antikrizne mere, tako svaljujući teret ekonomske krize na pleća radnog naroda i siromašnih slojeva, radikalizovala se uzastopnim izlascima studenata na ulice i okupacijama fakulteta, od Kvebeka, preko Srbije, do Grčke.*
Borbene studentkinje i studenti dali su primer i nadu u borbi protiv uništavanja obrazovanja i svođenja fakulteta na fabrike umne radne snage. I sami smo protekle jeseni učestvovali u poslednjem talasu borbi za znanje, na Beogradskom Univerzitetu. Ipak, nakon tih borbi, neizbežno se postavlja pitanje: šta i kako dalje?
Pre nego što se potrudimo da damo odgovor na to pitanje, potrebno je ispitati ulogu studentske populacije i univerziteta u društvu kao celini. Tek to će nam pružiti pravi uvid u mogućnosti razvoja dalje borbe za besplatno i svima dostupno obrazovanje. Šta danas znači biti student?
Posebna klasa ili privremena grupacija?
Učestalost studentskih protesta – naspram opšte-radničkih protesta – isprva može proizvesti utisak da se radi o zasebnoj društvenoj grupaciji, sloju ili čak klasi. Studenti naizgled imaju svoja „radna mesta” (fakultete), poseban „životni stil”, sličnih su godina, nezavisno se bore za svoje ciljeve, što nas sve može navesti na zaključak da su posebna društvena klasa.
Međutim, odakle oni potiču i kuda nakon fakulteta idu? Potiču iz neke od postojećih klasa – radničke, srednjih (poreklo najvećeg broja studenata na državnim univerzitetima) ili vladajuće klase – i njihovi životi su oblikovani prvenstveno njihovim klasnim poreklom.
Nakon fakulteta preuzimaju različita zaposlenja – neki odlaze u uslužni sektor, neki u proizvodnju, neki u profesije, a srazmerno mali broj na najviše pozicije u društvu. To nam govori da su studenti tek prelazna grupacija ljudi čije je klasno poreklo unapred određeno, ali ne i „klasno odredište”, tj. društveni položaj nakon fakulteta.
Dakle, studenti ne konstituišu posebnu klasu, već su mešavina pripadnika prethodno realno postojećih društvenih klasa.
Univerzitet kao oruđe ideologije
Ako prihvatimo marksističku podelu društva na bazu (ekonomska organizacija društva) i nadgradnju (država, kultura, religija, umetnost, porodica itd) koja je uslovljena bazom, univerzitet definitivno smeštamo u nadgradnju. Pošto se kapitalistički odnosi eksploatacije u bazi reprodukuju i u nadgradnji, odnosi eksploatacije su u prikrivenom obliku prisutni i na univerzitetima – bila to hijerarhija između profesora i studenata (posebno imajući u vidu da su plate profesora u Srbiji zavisne i od visine školarina), sistem ispita, nadmetanje u nametnutom procesu rangiranja (umesto kolegijalne saradnje), seksizam, rasizam i slično – te utiču na studente.
Uloga univerziteta kao još jednog mesta koje reprodukuje ideologiju vladajuće klase jeste da upravo tu ideologiju usadi u svest studentima, da bi oni koji idu na više položaje mogli da upravljaju potčinjenima, a oni koji će biti potčinjeni prihvatili sistem eksploatacije i bede – univerzitet je, dakle, mesto koje služi održavanju postojećeg kapitalističkog sistema.
Ipak, služeći se pojmovima italijanskog marksiste Antonija Gramšija, hegemonija (kulturna, vrednosna i ideološka prevlast vladajuće klase), kao ni u drugim delovima društva, ni ovde nije potpuna – studenti razvijaju ono što se naziva kontradiktornom svešću, kad u određenim trenucima mogu uvideti šta ne valja sa univerzitetom ili obrazovanjem uopšte (nedavni primer toga u našoj zemlji su masovni studentski protesti i okupacije fakulteta 2006/07 i 2011).
Oni čak mogu postati svesni nekog političkog problema koji nije u vezi sa obrazovanjem kao što je, recimo, okupacija Palestine (kako je pokazala veoma posećena tribina na leto 2010. održana na Filozofskom fakultetu), borba naroda i levice u Grčkoj ili uznemiravajući rast desnice (što smo i sami osetili sa učestalim napadima fašista na blokirani Filološki i Filozofski fakultet 2012).
S druge strane, studenti i dalje prihvataju neke ideološke postavke koje im se serviraju – na primer, „besplatno obrazovanje je nemoguće”, ili „nisu svi ljudi jednaki”, ili „čovek je u prirodi loš”, ili „ženu treba klepiti ako provocira”.
Studentske borbe
Do sada su studentske borbe bile uglavnom izolovane i neuspešne na duže staze, u ostvarivanju nekih sistemskih promena ili makar promena koje mogu biti korak dalje ka nekoj suštinskoj promeni.
Međutim, razlog za to ne leži u onome što često čujemo u medijima i drugde – da je to nemoguće, da su studenti „lenji”, ili da nas je premalo – niti iz toga da sami studentski zahtevi nisu bili „dovoljno radikalni”. Rešenje za otpočinjanje borbi koje će biti revolucionarne po obrazovanje, a i društvo u celini, proizilazi iz prethodno rečenog.
Kao prelazna grupacija ljudi, studentkinje i studenti nemaju tu moć da parališu proizvodnju poput radnica i radnika (koji su zasebna klasa) i tako zaprete funkcionisanju ekonomije, od čega vladajuće klase strepe, te pod tim pritiskom popuštaju zahtevima radnika.
Kao prelazna grupacija, u njihovim redovima se nalaze i pripadnici povlašćenih klasa koji su često i pripadnici vladajućih stranaka, te su spremni da se povinuju direktivama odozgo, izdaju svoje dojučerašnje saborce, ugroze i čak uguše studentsku borbu (kao što se kod nas desilo tokom studentskih protesta 2009).
Ipak, studenti imaju plodan potencijal za borbu. Jedan aspekt ovog potencijala leži i u tome što studenti, iako nisu eksploatisani poput radnika u proizvodnji i uslugama, jesu otuđeni, što je pojava inherentna svakoj društvenoj grupaciji u kapitalizmu – studenti su prisiljeni da se nadmeću za bodove, podstiče se opšta konkurencija, podvrgnuti su nefleksibilnom i strogom sistemu ispita, obaveznim predavanjima itd. Pa ipak, često imaju dovoljno slobodnog vremena da dovedu u pitanje svet brutalne neizvesnosti u koji su napuštanjem srednje škole ušli.
Pošto su svi kolektivno podvrgnuti ovakvom stanju, razvijaju se isto tako i kolektivna svest i kolektivna praksa uperene na ovakve mere na fakultetima.
U drugom aspektu, studentkinje i studenti, ako nastupaju usamljeno i izolovano od drugih društvenih dešavanja i sukoba, nemaju dovoljno snage da se izbore za svoje ciljeve. Potencijal o kom govorimo može se ostvariti samo ukoliko se studenti međusobno solidarišu, ali i pruže inspiraciju radnom narodu koji je pod udarom neoliberalnih vlasti, koji pati od istih mera naših i evropskih vlasti kao i studenti, koji je podvrgnut istom eksploatorskom sistemu, čiji su interesi u krajnoj liniji isti kao i studentski – u ovom trenutku to je borba protiv vladajuće klase koja je odlučila da teret krize svali na naša pleća!
Na taj način studenti u Čileu uspeli su da inspirišu stotine hiljada radnika da uđu u generalni štrajk, dok u Grčkoj čine borbenu okosnicu narodnog pokreta protiv neokolonijalnog tutorstva Evropske unije.
Mi smo deo izgubljene generacije dužnika bez izgleda na zaposlenje – kako u Srbiji, tako i u ostatku sveta. Zato je prvi problem koji se u postojećem sistemu ne može rešiti, a o kom kukaju svi dušebrižni političari, „odliv mozgova”. Umesto zavodljivih obećanja o karijeri intelektualaca, stručnjaka i menadžera, studentkinje i studenti postaju večno nezaposleni ili gastarbajteri.
Utoliko je samo naše dostojanstvo u neraskidivoj vezi sa zadatkom da inspirišemo narod na herojsku borbu za društvo u kom će znanje doprinositi društvenom blagostanju, a ne rušilačkim interesima svetskog kapitalističkog tržišta i međunarodnog sistema bankara i špekulanata.
______
* Tekst originalno objavljen u Solidarnosti br 22 iz oktobra 2011. godine. Za ovaj broj pripremio i doradio Matija Medenica