Usled sve učestalijih napada na radnička prava i sve jače državne represije nad radničkim pokretom, odlučili smo da objavimo isečak iz knjige Kolina Barkera „Poljska, 1980-81: Samoograničena revolucija”. Isečak prenosi iskustva brutalne represije nad radničkim pokretom u staljinističkoj Poljskoj. Bili smo delom motivisani željom da prenesemo inspirativna iskustva poljske radničke klase u naporima da se organizuje i poveže protiv represije. Primeri komiteta za odbranu radništva, koji su pokušali da organizuju širu podršku protiv državne represije i odbrane prava radnica i radnika i međuštrajkačkih komiteta, koji su organizovali borbu u samoj industriji, danas su svakako veoma bitni. Ovaj isečak se, međutim, završava uspehom države da slomi štrajkački pokret – do čega je došlo usled njegovog neiskustva i neorganizovanosti. Štaviše, ključna greška koju je pokret načinio bilo je njegovo insistiranje na samoograničavanju borbe za socijalna prava unutar sistema. Tako je pokušaj pokreta da se u suštini ne bavi politikom završio njegovim porazom. Mi danas moramo da postavimo pitanje organizovanja radničke partije, suštinski iz dva razloga. Prvo, jer bismo bez okupljanja najboljih aktivista ostali bez mogućnosti da organizujemo široke i nezavisne inicijative u radništvu protiv kompromisa i izdaja sindikalnih centrala. Drugo, jer bismo bez političkog jedinstva tih aktivista uvek ostali nemoćni protiv mnogo jačeg i organizovanijeg neprijatelja: države.
Krajem 1970-tih „Narodnu Poljsku“ je potresala kriza. Iskusila je do tada neviđen pad proizvodnje, dublji od bilo koje posleratne industrijske države: bruto nacionalni proizvod je 1979. opao za dva procenta, 1980. za osam procenata, a 1981. za 15-20 procenata. Zemljom je vladala endemična javna korupcija. Poverenje prema režimu je bilo najniže ikada. Manjak domova je sve vreme bio akutan problem; zalihe hrane su predstavljale stalan izvor poteškoća; Poljska je bila najzagađenija zemlja Evrope; žene su u tekstilnom gradu Lodzu rađale najveći procenat mrtvorođenčadi na kontinentu.
Prvog jula 1980. jedan državni zvaničnik je objavio da će bolji mesni naresci u buduće biti prodavani samo u radnjama sa „slobodnim cenama“. Ova objava je pokrenula talas štrajkova koji su tokom narednih šest nedelja zahvatili većinu poljske industrije, da bi sredinom avgusta dostigli vrhunac u priobalnim gradovima Gdanjsku, Gdiniji i Ščećinu.
Iako štrajkački pokret nije imao koordinacioni centar, radnici su razvili informacionu mrežu putem koje su širili vesti o svojoj borbi. Grupa „disidenata“ pod imenom Komitet za zaštitu radnika (KOR, telo koje je osnovano još 1976. radi organizovanja pomoći viktimizovanim radnicima) oko sebe je u velikim industrijskim centrima okupila male krugove radničkih militanata koji su proizvodili i distribuirali kopirane biltene pod nazivom Radnik, Obalski radnik i sl.
Avgusta 1980, pedesetogodišnja upravljačica kranom Ana Valentinovic i ujedno članica grupe Obalski radnik u Gdanjsku, pretrpela je viktimizaciju od strane uprave velikog brodogradilišta „Lenjin“. Grupa je prokrijumčarila ručno pisane letke i postere na brodogradilište i još par drugih radnih mesta. Radnici su na tim mestima prestali s radom i počeli da šetaju po brodogradilištu pozivajući i ostatak radne snage da im se pridruži. Do kraja jutra 14. avgusta, masovna grupa radnika prepirala se sa upravnikom brodogradilišta. Jedan od pripadnika te grupe, Leh Valensa, i sam otpušten sa brodogradilišta, popeo se preko zida, predstavio masi i objavio početak okupacionog štrajka.
Štrajk se velikom brzinom proširio po okolnim radnim mestima. Delegati sa tih mesta, uključujući i brodogradilište „Pariska komuna“ iz susedne Gdinije i gradske tramvajdžije, okupili su se u brodogradilištu „Lenjin“. Formirano je novo telo: Međupreduzetni štrajkački komitet (MKS), sastavljen od delegata sa svih radnih mesta u regionu koja su bila u štrajku. Komitet je formulisao set zahteva, tzv. „21 tačku“. Zahtevi više nisu bili vezani isključivo za neposredna lokalna pitanja. Lista je počela zahtevom za novim, nezavisnim sindikatima, a zahtevalo se i smanjenje cenzure, nova prava za crkvu, oslobađanje političkih zatvorenika i poboljšanje zdravstva.
Gdanjski komitet je do četvrtka istupao ispred više od 250 preduzeća. Novinski list Solidarnost, proizveden u brodogradilišnoj štampariji uz pomoć članova KOR-a, dostigao je tiraž od 30,000 primeraka dnevno. Vlasti su odsekle telefonske veze koje su Gdanjsk spajale sa ostatkom Poljske. Vest o novoj ogranizaciji iz Gdanjska i o njenim zahtevima brzo se širila. Još jedan MKS je uspostavljen u Elblagu, a potom i u Ščećinu, poprištu masovnih okupacija brodogradilišta 1971. Režim je bio primoran da pristane na otvorene razgovore sa MKS-ovcima iz Gdanjska i Ščećina i to unutar samih brodogradilišta. Predstavnici vlasti su 31. avgusta u Gdanjsku potpisali dokumente kojima su pristali na ispunjenje „21. tačke“
Ogroman talas okupacija radnih mesta pružio je temelj za izgradnju pokreta. Svako preduzeće u štrajku slalo je delegata u svoj lokalni MKS. Delegati su potom birali unutrašnji izvršni komitet, koji je bio pod njihovom neposrednom kontrolom. Glavni pregovori sa državnim vlastima održani su pred mikrofonima povezanim na razglasni sistem brodogradilišta, tako da su hiljade radnika mogle da prate dešavanja i procenjuju postignuti napredak.
Iako toga nisu bili svesni, poljski radnici su iz same logike sopstvenog iskustva po drugi put izmislili organizacionu formu koju su ruski radnici izumeli 1905. – radničke savete.
Takve klasne organizacije imaju potencijal da se razviju u organe revolucionarne narodne vlasti i postanu osnove novog društvenog poretka. Međutim, taj potencijal se ne može realizovati sam od sebe – da bi MKS napredovali u tom pravcu, njihovi članovi bi morali da budu sposobni da uvide ovaj potencijal. U Poljskoj 1980-tih nije postojalo nijedno bitno telo koje bi predložilo nešto slično. MKS su, stoga, od samog početka svesno ograničavali svoje aspiracije.
Brojni intelektualni „savetnici“ bili su uključeni u krug oko vođstva MKS-a. Njihova uloga je uglavnom bila zastupanje kompromisnih pozicija. Crkvena hijerarhija je takođe propovedala umerenost. Kardinal Višinski je na samom vrhuncu štrajkova održao širokoemitovanu molitvu, tokom koje je efektivno pozvao na prestanak okupacija.
Tri nedelje nakon dogovora u Gdanjsku, delegati iz raznih MKS-ova održali su prvi nacionalni sastanak. Svoj novi sindikat su nazvali NSZZ „Solidarnost“ (Nezavisni samoupravni sindikat Solidarnost). Sindikat je do pozne jeseni brojao oko 10 miliona članova, ili oko 80% celokupne poljske radne snage.
Solidarnost je menjala svoje članove. Sam čin prisustvovanja osnivačkom sastanku, često prkoseći lokalnim gazdama, podrazumevao je raskid sa starim navikama popustljivosti i pokornosti. Stvorene su nove veze solidarnosti i novi osećaj snage.
Štrajkovi i drugi sukobi bili su, širom zemlje, deo ovog procesa. Dogovori u Gdanjsku ne samo da nisu okončali borbu između radnika i režima, već su tek otvorili vrata poplavi narodnih zahteva i oštrih regionalnih i nacionalnih sukoba. Plima Solidarnosti je u sedam meseci nakon avgusta nastavila da raste.
U stvarnosti je došlo do nastanka situacije „dvojne vlasti“. S jedne strane stajao je režim koji je i dalje držao pod kontrolom glavne poluge zvanične ekonomske i političke moći i čvrsto kontrolisao snage represije (policiju i vojsku). Normalni mehanizmi kontrole nad masom populacije su se, međutim, ubrzano raspadali. Režim je bio izolovan i tretiran sa otvorenim prezirom i nipodaštavanjem. Nasuprot režima stajala je Solidarnost – nadolazeća bujica narodne moći i stremljenja, rastućeg samopouzdanja, bazirana na velikim regionalno zasnovanim delegatskim telima koja su sačinjavala radnički sindikat.
Svi su od Solidarnosti očekivali vođstvo, što je za jedan pokret čiji cilj nije bila vlast, predstavljalo dilemu. Sindikalne vođe su, u odgovor, pokušale da uspore napredovanje sopstvenog marša.
U martu je u gradu Bidgošču došlo do velike krize. Članovi Solidarnosti koji su okupirali jednu kancelariju otišli su do lokalne prefekture na pregovore sa partijskim predstavnicima. Par stotina policajaca je upalo u prostoriju i sistematski pretuklo članove Solidarnosti, među njima i jednog od nacionalnih vođa sindikata, Jana Rulevskog. Ovde je po prvi put protiv sindikata upotrebljena otvorena sila. Pola miliona radnika širom oblasti oko Bidgošča stupilo je u štrajk. Do 23. marta, kada je održan nacionalni sastanak od 300 delegata, pritisak za stupanje u organizovanu akciju na nivou cele zemlje bio je ogroman. Održan je veoma uspešan četvoročasovni nacionalni štrajk, propraćen pripremama za neograničeni generalni štrajk koji je trebalo da počne 31. marta, ukoliko zahtevi sindikata ne budu prihvaćeni.
Atmosfera u Poljskoj bila je naelektrisana. Obe strane su se pripremale za odlučujuću konfrontaciju. Štrajkački štabovi bili su raspoređeni po najvećim fabrikama u svakom od regiona, utvrđeni barikadnim materijalima.
Premijer Jaruzelski se za pomoć okrenuo crkvi. Na Leha Valensu je primenjen direktan pritisak, putem jednočasovnog zatvorenog sastanka sa kardinalom. U poslednjem času, Valensa se pojavio na televiziji i objavio da je štrajk otkazan.
Iznenadno otkazivanje štrajka predstavljalo je ozbiljan pomak unazad. Usledila je delimična demobilizacija članstva. Više od tri meseca nije bilo nikakvih štrajkova, a posećenost sindikalnih skupova je opala.
Ekonomska kriza se tokom proleća i leta 1981. produbila. Ponuda svakodnevnih potrošačkih dobara se iz dana u dan pogoršavala. Sledovanja mesa su smanjena, dok sapuna, deterdženta i toalet papira nije bilo dovoljno. Kriza je dovela do nove erupcije radničkih protesta. Odgovor vođstva je bio hladan, a ponekad i neprijateljski. Kada je režim optužio Solidarnost da sabotira privredu, vođstvo je proglasilo dvomesečni moratorijum na štrajkove. U jednom trenutku tokom kasnog septembra, dve trećine poljskih provincija bilo je zahvaćeno štrajkovima. Ovakvi poduhvati odozdo ostali su iscepkani i nekoordinisani, izolovani jedni od drugih. Nijedan deo sindikalnog vođstva nije pokušao da ih poveže i pokaže kako bi, udruženi, mogli da predstave novi napad na režim. Talas ovih štrajkova je, na kraju, sredinom novembra odumro – članstvo je postajalo sve iscrpljenije, razočarano dižući ruke od sindikata.
Režim je potom otpočeo sa otvorenim ofanzivama protiv aktivista Solidarnosti, testirajući time spremnost sindikata da se odbrani. Mali vojni odredi raspoređivani su u seoske oblasti i manje gradove. Slične jedinice su slate u fabrike da „prekontrolišu pripreme iz civilne odbrane“. Potom su 2. decembra stotine pripadnika policijskih jedinica za razbijanje nereda (ZOMO) upale u Varšavsku vatrogasnu školu, koja je bila pod okupacijom studenata sa zahtevom za pravom da pristupe sindikatu. Režim je protiv Solidarnosti iskoristio otvorenu silu.
Nacionalna komisija Solidarnosti sastala se 12. decembra u Gdanjsku i to u najradikalnijem raspoloženju još od Bidgošča. Delegati su izglasali da će se zakonu o ovlašćenjima u vanrednim okolnostima suprotstaviti štrajkovima, uključujući i generalni štrajk. Dok su članovi komisije te večeri spavali u hotelu, režim je povukao svoj potez. Policija je opkolila, a nakon toga i zauzela hotel. Delegati su uhapšeni i internirani. Širom zemlje na hiljade aktivista Solidarnosti je izvlačeno iz kreveta i odvođeno. U nedelju, u šest časova ujutru, Jaruzelski je objavio svoj vojni puč, suspenziju Solidarnosti i vanredno stanje.
Kardinal Glemp je apelovao na narod da se ne suprotstavlja. Odgovor radnika na puč je bio neravnomeran. Pokrenuto je nekoliko stotina štrajkova i okupacija, mahom u najvećim fabrikama i u nekoliko šlezijskih rudnika uglja. Posle par dana, otpor je slomljen brutalnim intervencijama policije i vojske. U rudniku Vujek ubijeno je devet radnika.