En Aleksander izveštava iz Kaira o Egipatskoj revoluciji i izazovima koji pred njom stoje
Ovo je već druga nedelja Egipatske revolucije. Protesti koji su od 25. januara potresli Mubarakov režim, probudili su milione i u borbu za promene uvukli stotine hiljada ljudi.
Prošle nedelje desetine hiljada ljudi su branile kairski Trg oslobođenja od dobro opremljenih plaćenika na kamilama i konjima, dok je vojska sa strane samo posmatrala.
Na stotine hiljada ljudi ponovo su izašle na ulice u petak 4. februara, pa opet u subotu i nedelju – ne samo u Kairu, već duž cele zemlje.
Kako se protesti nastavljaju, produbljuje se i sam revolucionarni proces.
Trg oslobođenja je oslobođen prostor, laboratorija narodnog samoorganizovanja – sa sopstvenim bezbedonosnim snagama koje čuvaju prilaze od napada, poljskim ambulantama, apotekama i volonterskim odredima čistača ulica.
To je leglo novih oblika demokratije. Slogani i zahtevi testiraju se direktno na masama. Oni koji na pravi način uhvate raspoloženje mogu da posmatraju kako se njhove ideje šire preko trga, odjekujući u televizijskim studijima, socijalnim mrežama i čak sve do koridora moći.
Vojska je prošle nedelje na trg poslala starijeg komandanta, kako bi pokušao da nagovori narod da se raziđe. Ljudi su ga povicima ućutkali: „Ne odlazimo mi, nego Mubarakova banda.”
Pored buktanja političkih diskusija, Trg oslobođenja funkcioniše i kao organizacioni centar.
„Ljudi se sa trga vraćaju u fabrike da bi preneli pravu priču revolucije,” objašnjava Tarik Mustafa, vođa nezavisnog Sindikata poreskih službenika.
„Ostatak naroda počinje da shvata da ih egipatski mediji lažu, kada kažu da je trg prepun iranskih špijuna.”
Ipak, van barikada i bodljikave žice, država i dalje nije slomljena.
Vladajuća režimska partija je u rasulu. Čitav izvršni komitet podneo je ostavku prošle nedelje, a predsednikov sin – nekada smatran njegovim naslednikom – izbačen je iz partije.
Neki slojevi egipatske buržoazije počinju da artikulišu sopstvene zahteve, koji su pre samo par nedelja smatrani revolucionarnim: raspuštanje nedavno izabranog parlamenta i okončanje vanrednog stanja.
Ipak, represivno jezgro državne mašinerije ostaje netaknuto, a njime upravlja Omar Sulejman – nekadašnji šef državne bezbednosti, Mubarakov čovek od poverenja i trenutni potpredsednik.
Po okolnim ulicama parkirani su kamioni krcati jedinicama za razbijanje demonstracija. Vojska je vidljiva na sve strane, čak i na trgu, gde su demonstranti spavali pod tenkovima da bi ih sprečili da se pomere.
Kontradiktornost
Narodni komiteti, nastali zarad obrane komšiluka nakon povlačenja policije, kontradiktorni su.
I dalje se mogu videti po mnogim krajevima, ali su slabo povezani sa pokretom na Trgu oslobođenja.
Takođe je prisutan i rast tenzije u društvu, pojačan režimskom igrom na kartu povratka u „normalu”.
„Neki koje sretnem na ulici srednjoklasnog prigradskog naselja u kom živim žale se da su na trgu ostali samo oni koji nemaju posao,” objašnjava jedna žena.
Postoji potencijal koji bi radnički pokret mogao da iskoristi i postane društvena baza revolucionarnog pokreta, ali je taj potencijal i dalje latentan, dok političko vođstvo pokreta trenutno potiče izvan organizovane radničke klase.
Glavne organizacije prisutne na trgu dolaze iz redova radikalnih opozicionih pokreta sa levice, Naserovaca, labavih mreža levičara i liberala – poput Pokreta 6. april i Omladine Muslimanskog bratstva – i Nacionalnog saveza za promene, koji podržava Muhameda Elbaradeja.
Legalne „opozicione” partije kruže obodu pokreta, ne bi li pokupile svoj deo plena od pregovora sa režimom.
Svi radikalni opozicioni pokreti, sa izuzetkom Bratstva, u osnovi odbacuju samu ideju pregovora sa režimom pre Mubarakovog odlaska.
Legalne opozicione partije – dugo vremena kaljane igranjem političke igre po pravilima režima – ušle su prošle nedelje u razgovore sa Sulejmanom. To su učinili i predstavnici Bratstva.
Teško je predvideti rezultat ovih razgovora – situacija je promenljiva.
Aktivisti radikalnih opozicionih grupa na trgu reagovali su besno na slike Sulejmana koji se sastaje sa „predstavnicima revolucionarne omladine” na državnoj televiziji.
Zatim su organizovali konferenciju za štampu kako bi pregovore odbacili kao izdaju revolucije.
Ključni izazov koji u nedeljama koje nam predstoje biće kako na ulicama održati impuls i održati protestni pokret u životu. Ukoliko se u tome ne uspe, nema sumnje da će osveta države biti brza i brutalna.