Koliko je zapravo obolelih i umrlih od koronavirusa u Srbiji? Ukoliko pratite zvanične izveštaje koji se objavljuju svakog dana oko 15 časova, bićete ubeđeni da je bar tri puta manji od stvarnog.
Kako BIRN saznaje, samo tokom prošle nedelje broj zaraženih kretao se između 300 i 340 dnevno, dok je prema zvaničnim podacima bio oko 90. Do prvog juna preminulo je 632 ljudi, naspram zvanične brojke od 244.
Kako i dolikuje, progovorila je i „struka“ koja je ostala nema nakon ukidanja vanrednog stanja, koje je bilo diktirano ekonomskim motivima i predizbornom kampanjom. Predrag Kon oglasio se na svom Fejsbuk profilu i to kako bi odgovornost za rast broja zaraženih prebacio na narod, pritom ne spominjući tačan broj zaraženih.
Iako su na konferenciji za štampu Sindikata lekara i farmaceuta, održanoj u subotu, medicinski radnici i radnice ukazali na loše uslove rada i skrivanje podataka o broju zaraženog medicinskog osoblja, iako postoje zvanični dokazi o onome što svi naslućujemo sve vreme – da je broj zaraženih i preminulih višestruko veći od objavljenog – poslušnici vlasti i dalje skidaju odgovornost sa vladajuće klase koja je kriva za sistematsko urušavanje zdravstvenog sistema, a sada i smrt više stotina ljudi.
Mi koji zavisimo od sopstvenog rada i koji nemamo zaštitu na radnom mestu nismo krivi za povećanje broja zaraženih. Studenti i studentkinje koji su više puta prisilno iseljeni iz studentskih domova usred epidemije nisu krivi za njen polet.
Kriva je isključivo vladajuća klasa koja stavlja neoliberalnu dogmu ispred ljudskih života. Kriv je režim koji je zavereničkim laganjem naroda uspeo da očuva privid legitimiteta i ostvari ubedljivu pobedu na jučerašnjim republičkim, pokrajinskim i lokalnim izborima.
Jedna stvar bi trebalo da nam je kristalno jasna: da režim nije skrivao podatke o broju zaraženih i preminulih, na izborima bi krahirao. Budući da se taj krah svakako ne bi neposredno preveo u uspeh opozicije, to bi značilo i krah čitavog političkog sistema.
To bi se negativno odrazilo na sve prioritete vladajuće klase – od evrointegracija, preko finansiranja budžetskog deficita, pa sve do rešavanja kosovskog pitanja. Drugim rečima, ova bezočna laž skrojena je ne samo u neposrednom interesu klike iz SNS-a, već i održanja dužničkog režima i odnosa sa njihovim starijim partnerima iz imperijalističkih zemalja i međunarodnih finansijskih institucija.
Da režim nije lagao, danas bismo i u zvaničnom političkom životu imali sliku koja odražava realno stanje stvari – krah institucionalnog legitimiteta i gotovo apsolutno nepoverenje u sve pripadnike političke klase i njihove kriminalne stranačke organizacije.
Zato Vlada Srbije, zajedno sa kriznim štabom i celokupnim državnim rukovodstvom, mora da snosi kako krivičnu tako i političku odgovornost. Iluzorno bi i poražavajuće bilo oslanjati se na institucije koje iznova pomažu režimu da prikrije svoje zločine.
Vreme je za proteste. Za izgradnju opozicije ne samo van institucija, već i protiv njih. Vreme je za borbeno jedinstvo levice i povratak pobune na ulice i radna mesta.