Tekst Rodriga Nunjesa, profesora moderne i savremene filozofije na Katoličkom univerzitetu u Rio de Žaneiru, izdvaja neke od najbitnijih pouka iz lenjinističke tradicije: zašto i kako se organizovati, šta uopšte znači biti organizator/ka i kako u nerevolucionarnim okolnostima pripremiti teren za revoluciju.
„Smatram da je i dan-danas potrebno biti lenjinista, ako ni zbog čega drugog, onda zato što spontanost i kreativnost masa ne možemo iskoristiti da osnujemo trajne analitičke grupe – pod uslovom da još ima smisla govoriti o lenjinizmu, sada kada cilj više nije promocija vrlo centralizovane partije, već način da mase preuzmu kontrolu nad svojom sudbinom.“ – Feliks Gvatari, La causalité, la subjectivité, l’histoire (1966/1967)
Ovaj članak privremeno je nosio naziv Šta bismo (i dalje) mogli da naučimo od Lenjina, i počinjao je sledećom napomenom: „Nemojte se iznenaditi ako pomislite da ste ovaj tekst već negde pročitali. Ipak, molim vas, imajte strpljenja.“ Na kraju sam odlučio da ni to nije dovoljno, jer je sam pomen Lenjinovog imena u naslovu mogao da odbije određene čitaoce i čitateljke. Ova mala priča ilustruje u kojoj meri Lenjinovo ime funkcioniše kao teritorijalna granica pripadanja i isključivosti; ipak, uzevši u obzir moje uverenje da bi većina ovde rečenih stvari bila prihvatljiva i onima koji se definišu kao „antilenjinisti“, ona takođe ukazuje na to šta bi moglo da promakne našoj analizi upravo usled teritorijalnosti.
Umesto da ovo bude još jedna hagiografija o tome kako je Lenjin uvek bio u pravu, ili još jedan apel koji svodi njegovu misao na jednostavnu „džepnu“ poruku („izgradite partiju“), ovaj tekst predlaže da Lenjinu ne pristupamo kao titanu, već kao sebi jednakom. Neće biti govora o njemu kao svemoćnom revolucionaru, vrhunskom taktičaru koji je uvek donosio prave odluke, pa ni kao o velikom tvorcu partije – ili države – već kao o nečemu malo običnijem i nama bližem, ali ništa manje bitnom: kao o organizatoru. To jest, kao o nekome ko je u svim oblastima mogao da primeni iskustva stečena u tajnim studentskim i radničkim krugovima s kraja 19. veka, tokom meteža koji je pratio Rusku revoluciju 1905. godine, ali i kroz praksu štampanja i deljenja Iskre od 1900. do 1903. godine; nekome ko se od 1908. do 1912. godine svom snagom borio protiv onih u Ruskoj socijaldemokratskoj partiji koji su želeli da napuste organizovanje i fokusiraju se isključivo na intervencije unutar parlamenta i zvaničnih medija; i nekome ko je uspeo da postane „idol organizatorâ“ unutar partije, ne samo zbog svog interesovanja za najbazičnije aktivnosti podzemlja, čime je „izražavao poštovanje koje se retko sretalo među intelektualnim vođama“, već i zbog toga što je organizatorima pružio „romantičnu sliku vođa sposobnih da pobude beskrajno samopouzdanje“.[1]
Dakle, Lenjin kao organizator, nalik mnogim koji postoje danas – iako daleko iskusniji, ili barem neko ko je posedovao veoma jedinstveno iskustvo. U svakom slučaju, organizator je neko ko ceni značaj političkog rada pričanja sa ljudima, razmene veština i rešenja, prevođenja apstraktnih ideja u jasne poruke i akciju, agitaciju, edukaciju, kampanje itd.; neko ko jasno razume da će veliki rezultati teško doći bez mnogo truda i bez spremnosti da se samopregorno obavljaju često teški i dosadni poslovi.[2]
Ipak, ovo možda i nije toliko različito od uobičajene predstave Lenjina. Fokus na političku delatnost je savršeno kompatibilan sa slikom njega kao nekoga čiju političku viziju je, u osnovi, činilo organizovanje drugih ljudi – izgradnja partije posvećenih aktivista i aktivistkinja koji bi „izvana“ doneli svest radnicima i radnicama, na kraju postavljajući sebe na mesto onih koji bi trebalo da budu pravi protagonisti revolucije; to je vizija koja je recept isključivo za diktaturu partije – i vođe partije – nad narodom. U tom kontekstu, „za stvaranje revolucije su potrebni organizatori“ bila bi pojednostavljena verzija devize „za stvaranje odozgo revolucije koju mi želimo su potrebni organizatori“, nasuprot onoj revoluciji koju bi ljudi napravili sami. „Organizacija“ bi onda značila upravo suprotno od onoga protiv čega se Lenjinovo delo Šta da se radi? bori: „spontanosti“.
Međutim, jesu li „organizacija“ i „spontanost“ zaista suprotne? Razmislite kako dolazi do jedne „spontane“ akcije. Jedna osoba razgovara sa drugom, ova razgovara sa trećom, i tako dalje; iznenada, javlja se ideja, koja je verovatno bila u etru još pre nego što su je bilo koji pojedinac ili pojedinka izgovorili. Saziva se sastanak, predstavlja se početna ideja, neki ljudi tada napuštaju sastanak, ostali ukazuju na njene mane, na kraju neko predloži novu ideju; priprema se kratak tekst, zakazuje se novi sastanak, i tako u krug. Spontanost, kako ovaj primer pokazuje, ne znači da se veliki broj ljudi u istom trenutku isto ponaša: ona uvek negde počinje; uvek ima nekoga ko je organizuje. To ne znači da to uvek moraju (ili treba) da budu isti ljudi, niti znači da ostvarenje ideje zavisi od sposobnosti superiornih pojedinaca i pojedinki. Možda najbolji način da se razume spontanost nudi mikrosociologija Gabrijela Tarda: da bi se nešto novo dogodilo, neophodno je da konkretni ljudi naprave određene „pronalaske“, ali ti pronalasci nisu ništa više od nove kombinacije već postojećih težnji.
Zbog čega se onda spontanost i organizacija smatraju suprotstavljenim? Zbog toga što postoji pretpostavka o podeli na iznutra i spolja – koju uglavnom oličava partija. „Spontano“ je ono što radnici i radnice urade sami, koliko god to bilo organizovano; ali ako inicijativa dođe od partije, onda to ne može biti spontano, jer inicijativa dolazi „spolja“. Ironijom sudbine, moguće je da su upravo boljševici i njihove pristalice bili ti zbog kojih je „organizacija“ došla na loš glas, time što su je u konačnici doveli u vezu sa preteranim mešanjem i kontrolom partije. Ako se prati ta logika, ono što je „spontano“ nastaje organski, samo od sebe, horizontalno, bez hijerarhije ili manipulacije, i istinski izražava interese i želje ljudi; ali „organizovati“ znači dolaziti spolja, samim tim i staviti sebe iznad, poput eksperta, vođe, prosvećene avangarde, nekoga imunog na „nečasnost govora u tuđe ime“.[3] Želja da se „organizuje“ je stoga „lenjinistička“, nešto što treba odbaciti i kritikovati. Na isti način na koji svaki pojedinac i pojedinka treba da predstavljaju samo sebe, svako može legitimno da organizuje samo sopstvenu neposrednu društvenu grupu; ali i tu postoji ograničenje – budući da je organizovanje članova i članica svoje grupe i dalje organizovanje drugih, osoba bi trebalo da organizuje isključivo sebe.[4]
Ipak, kao što se dobro zna, „organizatori“ se takođe mogu naći i unutar nečega što se razvija organski i horizontalno. Istina, vrlo često organizatori dolaze spolja u odnosu na konkretnu društvenu grupu, uspostavljaju veze i odnose i predlažu šta bi moglo da se uradi. Ali ako njihove ideje nisu u skladu sa idejama većine članova i članica grupe, ili ako oni ne deluju pouzdano (previše su ishitreni, previše oprezni, manipulativni), njihove ideje će propasti, i oni neće imati način da ih sprovedu u delo. S druge strane, ukoliko neka osoba „ne pripada“ grupi u sociološkom smislu, ali grupa dobrovoljno prihvati njene predloge koji postanu deo njene aktivnosti, da li to čini tu aktivnost nespontanom? Osim razlike u društvenom poreklu, koja nikako ne utiče na ishod, kako je ovaj proces drugačiji od „spontanog“ koji smo opisali?
Dakle, ako prihvatamo da „spontanost“ i „vođstvo“ mogu da se prepliću, jedino mesto na kom se može iscrtati jasna granica postojalo bi u onim slučajevima gde „spoljni“ organizator, prevarom ili prinudom, učini da ljudi urade nešto protiv svoje volje ili (procenjenog) interesa. Ali ta razlika nam takođe dozvoljava da uvidimo one slučajeve u kojima aktivnosti spoljnog organizatora nisu loše, već bi zapravo mogle da se smatraju delom „spontanog“ procesa: kada oni motivišu ljude da urade nešto što inače ne bi, ali se informisano odlučuju da to urade i prihvate kao deo sopstvene aktivnosti. Kada ti ljudi prenesu tu ideju ostalim članovima i članicama grupe, zar i oni ne postaju organizatori i organizatorke? Shvaćeno u ovom smislu, „za revoluciju su potrebni organizatori“ otprilike znači „potrebno je da neki ljudi preduzmu inicijativu“.
Glavna razlika ovde je očigledno između korišćenja i nekorišćenja, imanja i nemanja načina da se ljudi prisiljavaju; klastrovski rečeno, to je razlika između čvrstog i mekog vođstva.[5] Odbacivanje organizacije stoga bi bilo opravdano samo kao odbacivanje čvrstog vođstva, ne i mekog – jer možemo li kriviti nekoga zbog zagovaranja strategije koju drugi prihvate kao svoju?[6] A, ako je to odbacivanje posledica straha da se ne postane „poput partije“, sledi da se zapravo radi o strahu od postajanja moćnom partijom. Ono što je ironično jeste da se ovaj strah uglavnom pojavljuje ne u situacijama malo veće moći, već u situacijama nemoći. To je poput odbijanja da se uradi bilo šta iz straha da bi nam išlo previše dobro. Naravno, brigu o rizicima koje donosi prevelika koncentracija moći treba pozdraviti, ali ona ipak ne bi trebalo da bude razlog da se ne preduzme inicijativa. Stvar je u tome da je vođstvo na početku uvek meko – tako da, ako se ispostavi da je neko loš vođa, (rivali i) sledbenici te osobe će joj to sigurno staviti do znanja.
Veliki deo konfuzije oko ideje spontanosti rezultat je činjenice da mi tu reč koristimo u dva različita smisla koja su skoro potpuno suprotna: kantovskom, koji se odnosi na slobodu od spoljašnjeg uslovljavanja, i marksističkom. Za sve ratoborno ortodoksne marksiste poput Lenjina, ova reč nosi jednu bitnu negativnu konotaciju koju naše uši, naviknute da budu blagonaklone prema spontanosti, više ne čuju. Spontanost (je) implicira(la) mehanicizam, to jest, nedijalektičko razumevanje razvoja istorijskih sila, kako ih je opisao Marks, i samim tim tendenciju da se reči ovog nemačkog filozofa tumače kao objektivno proročanstvo koje će se na kraju samo ostvariti: kada dođe vreme, proletarijat će jednostavno znati šta da radi i biće spreman da to uradi. Daleko od toga da Lenjin nije strasno verovao u „spontano“ [стихийный] buđenje proleterskih masa u Rusiji i svetu. Njegovo isticanje organizacije zapravo je eksplicitno izrečeno u smislu pripremljenosti za ustanak: „stihijnost [стихийность][7] mase zahteva od nas […] masu svrsishodnosti“[8]. Lenjin nije polemisao protiv „spontanosti“ kao takve, već protiv onih ruskih socijaldemokrata koji su, kako je on smatrao, koristili spontanost kao izgovor. Lenjin je smatrao da tvrdnjom da politička delatnost treba da bude ograničena na podržavanje radničkih zahteva za ekonomske reforme, i odbacivanjem bilo kakve priče o radničkom preuzimanju političke moći kao nebitne zanimacije uvezene „izvana“, oni pripremaju scenario po kome će proletarijat ograničiti svoje akcije na ekonomska pitanja, dok će oni postati njegovi večiti politički predstavnici. (Kako se ispostavilo, bio je u pravu; okrutna ironija je to što se taj scenario svakako odigrao.)
Lenjin je bio ubeđen da se konačni proleterski ustanak bliži. Ipak, on ga nije tumačio na mehanički način, kao proces nezavisan od prakse pojedinaca/ki i kolektivnih činilaca, već dijalektički. On će se desiti i dovešće do očekivanih rezultata upravo zato što akteri namerno preduzimaju korake neophodne za to. Nema kontradikcije između imanentnog odvijanja procesa i aktera koji odlučuju da delaju: imanentno odvijanje procesa nije ništa drugo do delanje tih aktera, a ne onostrana sudbina koja ih kontroliše poput automata. Nema „prirodnog“ napretka istorije koji bi delanje ljudi u skladu sa njihovim željama i verovanjima nekako prekinulo. Upravo je razvoj istorije stvorio te želje i verovanja, i on sam upravo je proizvod radnji koje su ih pratile, te je samim tim neophodno ne samo delati u skladu sa tim željama i verovanjima, već to uraditi na što efektivniji i što dosledniji način. To bi zapravo i mogao biti način na koji bi Lenjin razumeo frazu „za revoluciju su potrebni revolucionari [i revolucionarke]“. Upravo zato „organizacija“ i „spontanost“ ne mogu tako lako biti međusobno suprotstavljene, jer je jedna samo trenutak ili aspekt druge: jedino organizacijom same sebe, bilo koja vrsta spontane inicijative može da se desi i dovede do efekata; ali upravo zato što postoji spontana sklonost da se nešto uradi, postoji nešto što treba organizovati. Svi sve vreme organizuju druge i sami bivaju organizovani od strane drugih.
Upravo je na ovo filozofsko jezgro lenjinizma – izdvojeno od svih ostalih aspekata za koje možemo misliti da ga čine (partija, voluntarizam, centralizam, itd.) – Feliks Gvatari mislio u citatu kojim ovaj tekst počinje. „Lenjinizam“, u tom kontekstu, označava politiku sa subjektom u sebi.[9] Ne Subjektom u smislu nekog apstraktnog, metafizičkog entiteta, već u smislu nekoga, nas, tebe. To je politika sa stanovišta lične uključenosti; ona postavlja pitanje „šta mi treba da uradimo kako bismo dobili ono što želimo?“ umesto neobaveznog „šta bi trebalo da se desi?“ Njen gramatički padež je vokativ; ona interpeliše. Smatraš da nešto treba da postoji – sveruska partija (ako si Lenjin), trajne „analitičke grupe“[10] (ako si Gvatari)? Ne smeš verovati da će se to „prirodno“ dogoditi; ti to moraš stvoriti. Ne možeš to postići sam ili sama? Onda moraš naći ljude s kojima ćeš moći. Ti koje si našao ili našla ne slažu se s tvojim prvobitnim planom? Radite zajedno na tome da razradite plan kojim ćete svi biti zadovoljni. Ono što ste stvorili je dobro, ali ne može trajati bez podrške sa strane? Nađi saveznike/ce koji te mogu podržati. Zainteresovani su, ali neorganizovani? Onda im moraš pomoći da se organizuju. Ukratko, politika sa subjektom u sebi je mašina koja pretvara iskaze poput „trebalo bi“ u „mi moramo“. Nemoj samo sedeti i razglabati šta bi trebalo da se desi, kao da je to potpuno nezavisno od tebe; uključi se u stvar, uključi svoju ličnu subjektivnu poziciju i aktivnost u svaku „objektivnu“ analizu stvari.
Razumljivo, razlog iz kog se često ograničavamo na apstraktno pričanje o tome kako bi stvari trebalo da stoje jeste nedostatak sredstava da sprovedemo u delo ono što verujemo da bi trebalo da se uradi; ali upravo zbog toga je pitanje organizovanja kolektivne sposobnosti da se dela ključno za Lenjina. Osim posebnih, revolucionarnih situacija, moćni uvek imaju moć[11] da osiguraju da, u kritičnim situacijama, ljudi rade ono što im se kaže: policija, vojska, platni odnosi, akumulirani strah i pasivna saglasnost većine. S druge strane, slabi nemaju ništa osim svog potencijala; pa ipak, potencijal svake zasebne individue nije ništa posebno, i svakako nije dovoljan da se pobedi moć. Stoga ključno postaje da se individue udruže, čime mogućnost delanja svakog umnožava mogućnost svih drugih. Ovde, ponovo, „trebalo bi“ postaje „mi moramo“: ako smo u takvim okolnostima nesposobni da nešto uradimo, više nemamo alibi, već negde grešimo; moramo otkriti šta treba da učinimo kako bismo stekli tu sposobnost, i onda da to uradimo. U vezi s ovim Lenjin je tiranski superegoističan, poput neoliberalnih self-help gurua: ne prihvatajte trenutna ograničenja; promenite pristup, pokušajte jače, proširite svoju mogućnost da delate. „Naša je direktna krivica što ne ’guramo’ radnike u dovoljnoj meri na put […] učenja zanata revolucionarne aktivnosti.“[12] Najveći deo polemičkog žara u Šta da se radi? usmeren je protiv onoga što on naziva „zanesenošću svojim zanatskim ograničenjima“: samozadovoljna predaja koja, umesto da teži da ojača potencijal, završava predstavljajući nemoć kao vrlinu. Protiv ovoga, Lenjinova naredba je: ne odustaj od svoje ambicije; ako zaista veruješ u svoju ideju društvene promene, izađi i sprovedi je u delo.
„Pitanje organizacije“ u osnovi je problem koordinisanja kolektivne sposobnosti da se dela. Lenjinov odgovor, naravno, leži u partiji – ipak, bila bi velika greška pomešati odgovor i pitanje, i pomisliti da, ako se sa odgovorom ne slažemo, pitanje nema smisla.
Kada je napisao Šta da se radi?, Lenjin je imao velike ambicije, ali nije imao sredstva da ih ostvari. Predvideo je partiju koja bi trebalo da bude poput „građevinskih skela“[13] za potencijal naroda – neka vrsta potporne strukture koja bi se nalazila u centru rastućeg pokreta protiv carističkog režima: povezujući njegove različite delove, ubrizgavajući mu ujedinjujući narativ, štiteći ga od „oportunista“, snadbevajući ga „tačnom“ analizom situacije i trenirajući pridošlice. Može se reći da je partija upravo ovako funkcionisala tokom revolucije 1917. godine, postavljajući sebe na čelo mnogo šireg ustanka kada je došlo vreme da se obori Privremena vlada. Ipak, nesumnjivo je postala instrument gušenja u rukama moći; i dok se njena sudbina ne može odvojiti od ekstremnih uslova sa kojima su se boljševici suočavali nakon preuzimanja vlasti, ne bi trebalo da dozvolimo da nas to spreči da se zapitamo da li bi neka drugačija organizacija, sa drugačijom organizacionom kulturom, možda drugačije postupila u tim uslovima.
Srećom, Lenjin nam je pomogao u tumačenju vlastitog rasuđivanja time što ga je sumirao u pet iskaza: (1) kako bi se održali konzistentnost i kontinuitet, za revolucionarni pokret neophodna je čvrsta organizacija vođa ili vodiča; (2) što se više ljudi „spontano“ priključi pokretu, to je više organizacije potrebno, i to ona mora biti čvršća; (3) najveći deo organizacije „moraju činiti ljudi koji se prema revolucionarnoj aktivnosti odnose kao prema redovnom poslu“, umesto „hobisti“ ili laici koji su jednog trena prisutni, sledećeg ne; (4) iz sigurnosnih razloga, posebno u policijskim državama poput carske Rusije, članstvo organizacije mora biti što je uže moguće, ograničeno na iskusne aktiviste i aktivistkinje od poverenja; (5) ali opet, ona mora imati što širi opseg delovanja, povezujući se sa ljudima širom zemlje i klasnog spektra kako bi ih uvukla u borbu.[14] Iznenađujuća ironija je što iskazi (4) i (5) nisu toliko različiti od organizacione logike koja prati ustanke koji se odigravaju širom sveta nakon 2011. godine: od Arapskog proleća, preko Black Lives Matter pokreta i šire, nailazimo na kombinaciju malih organizacionih jezgara koja razvijaju poruke, taktike i predloge akcija, kao i masovnih mobilizacija, zborova i kampova gde se brojni ljudi uključuju u borbu.[15] Čini se da je glavna razlika u tome što se ta organizaciona jezgra nisu smatrala međusobno isključivim (nisu mislili da mora postojati samo jedna organizacija); nisu nužno videli sebe kao organizacije u užem smislu reči (često su preferirali da ostanu neformalni i da nemaju strategiju za regrutovanje i rast); takođe, iako je svako od njih bez sumnje verovao da je njihova analiza tačna (zašto bi je inače sprovodili u delo?), niko nije za svoju analizu tvrdio da je naučna činjenica. Ove karakteristike sprečile su da bilo koje od ovih jezgara preotme pokret; ipak, neizvestan ishod ovih ustanaka postavlja pitanje šta bi to moglo, ako išta, da učini koordinaciju kolektivnog kapaciteta za delovanje efikasnijom. Ono što zasigurno znamo jeste da nam istorija nije pružila savršeno, nepogrešivo rešenje. Upoređivanje ova dva trenutka (Ruske revolucije i Arapskog proleća, na primer) sugeriše da je moguće prihvatiti neke premise određene pozicije bez prihvatanja svih, i da bi bilo pametnije da ne tretiramo oznake poput „lenjinistički“, „anarhistički“ i „autonomistički“ kao fabrički proizvedene identitete koje treba prihvatiti ili odbaciti, već da se uhvatimo ukoštac sa pojedinostima njihovih argumenata.
Zapravo, Lenjin je čvrsto zagovarao taktičku fleksibilnost. U delu Dečja bolest levičarenja u komunizmu, napisanom dve decenije i dve revolucije nakon Šta da se radi?, konstantno ponavlja tu tezu. Kako je u politici nemoguće „unapred znati koje će metode borbe biti primenljive i ići u našu korist“, neophodno je ovladati svim; ne smemo a priori odbaciti bilo koji metod, legalan ili nelegalan.[16] Ovaj stariji, pragmatični Lenjin ne pokušava naprosto da racionalizuje povlačenje koje je usledilo nakon revolucije; iste ideje mogu se naći i kod mlađeg, ambicioznog Lenjina. Zapravo, Dečja bolest levičarenja u komunizmu može se razumeti kao delo sa aktivistički orijentisanom poentom: ljudi koje kritikuje žele da požanju plodove revolucije pre nego što su uopšte posejali njeno semenje; žele da budu radikalni bez truda.[17] Ipak, čini se da Lenjin želi da kaže da je „radikalizam“ relativna osobina: niko nije radikalan sam po sebi, u apstraktnom smislu. Biti radikalan znači biti radikalan u odnosu na određenu situaciju, nalazeći u njoj najbolju poziciju koja može osvojiti najveću podršku. Van toga, „radikalizam“ je budalaština, ili čisto estetski gest.
Da budemo precizni, biće mnogo prilika u kojima se ništa ne bi dobilo bavljenjem parlamentarnim aktivnostima, uključivanjem u državne organe, čak ni angažovanjem u sindikatima i partijama levo od centra. Ali u politici ne postoje ni „uvek“, niti „nikad“. Svako ko se drži „tačnog“ stava bez obzira na okolnosti, biće tačan koliko i pokvaren sat; svako ko želi da „za radnike izmisli neku vrstu recepta koji će im obezbediti spremna rešenja za sve nepredviđene situacije […] zapravo je samo šarlatan“.[18] Niko ne može potpuno i u svim situacijama da zanemari institucije, kao da će one samim tim prestati da postoje. Jer dokle god postoje, one nastavljaju da imaju uticaj na naše živote, preteći svojom moći i ograničavajući naš potencijal, te bi to bila bazična greška mešanja našeg „subjektivnog ’odbacivanja’ određenih reakcionarnih institucija sa njihovim suštinskim uništenjem putem kombinovanog uticaja raznih objektivnih faktora.“[19] Ako neko ne želi, ili ne može da se direktno uključi u parlamentarnu politiku i državne poslove, svejedno mora naći način da se indirektno umeša u njihov rad, dokle god oni postoje – bilo dajući svoje govornike i govornice, bilo gradeći kolektivne sposobnosti za delanje dovoljno jake da ograniče njihovu moć i nametnu im svoje odluke.
Isto važi i za saveznike/ce. „Jedini koji se plaše privremenih saveza, čak i sa nepouzdanim ljudima, jesu oni koji nemaju samopouzdanja“[20] – tj. oni koji su nesigurni u svoju sposobnost da održe svoje saveznike/ce odgovornim i da odrede kako bi stvari mogle da se odigraju. To ne znači da je svaki savez i kompromis dobar, niti uvek prihvatljiv. Naprotiv, poenta je da ovo nije pitanje apstraktnih „tačno“ ili „netačno“, „uvek“ ili „nikad“, već procenjivanja određene situacije i, povrh svega, posedovanja neophodnog potencijala da se utiče na sled događaja. U svakom slučaju, u situaciji društvene heterogenosti u kojoj postoje različiti akteri, kada postoji težnja da se sopstveni potencijal uvećava, savezi su neizbežni. „Jedna od najvećih grešaka“ je misliti „da revolucionari/ke mogu sami da sprovedu revoluciju“; bez saveza „u najraznovrsnijim sferama delanja, ne može se stvoriti uspešna komunistička struktura“.[21] Zajedničku budućnost ne gradi „apstraktni ljudski materijal, niti ljudski materijal koji smo mi posebno stvorili, već ljudski materijal koji nam je kapitalizam zaveštao“, što samim tim zahteva od onih koji pokušavaju da tu budućnost izgrade najveću moguću fleksibilnost.[22]
Što se tiče reformi, jasno je da su one često dvosmislene i da mogu voditi u suprotnim pravcima: ili utabavanju staze za širu transformaciju, ili ublažavanju radikalnijih impulsa. Ipak, pitanje nije šta su one „po sebi“, već smer u kom mogu biti usmerene, i kolektivna sposobnost da se to usmerenje ostvari. „Istinsko proširivanje područja delovanja za radnike i radnice – čak i minijaturno – može biti samo istinski korak napred“, pod uslovom da imamo način da iskoristimo novonastalu priliku kao odskočnu dasku za dalje proboje.[23]
Na kraju, Lenjinov beskrajni optimizam i ubeđenje proisticali su iz jednog izvora samopouzdanja koji nama više nije dostupan: čvrste vere u naučnu ispravnost pogleda na svet na kojem je on bazirao svoje analize i predviđanja. („Marksistička doktrina je svemoguća zato što je istinita“, pisao je Lenjin.[24]) Neostvarena predviđanja i velike greške ljudi poput njega naučili su nas da budemo oprezniji u sopstvenim uverenjima, i da budućnost posmatramo kao suštinski otvorenu, moguću i nedefinisanu. Ipak, ovde nailazimo na još jednu, finalnu ironiju: upravo u vremenima ovoliko neodređenim poput našeg, politika sa subjektom u sebi – sa svojim imperativom da se dela, i da se gradi kolektivna sposobnost da se dela – ima najviše smisla. Upravo zato što je ishod neizvestan, trebalo bi da gledamo na stvari kao da zavise od nas, i da se potrudimo da damo sve od sebe (u šta god verovali). Očigledno, to ne mora da znači mnogo u svakom trenutku. Ipak, svrha postavljanja pitanja „šta da se radi?“ je za Lenjina bila ta da u svakoj situaciji, koliko god ona bila ograničena, postoji nešto što može da se uradi. Ako je politički život „beskonačan lanac sa beskonačnim brojem karika“, uvek će postojati karika koju možemo da nađemo i da je se držimo „što je čvršće moguće“, koja će nam omogućiti da prevaziđemo svoja trenutna ograničenja i povećamo kolektivnu sposobnost da se dela.[25] Moguće je da smo još daleko od toga da se uhvatimo za kariku koja će „obezbediti da onaj koji kontroliše kariku, kontroliše ceo lanac“; svejedno, nalazimo se na mestu sa kog valja početi i dalje graditi.[26]
„Ambicija“ i „pragmatizam“, dve osobine koje uokviruju Lenjinov put kao mislioca organizacije, dve su možda najozloglašenije reči u politici. „Ambicija“, „razmišljanje samo o cilju“ podseća na ratobornost, nefleksibilnost, nedostatak otvorenosti za dijalog, nametanje svog mišljenja drugima silom ili obmanom. „Pragmatizam“, s druge strane, znači beskičmenjaštvo, oportunizam, manjak privrženosti, preveliku spremnost na kompromis. Možda je problem u tome što smo toliko dugo ova dva principa gledali odvojeno da smo počeli da ih tumačimo kao potpuno izolovane, umesto da o njima razmišljamo zajedno i istovremeno. Ambicija bez pragmatizma je prazna; pragmatizam bez ambicije je slep. Poenta je zapravo da se svakoj situaciji priđe sa što više ambicije koja je kompatibilna sa maksimumom pragmatizma. Možda neko potpuno različito od Lenjina razume šta znači „pobediti“; ali kako god to razumeo/la, i koje god karte da ima u ruci u bilo kom trenutku, ako zaista veruje u svoje ideje, mora igrati za pobedu. To ne znači da treba da radi šta god hoće, niti da treba da se zadovolji slabijom verzijom šta god da upali; to znači da treba razmišljati strateški. Drugim rečima, to znači uzeti u obzir širi kontekst kompleksne raznolikosti borbi i aktera kako bi se našla stvar koja može da izazove najveću moguću transformaciju u datoj situaciji: šta najbolje može iskoristiti politički potencijal trenutnog odnosa snaga tako da najviše transformiše trenutna ograničenja, pomerajući ih što je dalje moguće od trenutne pozicije i što je bliže moguće tački do koje želimo da stignemo. Nekada mali, precizno usmeren trud može imati velike efekte; ponekad će se to činiti kao rintanje. U svakom slučaju, kao što smo videli, postupati na ovaj način je jedino što bi se moglo smatrati zaista „radikalnim“.
[1] Lars Lih, Lenin (London: Reaktion Books, 2011), 71. Dosetka o Lenjinu kao idolu potiče od menjševičkog vođe Pavela Akselroda.
[2] Slaveći neočekivane uspehe 1905. godine, Lenjin je napisao: „U proleće 1905. godine, naša partija nije bila ništa više od lige podzemnih krugova; na jesen, postala je partija miliona proletera. Da li se, gospodo, ovo desilo ’odjedared’, ili je bilo potrebno deset godina sporog, postojanog, diskretnog i tihog rada da bi se pripremio i osigurao takav rezultat?“ V. I. Lenin, “Some Features of the Present Collapse”, Collected Works, vol. 15 (Moscow: Progress Publishers, 1977), 154. (Italik u originalu.) Svi Lenjinovi tekstovi koje pominjem su iz ovog izdanja, sem ukoliko nije drugačije navedeno.
[3] Gilles Deleuze and Michel Foucault, “Intellectuals and Power”, in Foucault, Language, Counter-Memory, Practice: Selected Essays and Interviews, ed. Donald F. Bouchard, trans. Donald F. Bouchard and Sherry Smith (Ithaca: Cornell University Press, 1977), 209.
[4] Zaključak takvog rezonovanja bio bi: mi mislimo da bi svi trebalo da budu organizovani, ali po tom pitanju ne možemo da uradimo ništa više od toga da organizujemo sami sebe.
[5] Pjer Klastr bio je francuski politički antropolog koji je istraživao probleme hijerarhije i moći u društvu (prim. prev.). Videti: Pierre Clastres, Society Against the State: Essays in Political Anthropology, trans. Robert Hurley and Abe Stein (Cambrigde: MIT Press, 1987); Rodrigo Nunes, “The Network Prince: Leadership between Clastres and Machiavelli”, International Journal of Communication, 9 (2015): 3662–79.
[6] Interesantno je da je ovo zamerka koju Lenjin upućuje kritičarima njegovog plana strukturisanja partije, iznetog 1901. godine u pamfletu Odakle početi?, a u kome polazi od mnoštva marksističkih organizacija koje tada postoje u Rusiji: „Da li je zaista moguće da drugovi nisu razumeli da će, ukoliko prihvate plan koji im je stavljen na uvid, njegovo sprovođenje značiti ne da mu se ’podređuju’, već će proisticati iz uverenja da je takav plan nužan za dostizanje našeg zajedničkog cilja – odnosno, ako ga ne prihvate, da će ’skica’ […] ostati upravo to: ništa više od skice?“ V. I. Lenin, What Is To Be Done?, in Lars Lih: Lenin Rediscovered. What Is To Be Done? in Context (Chicago: Haymarket, 2006), 815. Služim se Lihovim prevodom.
[7] Lars Lih ima nekoliko zanimljivih zapažanja o etimologiji ruske imenice стихийность i prideva nastalog od nje, стихийный, kao i o njihovoj upotrebi u istorijskom kontekstu u kome Lenjin piše, pri čemu tvrdi da se prevođenjem ovih reči kao „spontanost“ i „spontano“ gubi deo njihovog punog smisla. Videti: Lars Lih, Lenin Rediscovered, 616–28.
[8] V. I. Lenin, What Is To Be Done?, 721. Kasnije u knjizi, Lenjin ozlojeđeno piše: „Naša glavna greška u organizacionom smislu jeste što smo, zahvaljujući svojim zanatskim organičenjima, naneli štetu prestižu ruskih revolucionara. […] Nadam se da zbog ovako oštrih reči neću na sebe navući bes nijednog od partijskih organizatora, budući da bih ih, kada pričamo o manjku pripreme, primenio pre svega na sebe.“ Ibid., 788. (Italik u originalu.)
[9] Ovde parafraziram čuvenu Ingoldovu dosetku da je antropologija „filozofija s ljudima u sebi“. Tim Ingold, “Editorial”, Man 27 (4) (1992): 695–6.
[10] Da bi se shvatilo šta Gvatari pod ovim podrazumeva, najbolje je krenuti od Delezovog predgovora Psihoanalizi i transverzalnosti, koji je objavljen i u: Gilles Deleuze, “Three Group-Related Problems”, ain Desert Islands and Other Texts, 1953–1974, ed. David Lapoujade, trans. Michael Taormina (New York: Semiotexte, 2004), 193–203.
[11] Slično kao i sa rečju spontaneity, problem sa engleskom reči power je što u sebi nosi dva značenja; stoga se autor u originalnom tekstu služi dvema latinskim rečima: potestas i potentia (ovde prevedene kao „moć“ i „potencijal“), da bi napravio razliku između značenja (prim. prev.). Po uzoru na Spinozu, kod svakog pojedinca ili pojedinke možemo prepoznati potencijal da dela, dok se moć odnosi na delanje koje je ostvareno kroz institucije (vojsku, policiju, sudski sistem itd.). Moć je produžetak i širenje potencijala, ali se može koristiti od strane onih koji već poseduju moć da bi se ograničio potencijal onih koji je ne poseduju; kako bi to rekao Džon Holovej, u pitanju je moć nad drugima. Mogli bismo reći da se moć prema potencijalu (i čvrsto vođstvo prema mekom vođstvu) odnosi kao minuli rad prema živom radu: proističu iz istog izvora, ali je prva stvar u odnosu na drugu ospoljena i okoštala – i okrenuta protiv sebe, protiv svoje suštine.
[12] V. I. Lenin, What Is To Be Done?, 794. (Italik u originalu.)
[13] Ibid., 828. Metafora „građevinskih skela“ prvi put se pojavljuje u Odakle početi?, gde se odnosi na ulogu koju bi sveruski, socijaldemokratski list Iskra mogao da odigra u strukturisanju partije na osnovu već postojećih mreža. Videti: V. I. Lenin, “Where To Begin?”, Collected Works, vol. 5, 23–4. Uzgred, Lenjin takođe opisuje novine i kao „kolektivnog organizatora“.
[14] V. I. Lenin, What Is To Be Done?, 786.
[15] Videti: Paolo Gerbaudo, Tweets and the Streets. Social Media and Contemporary Activism (London: Pluto Press, 2012); Anna Feigenbaum, Fabian Frenzel and Patrick McCurdy, Protest Camps (London: Zed Book, 2013); Rodrigo Nunes, Organisation of the Organisationless. Collective Action After Networks (London: Mute/Post-Media Lab, 2014); Zeynep Tufekci, Twitter and Tear Gas. The Power and Fragility of Networked Protest (New Haven: Yale University Press, 2017).
[16] V. I. Lenin, “Left-Wing” Communism, an Infantile Disorder, Collected Works, vol. 31, 96.
[17] „Nije teško biti revolucionar onda kad je revolucija već počela […]. Daleko je teže – i vrednije – biti revolucionar onda kada uslovi za direktnu, otvorenu, zaista masovnu i stvarnu revolucionarnu borbu još ne postoje; biti sposoban da se, putem propagande, agitacije i organizovanja, zauzmeš za interese revolucije – u nerevolucionarnim, a najčešće i otvoreno reakcionarnim telima, u nerevolucionarnoj situaciji, među masama koje ne mogu odmah da pojme potrebu za revolucionarnim metodima delanja.“ Ibid., 97. „[T]i si ’strašno revolucionaran’, ali u stvarnosti si prestravljen minornim poteškoćama s kojima se susrećeš boreći se protiv buržoaskih uticaja unutar radničkog pokreta.“ Ibid., 115.
[18] Ibid., 38.
[19] Ibid., 62.
[20] V. I. Lenin, What Is To Be Done?, 690.
[21] V. I. Lenin, “On the Significance of Militant Materialism”, Collected Works, vol. 33, 229. Deo o društvenoj heterogenosti može se eksplicitno predstaviti rečnikom klasne analize: „Kapitalizam ne bi bio to što jeste da pravi, istinski proletarijat nije okružen velikim brojem mešovitih tipova. […] Iz svega ovoga sledi […] apsolutna nužnost […] da se pribegne promenama taktike, pomirljivim rešenjima i kompromisima sa različitim grupama proletera, sa različitim partijama radnika i sitnih zanatlija.“ V. I. Lenin, “Left-Wing” Communism, 74.
[22] Ibid., 50.
[23] „Revolucionarna socijaldemokratija uvek je u svoje aktivnosti ubrajala – i još uvek ubraja – borbu za reforme. Međutim, ona se služi ’ekonomskom’ agitacijom da bi vladi predočila ne samo zahtev za ovom ili onom merom, već i (iznad svega) zahtev da prestane da bude autokratska vlada.“ V. I. Lenin, What Is To Be Done?, 778.
[24] V. I. Lenin, “The Three Sources and Three Component Parts of Marxism”, Collected Works, vol. 19, 21.
[25] V. I. Lenin, What Is To Be Done?, 822.
[26] Ibid.