Ponovo objavljujemo tekst Aleksa Kalinikosa koji ste već imali prilike da pročitate u brojevima Solidarnosti iz jula 2008. godine kao i oktobra prošle godine. Smatramo da je razumevanje marksizma ključno za dalji praktični politički rad naše organizacije, naših saradnika i celokupne radikalne levice u Srbiji danas.
Prethodna decenija svedočila je pojavi novih pokreta otpora. Oni su prvobitno bili izazvani oblikom korporativne globalizacije koju je nametnula neoliberalna politika vodećih zapadnih zemalja.
Otpor je postao još intenzivniji sa pozivom na rat koji je Džordž Buš uputio nakon 11. septembra 2001. godine.
Ali pitanje na koje se još uvek čeka odgovor je: koje ideje najbolje izražavaju aspiracije ovih pokreta?
Početkom dvehiljaditih, najuticajnije su bile one ličnosti koje su slavile postojanje pokreta i njihove decentralizovane metode organizovanja, poput Antonia Negrija, Naomi Klajn i Džona Holoveja.
Ali, kako nisu nudile gotovo nikakav pravac, ove ideje su značajno izgubile uticaj.
Noam Čomski ostaje veoma poštovana figura zbog svoje bespoštedne kritike američkog imperijalizma, ali on se odlučno povlači pred bilo čime što liči na sveobuhvatnu analizu ili pružanje strateškog pravca pokretu.
Možda i ne bi bilo loše da umesto traganja za novim misliocima konsultujemo jednog starog – Karla Marksa. Ovo mnogima izgleda kao besmislen predlog – nije li Marks prevaziđen, devetnaestovekovni lik?
Vrlo daleko od toga, Marks je zapravo najsavremeniji društveni teoretičar. I to iz veoma prostog razloga.
Opšte je prihvaćeno da živimo u eri kojom dominira dinamični, globalizovani kapitalizam.
Upravo je kapitalizam bio Marksova glavna tema. Njegova originalnost bila je u tome da je shvatio, čak tokom četrdesetih godina XIX veka, da će se industrijski kapitalizam, zasnovan na masovnoj, tehnologijom vođenoj proizvodnji, proširiti iz Engleske i osvojiti svet.
U Komunističkom manifestu, objavljenom 1848. godine, Marks je skicirao proces ekspanzije kapitalizma, proces koji će se u svojoj potpunosti ostvariti 150 godina kasnije.
Više od toga, on je uvideo i koliko je kapitalizam zapravo krhak.
U svom remek-delu Kapital, Marks je pokušao da otkrije mehanizme koji kapitalizam čine neminovno podložnim dubokim i destabilišućim ekonomskim krizama. Ovo su beskrajno značajna saznanja.
Ranjivost
Mnogi su uvideli koliko je savremena globalizacija društveno nepravedna i ekološki štetna. Međutim, i strogi kritičari sistema retko prepoznaju sklonost tržišnog kapitalizma prema krizi.
Ovo je, naravno, još i istinitije kada govorimo o mesijama neoliberalizma. U proteklih pet godina, dok je svetska privreda ubrzano rasla, oni su najavljivali ulazak kapitalizma u novo zlatno doba.
Međutim, umesto toga, sada se suočavamo sa ozbiljnom finansijskom krizom koja potiče iz samog jezgra sistema u SAD i koja preti da povuče ceo sistem u recesiju.
Mesije su sada promenile pesmu.
Umesto da se prepuste „magiji tržišta“, kako je to opisao nekadašnji američki predsednik Regan, oni spas traže u državi.
Marks je shvatao da kapitalizam nije samo ekonomski sistem, već i režim odnosa moći koji počiva na suštinskom antagonizmu – klasnom konfliktu između radnika/ca i poslodavaca.
Marks je ustanovio da izvor profita, koji je pogonsko gorivo kapitalizma, leži u eksploataciji radničke klase. Ova osnovna podela rascepala je društvo na dva dela, oslobađajući prostor klasnoj borbi između eksploatatora i eksploatisanih, borbi koja će promeniti svet.
Upravo se ovo Marksovo stanovište najčešće odbija kao zastarelo, jer navodno odražava polarizaciju društva između bogatih i siromašnih koja pripada XIX veku. Ali, izgleda da su upravo kritičari te ideje sve više zastareli.
Za početak, polarizacija društva na bogate i siromašne nije nestala.
Naprotiv, aktuelni rast cena hrane izazvao je masu nemira širom sveta, pošto siromašne porodice nisu više u mogućnosti da sebi priušte najosnovnije namirnice poput pirinča i hleba.
Marksovo objašnjenje kriza u kapitalizmu počiva na tome da one ne nastaju usled nedostatka nečega, tj. usled nedovoljne proizvodnje.
Ljudi ne gladuju zbog toga što nema dovoljno hrane, već zato što nemaju dovoljno novca da je kupe. Porast cena odražava anarhiju kapitalističkog sistema.
Žan Cigler, specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija za pravo na hranu, izjavio je u aprilu: „Glad već dugo nije rezultat slepe sudbine – baš kao što je Marks mislio. Ovo što se dešava je tiho masovno ubistvo.“
Podela na siromašne i bogate postoji i u razvijenim privredama. Istini za volju, jaz između njih povećao se u razdoblju neoliberalizma.
Sve je očiglednije da je najveći problem SAD, najbogatije zemlje na svetu, apsolutni pad životnog standarda.
Prosečan porodični prihod bio je niži u 2006. godini, pred kraj poslednjeg ekonomskog buma, nego što je bio u istoj fazi prethodnog buma 1999. godine.
Ali Marks pitanju klase nije prišao iz ugla jednog sociologa. Njega nisu interesovale mape poslovnih struktura po granama privrede ili raspodele zarada.
Promena
Marks je bio zainteresovan za klasne suprotnosti, zbog toga što su one davale odgovor na pitanje gde leži moć – za očuvanje ili pak menjanje današnjeg društva.
Upravo zbog toga oni koji ga optužuju da zanemaruje pitanja roda, rase ili religije ne shvataju suštinu.
Naravno da je Marks bio svestan postojanja različitih vrsta podela u društvu, koje mogu da dovedu do dominacije jedne grupe nad drugom. Ali nečija patnja nije nužno i izvor moći promene.
Po tome se radnička klasa razlikuje od ostalih potlačenih grupa: rad koji radnici/e prodaju kapitalistima stvara profit. Sama činjenica da su radnici/e eksploatisani daje im moć koju mogu da iskoriste protiv gazda.
Ova moć se pokazuje svakim štrajkom, kada radnici i radnice kolektivno povlače svoj rad i samim tim prekidaju dotok profita.
Neke grupe radnika/ca su strateški raspodeljene tako da imaju još veću moć, pošto mogu da utiču na profit ne samo svojih, već i svih ostalih gazda.
Haos koji je nastao u Londonu krajem prošlog leta zbog štrajka radnika u metrou ilustracija je takvog vida moći.
Isto se dešava širom Evrope i sveta.
Značajno je da Marks nije video radničku klasu isključivo onako kako je predstavljaju mnogi u akademskom svetu i po medijima – sastavljenu od muških, manuelnih, industrijskih radnka.
Za Marksa, klasu definiše odnos između eksploatatora i eksploatisanih.
Iz tog ugla, svako ko nema nezavisan izvor prihoda i ko mora da prodaje svoju sposobnost da radi kako bi preživeo deo je radničke klase.
Zbog nedostatka mogućnosti da pregovaraju o uslovima svog rada, radnice i radnici bivaju u manjoj ili većoj meri eksploatisani na poslu.
U tom smislu, da bi bio radnik/ca, ne moraš raditi svojim rukama ili u fabrici. Možeš raditi u kancelariji, bolnici, školi ili na univerzitetu – i biti član radničke klase.
Većina
Možeš proizvoditi usluge, ne samo fizička dobra. Tvoj poslodavac može biti i država a ne samo privatnik.
Radnička klasa u ovom širem društvenom smislu čini veliku većinu stanovništva u bogatim zemljama i raste na globalnom nivou.
Industrijalizacija priobalja Kine u prethodne dve decenije znatno je povećala brojnost i moć radničke klase sveta.
No, Marks se nije zadovoljavao samo time da dokaže da radnička klasa postoji.
On je razlikovao „klasu po sebi“ i „klasu za sebe“ – tj. razlikovao je klasu koja samo postoji i klasu koja je samosvesni politički činilac koji se bori za svoje interese.
Mladi Marks je prepoznao u velikim socijalnim borbama – poput onih koje su vodili britanski čartisti ili francuske revolucije 1848. godine – početak svesnih radničkih političkih pokreta koji su predstavljali „klasu za sebe“.
Ali razumeo je da će ovo biti dug i mukotrpan proces i da će se suočavati ne samo sa pobedama već i sa mnogim porazima.
Na primer, on je u Pariskoj komuni 1871. godine, kada su radnice i radnici nakratko preuzeli vlast pre nego što su bili slomljeni od strane vladajuće klase, našao bitne pouke za radnički pokret.
Komuna je pokazala da će radnička borba stvarati nove političke oblike, koji će biti pod neposrednom radničkom kontrolom i demokratičniji nego bilo šta što se u kapitalizmu može zamisliti.
Marks je smatrao da će socijalizam, kao alternativa kapitalizmu, da se izrodi iz ovakvog procesa.
On je to nazvao samoemancipacijom radničke klase – radnice i radnici mogli bi da se oslobode samo putem svojih organizacija i sopstvene borbe.
Niko drugi, nikakva elita, koliko god ona bila dobronamerna, ne bi mogla to da uradi umesto njih.
Marksova koncepcija socijalizma je, dakle, radikalno drugačija od staljinističkog sistema koji je u njegovo ime došao na vlast u Sovjetskom Savezu, Istočnoj Evropi i Kini.
Ova društva su bila karikature autentičnog socijalizma.
Novi pokreti otpora koji su se pojavili nakon pada staljinističkih režima krajem osamdesetih godina predstavljaju preporod procesa borbe kroz koje je Marks smatrao da će nastati samosvesna klasa za sebe.
No, te borbe biće uspešne samo ako se Marks shvati ne kao zastarela ličnost od marginalnog istorijskog značaja, već kao nezaobilazni saveznik u borbama protiv globalizovanog kapitalizma.