Svako ko je želeo da se probudi i sazna da je engleska vladajuća klasa izgubila svoje tradicionalno samopouzdanje i pribranost, da je kraljica Elizabeta II ostala bez celog ostrva, da je desničarski premijer u suzama i pred ostavkom, da je unija koja je predvodila prvu svetsku imperiju propala – doživeo je danas razočaranje. Vredelo je gledati kako proteklih desetak dana padaju maske i izražavaju se nervoza, mržnja … pa čak i strah.
Međutim, Škotska je juče ipak odlučila da ostane deo Velike Britanije. Na referendumu je 55 odsto glasalo protiv nezavisnosti, dok je 45 odsto glasalo za. Pobeda protivnika nezavisnosti je bila veća nego što je bilo očekivano proteklih desetak dana. U ovom članku se postavlja pitanje zašto je došlo do referenduma i zašto Škoti nisu glasali za izlazak. Takođe se tvrdi da stvar uopšte nije gotova: analiza glasanja pokazuje da vladajuća klasa Britanije i Škotske treba da bude zabrinuta.
Zašto je došlo do referenduma? Revolt protiv neoliberalizma
Škotska nije potlačena nacija – ona je punopravni i jednak član Velike Britanije. Njena vladajuća klasa deli vlast i odgovornost za politiku unije proteklih 307 godina. Zajedno sa engleskom vladajućom klasom, škotska elita je profitirala od imperije. Samo u proteklih deset godina, Škoti su bili premijeri, ministri inostranih poslova i ministri odbrane. Škotska je za vreme Tonija Blera dobila visok nivo autonomije i ima svoj parlament.
Zašto je onda došlo do referenduma? Veliki deo razloga je revolt protiv neoliberalizma, koji je poprimio delom nacionalne boje. Od 1979, kada je Margaret Tačer pobedila na izborima u Engleskoj, krenula je bitka vladajuće klase protiv organizovanog radništva.
Da bi se takmičila na svetskom nivou, vladajuća klasa Britanije je morala da ugasi određene industrije i smanji bruto dohodak radničke klase. Tačer je bila udarna pesnica te ofanzive, koja je simbolički pobedila 1985. kada je poražena avangarda radničkog pokreta u Britaniji, sindikat rudarskih radnica i radnika u borbi oko zatvaranja ugljenih rudnika.
Tačer je za vreme svoje vladavine predsedavala gašenju radničkog prava na štrajk, srozavanju javnih servisa i tzv. „države blagostanja“, pa i deindustrijalizaciji velikih delova Velike Britanije. Škotska je bila vanredno pogođena deindustrijalizacijom. Kvalitet života je opao, a otpor je krenuo da se oseća i kao nacionalan zbog očaja i nemogućnosti da se porazi politika Londona.
Škotska je sistematski glasala protiv konzervativaca, ali je 18 godina imala konzervativnu vlast. U tom periodu se stvorilo dublje osećanje nezadovoljstva i otuđenosti od Engleske. Naravno, u Engleskoj je radništvo patilo od slične politike, ali je u Škotskoj većina glasala protiv politike Londona, dok su konzervativci pobeđivali u Engleskoj.
Štaviše, sedamdesetih je pronađena nafta u škotskom moru, što je škotskim nacionalistima otvorilo vrata da sistematski pokazuju kako postoji laka alternativa za finansiranje drugačije politike, ali da je London eksploatiše za svoje dobro. Ni oni, doduše, nisu uspeli da se konsoliduju tokom osamdesetih godina. Partija Škotske je bila Laburistička partija, koja je predstavljala ideal socijalne solidarnosti i koja je obećavala decentralizaciju Velike Britanije.
Kada su laburisti pobedili 1997, posle 18 godina, uveli su „devoluciju“ vlasti, koja je u Škotskoj stvorila parlament. Laburisti su vladali i celom Britanijom i Škotskom, jer su pobedili i na lokalnim izborima. Međutim, Blerovi laburisti više nisu bili laburisti koji su uveli „državu blagostanja“ posle Drugog svetskog rata. Uskoro su postali omraženi zbog privrženosti imperijalističkoj politici Amerike. Toni Bler, njihov vođa, postao je jako nepopularan zbog rata u Iraku.
Štaviše, sve dublja zavisnost od kredita, duži radni dan i tržišna reforma javnih usluga je učinilo život nesigurnijim i nesrećnijim za mnoge ljude. Na nivou Škotske, rast nacionalističke stranke, SNP, ustanovljen je upravo kao „leva“ opozicija laburistima: oni su obećavali da spasu škotske usluge od previše neoliberalne politike laburista, iako su laburisti u Škotskoj često bili levlji od onih na vlasti u Londonu. Tako je SNP pobedio na izborima u Škotskoj 2007. i opet ubedljivije 2011, godinu dana nakon što je pala laburistička vlada u Londonu i u jeku svetske krize kapitalizma.
Zašto je Škotska ipak glasala „ne“? Nedostatak jasne klasne alternative
SNP je obećao referendum na izborima 2011. Pobedom je dobio demokratski legitimitet za referendum. Sa oko 45 odsto glasova, ili oko 900,000 glasova, mogao je da traži nezavisnost. Kampanja je od starta bila takva da škotski nacionalizam nije na prvom mestu: odvajanje se nije tražilo samo zbog toga što su Škoti drugačija nacija.
Naprotiv, SNP je lukavo postavio glavno pitanje kao sledeće: da li želite da sačuvamo „državu blagostanja“ za koju glasamo decenijama? Onda moramo da se otcepimo od Vestminstera, tj. parlamenta u Britaniji, simbola vlasti, kao što je Bela kuća u Americi, i da možemo sami da krojimo svoju sudbinu. Masa naroda je to obećanje shvatila kao mogućnost za socijalno pravedniju Škotsku.
SNP, kao nacionalna partija, imala je i levo i desno krilo. Međutim, kao partija predvođena škotskom buržoazijom, ona je krenula u desno pre samog referenduma. SNP je na kongresu odlučio da se ne povlači iz NATO. SNP je obećavao i niže takse za međunarodne korporacije i više blagostanja za škotski narod, putem korišćenja naftnog novca za socijalne programe. Model je bila Norveška, ne Venecuela, iako je i pod Čavezom profitna stopa u privatnom sektoru rasla 2000-tih.
Poenta je upravo da je SNP hteo da se predstavi kao partija stabilnosti, ne samo radikalne promene. U suštini, Aleks Salmond, vođa SNP, hteo je mnogo da promeni da bi ostao još čvršće na vlasti. Zato je i obećao da će kraljica ostati šef nezavisne države i da će funta ostati škotska valuta. Poruka je bila: nećemo u Evro, ništa ne brinite, nećemo postati banana republika pod šapom Berlina.
Problem je, naravno, što je to kontradiktorna poruka. Dovoljno ljudi je želelo radikalne promene, ali nedovoljno ljudi je bilo sigurno da će promena dovesti nešto bolje. Zašto bi, na primer, Škotska bila banana republika da je prihvatila Evro, nad kojim zaista ne bi imala nikakvu kontrolu, a ne bi bila banana republika, da je zadržala funtu, nad kojom bi kontrolu ipak imao London?
To je jedna od ključnih slabosti koju su sve partije britanskog establišmenta iskoristile protiv nezavisnosti: konzervativci, laburisti, liberali i engleski desničari, poput UKIP i BNP, svi su se obrušili na škotsku kampanju za nezavisnost. Njima u pomoć skočili su američki predsednik, katolički papa, kineski premijer, Evropska komisija, Međunarodni monetarni fond…čitava garnitura vladajućih klasa sveta. Zašto?
Razlog je prost. Iako je SNP bio motivisan oportunističkim pobudama i trudio se da izvede promene koje je želeo na što mirniji način, uspeh nije bio garantovan.
Za početak, raspad Ujedinjenog kraljevstva bi označio turbulenciju širom sveta kako god da se dogodio. Da se sazna da je bivši kolonijalni gazda nestao, da ga nema više, otvorilo bi gomilu pitanja u svim zemljama bivše britanske imperije, koju je Amerika neformalno nasledila tokom Hladnog rata. Mnogi bi u toj imperiji slavili jer mrze i dan danas Birtaniju i ne bi ozbiljno shvatali Zapad: zašto bi slušali one koji su simbolički njihove gazde, kada te gazde ne mogu da uvedu red u svojoj kući?
Dalje, škotska nezavisnost bi otvorila ponovo nacionalno pitanje širom sveta, kao kad je ujedinjenje Nemačke krajem Hladnog rata otvorilo slično pitanje na poraženom istoku, pa čak i radikalnije. Pitanje nezavinosti bi se zahuktalo u Kvebeku u Kanadi, u Katoloniji u Španiji (gde se takođe održava nelegalan referendum ove jeseni), možda i na Balkanu u Makedoniji i BiH, itd. Nestablinost u Americi i Evropi bi bio samo početak šire svetske nestablinosti, u trenutku kada nije jasno da su kapitalističke sile rešile krizu sistema, kada su još uvek sveža sećanja na arapske revolucije, kada se odvija gigantska borba velikih sila u Ukrajini.
Ni na domaćem planu nije bilo moguće osigurati stabilnost. Nada većine glasača koji su glasali „da“ na referendumu je bila upravo radikalna promena, borba protiv neoliberalizma. To se vidi iz dve glavne statistike. Radnička klasa je većinom glasala za nezavisnost, pogotovo u bivšim laburističkim „tvrđavama“, pogotovo u Glazgovu. Takođe su istraživanja javnog mnjenja pokazala da se starija generacija koleba, ili je većinski za ostanak, dok je omladina, koje ima manje, bila za raskid sa Ujedinjenim Kraljevstvom. Dakle, svi oni koji su odrasli pod Tačer i Blerom, hteli su napolje.
Tu je generacijsku podelu iskoristila Radikalna kampanja za nezavisnost, levičarska koalicija koja je postavila jasan program protiv neoliberalizma, za jasan raskid sa UK i za nezavisnu spoljnu politiku. U trenutku kada je zvanična kampanja pokušava da se „upristoji“, Radikalna kampanja je krenula da pravi široku aktivnost u radničkim krajevima Glazgova, drugog grada Škotske. Procena je da je 40 odsto glasača Laburista prešlo na stranu nezavisnosti pred glasanje na referendumu. Zato je glas za nezavisnost bila mnogo veća nego glas za SNP: 1,618,000 glasača se izjasnilo za, dok je samo 900,000 bilo za SNP. Jasno je da je potencijal za rast levice van SNP i Laburista bio velik.
Nije zato čudno da su se sve sile stabilnosti ujedinile da uplaše Škote da ne glasaju za nezavisnost, iz svih ovih razloga, od otvaranja nacionalnog pitanja, do socijalnih zahteva pokreta za nezavisnost. Strah o budućnosti je bio drugi razlog za glasanje za ostanak u UK, nakon pozitivnih mišljenja o UK. Među glasačima za nezavisnost su pozitivna osećanja i nada bili bitniji. Dakle, strahovlada Vestminstera i svetskih vladajućih klasa je bio veoma bitan razlog za pobedu. Ali nije bio jedini.
Još jedan razlog je da je svetska kriza proteklih sedam godina bila relativno plitka u Britaniji, delom zbog speficičnosti britanske ekonomije kao finansijskog centra sa sopstvenom valutom, koji je izgledao sigurniji nego Evrozona. Tako da je mnogima izgledalo da je bolje biti u Britaniji nego sam ili u Evrozoni.
Dodatan razlog je bilo obećanje većih ovlašćenja škotskim vlastima – iako još uvek nije jasno šta to znači, između ostalog jer su i partije na vlasti u Vestminsteru podeljene oko toga šta žele da ponude.
Drugi i verovatno bitniji razlog je osećanje, pogotovo u starijim generacijama, da su nešto dobili od UK. To osećanje je u popularnoj mašti ili imaginaciji vezano za pobedu u Drugom svetskom ratu i državu blagostanja, koju su doneli laburisti. Dakle, privrženost laburustima je značila privrženost dovoljnog broja radnica i radnika Ujedinjenom Kraljevstvu da se zaustavi radikalna promena. Laburisti, naravno, nikad nisu bili partija radikalne promene i često su je kočili kroz istoriju. Ali je upravo trenutna kontradikcija ključna: laburisti su bili partija progresivnih promena i radničke klase, no oni to već neko vreme prestaju da budu.
Zato je ovakav rezultat, iako pozitivan za UK i Laburističku partiju, ipak duboko zabrinjavajući. Dovoljno ljudi je glasalo protiv establišmenta uprkos najvećem zastrašivanju i dubokim istorijskim vezama da bi vladajuća klasa širom Britanije morala da bude zabrinuta.
Nesigurna budućnost: kapitalizam, demokratija i levica
Izbori predstoje u UK sledeće godine. Ni konzervativci ni laburisti nisu sigurni da će imati većinu. Kao i na prošim izborima, preti im koaliciona vlada ako žele da budu na vlasti – ili među njima, ili sa liberalima, ili sa manjinama. UK tradicionalno nema koalicionu vlast. Štaviše, u trenutku velikih odluka, rizik je da bi podeljena vlast bila slaba vlast.
To je delom zato što su sve partije – uključujući tu i laburiste – odane neoliberalnom poretku. Laburisti, kao opozicija, koja se takođe pozicionirala kao socijalno odgovornija od konzervativaca, ima šanse da bude najveća partija. Ali je malo verovatno da će imati apsolutnu vlast. Štaviše, njeno vođstvo je obećalo nastavak konzervativne fiskalne politike u narednih dve godine ako uzme vlast. Dakle, uništavanje „države blagostanje“ i sve dublja liberalizacija tržišta rada bi usledila.
Taj „lek“ još uvek nije izlečio svetsku ekonomiju, pa je malo verovatno da bi pomogao u Engleskoj. Štaviše, pitanje Škotske nije otišlo. Salmond ima mogućnost da gurne SNP u UK izbore iduće godine, kao garanta da će obećanja drugih partija Vestminstera biti isupnjena nakon idućih izbora.
Štaviše, ako ne dobije još veći i prihvatljiv nivo autonomije, uvek može da se kandiduje na sledećem izborima, ili on ili neko iz SNP, kao kandidat koji će da ponovo postavi pitanje referenduma. U zavisnosti od ekonomske situacije i stepena demokratizacije UK, to može da bude uspešno, iako je sada malo verovatno.
Bilo kako bilo, jačanje SNP može da bude nauštrb Laburističkoj partiji. Ona tradicionalno bolje prolazi na izborima u Škotskoj nego u ostatku zemlje, i gubitak nekoliko parlamentaraca u Škotskoj može da znači gubitak većine na sledećim izborima. Laburisti su, dakle, pred velikim izazovom. Izgubili su mnogo glasova među radnicama i radnicima u Škotskoj.
Čak i ako uspeju da osvoje vlast na sledećim izborima, oni dolaze u koliziju sa svojim radničkim glasačkim telom, u trenutku kada je odanost tog tela na istorijskom minimumu. Dok su starije generacije mogle da se sete 1945, pa da kažu, u redu, sada je loše, ali može da se promeni, mlađe generacije se ne sećaju boljih vremena. Neće biti ni strpljivi. Mnogi će biti veoma razočarani gubitkom referenduma i nedostatkom promena u zvaničnoj politici narednih godina.
Ne bi zato čudilo da se upravo u Škotskoj laburistima dogodi ono što se događa drugim partijama levog centra, popud nemačkom SPD-u, a to je gubitak dela partije, sindikata i članstva novoj, radikalnijoj i levljoj partiji. Prostor za to svakako postoji. U Škotskoj je nekoliko godina uspešno funkcionisala Škotska socijalistička partija, leva koalicija revolucionarnih grupa, koje su zajedno osvojile par puta par parlamentaraca tokom dvehiljaditih.
SSP se slomio, usled krize koja je buknula oko navodnih seksualnih delatnosti njenog vodećeg člana, i policijske istrage partijskog vrha, vezano za ta dešavanja (za razliku od krize u britanskom SWP, nije se radilo o silovanju, već o aferi). To je dovelo već postojeće podele u partiji na površinu i, usled medijske pažnje, do kraha. Deo problema je upravo bio da SSP jeste privukao glasače, ali nije stvorio masovnu partiju, sa svojim iskustvima i korenima, i sa mogućnošću da prevaziđe krizu, već je ostao uska organizacija par rivalskih grupa.
U tom smislu je iskustvo Radikalne kampanje za nezavisnost bitno. Kao i tzv. Narodna skupština u Engleskoj, Radikalna kampanja je započeta od raznih revolucionarno levih grupa, ali je uvukla snage sindikalaca, laburista i čak levih nacionalista, pod eksplicitno demokratsko socijalističkim programom. Uspeh kampanje znači da postoje šanse da se, uz realnu i konkretnu politiku, zauzme prostor koji se otvorio okretanjem Laburista i SNP-a u desno.
Uprkos porazu, pukotine u Ujedinjenom Kraljevstvu, Laburističkoj partiji, i na kraju, u kapitalističkom sistemu ostaju dovoljno široke i duboke da je izgradnja novih levih partija moguća. Umesto odbrane statusa kvo, kakav je predstavljala Laburistička partija, potrebno je organizovati se i boriti se politički za radikalnu promenu, za odbranu tekovina radničke borbe, ali i za njihovo produbljivanje. Tako su izgrađene komunističke partije tokom dvadesetog veka, i nove leve partije poput Sirize i Die Linke u dvadeset i prvom veku.
Rizika sa takvim partijama ima mnogo, pogotovo da će one da zamene stare socijaldemokratske partije kao partije puke reforme i održavanja kapitalističkog sistema. Ali je to još uvek otvoreno pitanje. Dok se grade odozdo, dok imaju radikalne efekte i revolucionarno jezgro, mogu da imaju progresivnu ulogu. Ako nas je SNP i škotski referendum nešto naučio, to je da će prostor politike da popune snage oportunističke buržoazije, ukoliko mi ne uspostavimo sopstvenu, socijalističku hegemoniju na scenama gde smo akteri.
Nakon Škotske u UK, na redu je Katalonija u Španiji. Nacionalno pitanje neće nestati kao revolucionarno pitanje. Na nama je da shvatimo kako da ga koristimo za naše svrhe. Od škotske levice svi imamo da naučimo mnogo. Videćemo da li ćemo imati još više da naučimo od Katalonaca, kada se tamo održi referendum. Izvestićemo vas o tome tokom kampanje. Ostanite uz nas. Borba se nastavlja, do konačne pobede!