Prenosimo tekst Leandrosa Fišera originalno objavljen u američkom časopisu Jacobin. Fišer u njemu izlaže detaljnu analizu i kritiku strategije „levog populizma“ koju nemačkoj levici nudi predsednica poslaničke grupe Die Linke-a, Sara Vagenkneht.
Pravljenje taktičkih ustupaka desnici, bilo u Nemačkoj ili negde drugde, ne samo da ne predstavlja dobru socijalističku politiku, već neće uroditi plodom.
Folker Šmic je pre izvesnog vremena napisao provokativan članak o strategiji koju zagovara Sara Vagenkneht – jedno od najprepoznatljivijih lica levog krila Levice (nem. Die Linke) i vodeća kandidatkinja partije na saveznim izborima. Njegov članak se u suštini svodi na odbranu (premda uslovnu odbranu) Vagenknehtinih napada na nemačku kancelarku Angelu Merkel zbog načina na koji se uhvatila u koštac sa tzv. izbegličkom krizom. Ove napade Šmic tumači kao nužan taktički potez da bi se pridobila radnička baza koja bi inače mogla da glasa za Alternativu za Nemačku (Alternative für Deutschland, AfD).
AfD bi se mogao opisati kao „desnopopulistička“ partija u nastajanju, iako je ovaj opis možda preblag za partiju čiji su poslanici u Skupštini Saksonije zvanično zatražili da se ispitaju troškovi sterilisanja dece izbeglica.
Šmic je dobro tempirao svoj članak: još od Sirizine kapitulacije na leto 2015. godine, oslabljena evropska i svetska levica pokušava da se pronađe. Ona nastoji da ponovo osmisli sopstvenu politiku u svetu u kom se levičarske prognoze o najgoroj krizi kapitalizma još od tridesetih godina prošlog veka potvrđuju na dnevnoj bazi, ali gde su glavni dobitnici propadanja politike centra one snage koje spajaju antiestablišment retoriku sa prikrivenim i ne tako prikrivenim rasizmom. Ovakva situacija predstavlja veliki izazov za levicu, posebno zato što se čini da su ove rasističke snage napravile značajne proboje među „tradicionalnom“ radničkom klasom koja je kroz istoriju bila uporište socijaldemokratije i sindikalizma.
Primetno je da neki delovi Die Linke-a, suočeni sa ovakvom situacijom, kao da prihvataju krivicu za sopstvene postupke koji su joj doprineli. Tvrdi se da je Levica napustila svoje ključno uporište – radničku klasu, predugo se usredsređujući na političku korektnost i politike identiteta. Umesto da propoveda sedeći u akademskoj kuli od slonovače, Levica bi trebalo da (bez osude) posluša šta imaju da kažu „obični ljudi“ i da usvoji njihovo legitimno nezadovoljstvo kao deo sopstvene političke strategije.
Ako vam ovaj kratak prikaz debate zvuči isuviše neodređeno, razlog tome leži u činjenici da su sami Šmicovi argumenti najvećim delom opšta mesta. Iz njegovog članka nikako da saznamo ko tačno čini taj „akademski, srednjoklasni milje iz kog potiču mnogi radikalni članovi i članice Die Linke-a“, niti kakvu politiku nude (unutar)partijski kritičari/ke Sare Vagenkneht. Još bitnije, nikako da čujemo kako bi u praksi trebalo da izgleda politički angažman po pitanju ekonomskih nesigurnosti siromašnijih stanovnika/ca Nemačke, a koje su u vezi sa izbegličkim pitanjem.
Šmic tako daje prilično uprošćenu sliku debate koja se navodno vodi između preosetljivih srednjoklasnih levičarskih studenata/tkinja, radničke klase (koju, po svoj prilici, čine samo etnički Nemci) i Sare Vagenkneht, koja vešto pokušava da strategiju AfD-a preokrene u korist levice. Ovakva slika, međutim, ne odgovara realnosti, budući da je Vagenknehtina politička vizija naišla ne samo na neodobravanje, već i na konstruktivnu kritiku unutar partije.
Bez obzira na to, Šmic pokreće značajne teme, koje nisu relevantne samo za nemački kontekst, već i šire – slične debate po pitanju stava koji bi levica trebalo da zauzme spram imigracije i izbeglica prisutne su i na radikalnoj levici u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Grčkoj i drugde. Ove debate stare su koliko i sam radnički pokret, ali će, kao što Šmic ispravno primećuje, odgovor koji Die Linke bude ponudio danas biti od ključnog značaja za budućnost partije.
Ipak, Šmic završava u reprodukovanju lažne dihotomije između, s jedne strane, prosvećenog akademskog elitizma, a s druge radničke klase koja je (navodno) sama po sebi podložna rasizmu – što bi „Sarina strategija“ i Šmicova uslovna odbrana dotične trebalo da prevaziđu. Kratak odgovor na ovo Šmicovo zapažanje jeste da Vagenknehtin pristup izbegličkom pitanju ne može da bude poželjan metod kojim će Die Linke proširiti svoj uticaj među obespravljenim delovima stanovništva, otuđenim od mejnstrim politike.
To nije zato što je Vagenknehtina politika rasistička, „previše radikalna“ ili „populistička“. Razlog je pre taj što Vagenknehtin diskurs uperen protiv establišmenta, banaka i evropskog konsenzusa o „štednji“ biva značajno oslabljen njenim pokušajima da nađe zajedničko tlo sa potencijalnim glasačima AfD-a.
Koreni „Sarine strategije“
Kritičari/ke Sare Vagenkneht optužili su je da „igra onako kako AfD svira“ nakon što je dala niz izjava sa rasističkim implikacijama. Konkretno, nakon zloglasnih seksualnih napada u Kelnu, Vagenkneht je zatražila da se deportuju one izbeglice za koje se dokaže da su učestvovali u ovom činu masovnog seksualnog nasilja.
Ovom izjavom Vagenkneht je narušila unutarpartijski konsenzus o nepovredivosti prava tražilaca azila – konsenzus koji nije proizašao samo iz ideoloških ubeđenja, nego i iz istorijskog iskustva nemačkog fašizma. Dalje, nakon terorističkog napada na božićni sajam u Berlinu 2016. godine, Vagenkneht je svalila odgovornost za krvoproliće na politiku Angele Merkel; do napada je, po njoj, došlo ne samo zato što je Merkel otvorila granice za „nekontrolisan priliv izbeglica“, nego i zato što je „došlo do značajnih smanjenja izdataka za policiju“. Tako je Vagenkneht pokušala da predstavi dva krajnjedesničarska „opšta mesta“ – pitanja imigracije i bezbednosti – kao levičarske teme.
Ipak, još su kritičnije njene izjave da Nemačka ne poseduje neograničene kapacitete za prihvatanje izbeglica, čime Merkel optužuje da je izazvala „haos“ ne znajući kako da se nosi s nečim nalik prirodnoj katastrofi. Slične izjave davao je i njen partner Oskar Lafonten, bivši kopredsedavajući Die Linke-a, koji je zahtevao da se ograniči priliv izbeglica u Nemačku.
Premda je Lafonten dosledni protivnik neoliberalizma i stranih vojnih intervencija, ne može se baš pohvaliti svojim istorijatom odnosa prema izbegličkom pitanju. Dok je bio na čelu SPD-a (Socijaldemokratske partije) 1991. godine, zagovarao je ukidanje neograničenog prava na azil u kontekstu slične javne diskusije o „ograničenim kapacitetima“. Štaviše, kada je 2005. godine formiran Die Linke, Lafonten se na skupu u istočnonemačkom gradu Kemnicu osvrnuo na muke tamošnjih radnika/ca rekavši da su njihova nesigurna radna mesta navodno ugrožena prilivom nisko plaćenih „stranih radnika“ (Fremdarbeiter).
Ovaj govor nije predstavljao izuzetak, već potvrdu postojane Lafontenove sposobnosti da prepozna raspoloženje koje vlada „među narodom“ i adresira ga na način koji će mu omogućiti da pridobije javnost za svoje suštinski socijaldemokratske ciljeve. Lafonten je osamdesetih bio poznat kao žestoki protivnik postavljanja američkih nuklearnih projektila u Nemačkoj. Prepoznajući konkurenciju u vidu novonastale partije Zelenih, otvorio je SPD za pitanja ekologije i održivog razvoja. Svestan „postmaterijalističkog“ duha vremena koji je preovladao osamdesetih, Lafonten se sukobio sa industrijskim sindikatima koje su mlađi članovi i članice SPD-a – pripadnici/e „novih srednjih klasa“ u javnom sektoru – tada videli kao bastione statičnosti i konzervativizma.
Govor iz juna 2005. godine mora se tumačiti u ovom kontekstu, ali i u saglasju sa tada proklamovanim ciljem Partije demokratskog socijalizma (PDS) da pridobije radnike i radnice deindustrijalizovanog nemačkog Istoka, koji bi u suprotnom mogli da glasaju za neonacističku Nacional-demokratsku partiju (NPD).
Lafonten je tada udružio snage sa istočnonemačkim PDS-om kao prominentni član zapadnonemačkog WASG-a, sindikalnog splita iz SPD-a, koji je Lafonten napustio nakon neoliberalnog zaokreta Šrederove vlade. Spajanjem WASG-a i PDS-a napokon je nastao Die Linke 2007. godine. Partijski aparat (uključujući Saru Vagenkneht) potiče iz PDS-a, koji za sobom ima dugu i prilično uspešnu istoriju „hvatanja“ antiestablišment raspoloženja.
Partiju demokratskog socijalizma, zvaničnu naslednicu Jedinstvene socijalističke partije Nemačke (SED) koja je vladala Istočnom Nemačkom do 1989. godine, isprva su činili mahom državni službenici – stručnjaci iz srednje klase čiji se društveni položaj srozao nakon ujedinjenja. Međutim, budući da se ekonomsko čudo koje je Helmut Kol obećavao nije obistinilo, PDS postaje protestna partija uperena protiv establišmenta, koja zastupa interese stanovnika/ca nekadašnje Istočne Nemačke i u čije redove ulazi značajan broj radnika/ca i nezaposlenih.
PDS je tako mogao da adresira ne samo nesigurnosti penzionera i penzionerki, nego i probleme mladog, levolibertarijanskog miljea. Partija je igrala značajnu ulogu u antirasističkim mobilizacijama, iako je deo njene glasačke baze pokazivao ksenofobične sentimente – delimično usled sramne činjenice da je Istočna Nemačka razdvajala „domaće“ radnike/ce od „radnika/ca na ugovor“ sa Kube, iz Vijetnama, Mozambika i drugih zemalja.
Strategija PDS-a da bude „kišobran za sve“ pokazala se uspešnom na Istoku. Primenili su je i na Zapadu, nakon spajanja sa WASG-ovim „otpadničkim“ socijaldemokratskim elementima između 2005. i 2007. godine. Levica je zaista bila najveći dobitnik antiestablišment raspoloženja, koje se odrazilo u spontanim protestima nakon reforme zakona o socijalnoj zaštiti (tzv. Harc IV zakoni, po sadržini dosta autoritarni) i nakon što je „crveno-zelena koalicija“ – vlada SPD-a i Zelenih – 2003. godine liberalizovala tržište rada. Nije preterano pretpostaviti da Vagenkneht i Lafonten nastoje da obnove staru slavu – ovoga puta, u kontekstu opadajuće popularnosti Angele Merkel i izborne pretnje koju AfD predstavlja.
Međutim, njihova strategija pati od ozbiljnih nedostataka, budući da pojedinačnim političarima/kama pripisuje moć da diktiraju tok društvenih događanja – za šta oni realno nisu sposobni. Uz to, njihova strategija ne izlazi iz okvira predstavničke politike, čime isključuje svaku mogućnost samoorganizovanja odozdo. Još bitnije, zasniva se na pogrešnoj interpretaciji trenutne političke situacije: ako je neka politika mogla da uspe devedesetih ili 2005. godine, to ne znači da će biti uspešna i u uslovima strukturne krize kapitalizma, ulaska krajnje desnice u nacionalnu politiku po prvi put nakon 1945. godine i talasa rasističkih napada.
U najmanju ruku, ovo je strategija igranja sa vatrom – AfD suštinski postaje kredibilnija opcija na račun doslednog antirasizma Die Linke-a, a krajnjoj desnici otvaraju se nova vrata za pristup radničkoj bazi.
Posmatrano iz čisto elektoralističke perspektive, sama ideja da će nezadovoljstvo politikom Angele Merkel automatski doći zdesna i da stoga treba preuzeti narative desnice osporena je (barem u anketama) munjevitim usponom Martina Šulca, SPD-ovog političara koji je najavio da će se kandidovati za novog nemačkog kancelara na izborima 2017. godine.
Martin Šulc je osrednji „trećeputaški“ socijaldemokrata, ali usled činjenice da je, kao član Evropskog parlamenta još od 1994. godine (a predsednik od 2012. godine), bio manje prisutan u samoj nemačkoj politici, njegovo ime se ne vezuje za katastrofalne neoliberalne mere uvedene za vreme vlade Gerharda Šredera. Zanimljivo je da se izbor Donalda Trampa za novog američkog predsednika odrazio u povećanju članstva SPD-a, Zelenih i Die Linke-a.
Ovi trendovi pokazuju da je moguć povratak progresivne politike „na velika vrata“ ukoliko među širokim slojevima biračkog tela nezadovoljnim neoliberalnim konsenzusom postoji percepcija da je promena moguća – i da se njeni obrisi već naziru. Iako je AfD-ov „kredibilni“ narativ ohrabrio nemačku krajnju desnicu da i sama izađe na ulice, što je vidljivo na osnovu porasta broja zločina iz mržnje, prisutan je i levičarski sentiment u društvenim mobilizacijama – o tome, recimo, svedoče demonstracije protiv trgovinskih sporazuma TTIP i CETA održane u oktobru 2015. i septembru 2016. godine. Pogrešno bi bilo smatrati da su učesnici/e nemačkog „pokreta dobrodošlice izbeglicama“ na leto 2015. godine bili samo pripadnici/e „prosvećenih“ srednjih klasa – na priključivanje ovim demonstracijama pozivali su, među ostalim, i sindikati.
Jesu li Sara i Oskar rasisti?
Koliko god da je problematičan trenutni pristup Vagenkneht i Lafontena, stvari treba sagledati objektivno: prethodno pomenute izjave čine samo jedan deo njihovog sveukupnog narativa. Oni se prevashodno usredsređuju na kritiku banaka, Merkelinog lošeg izlaska na kraj sa krizom evrozone, vojnog avanturizma i globalne nejednakosti. U ovom pogledu pokazuju dosta sličnosti sa Bernijem Sendersom, prema kome su više puta iskazali poštovanje.
Die Linke ne štampa plakate koji pozivaju na ograničenje priliva izbeglica; daleko od toga da ova tema ima primat koji „uživa“ u diskursu AfD-a ili bavarskih konzervativaca iz Hrišćansko-socijalne unije (CSU). Vagenkneht i Ditmar Barč su, kao vođe poslaničke grupe Die Linke-a u Bundestagu, na jesen 2015. godine bili zaduženi za predstavljanje akcionog programa za izbeglice u deset tačaka. Dokument je predlagao razumne mere, kao što su ukidanje Dablinskog sporazuma – zakona Evropske unije o azilu koji je kreiran tako da zadrži izbeglice na periferiji EU – potom, velike investicije koje će obezbediti human tretman izbeglica pristiglih u Nemačku, ubrzanje procesa obrade zahteva za azilom, kao i borbu protiv društvenog isključivanja izbeglica. Vagenkneht je, uz to, dosledno glasala protiv daljeg ograničavanja prava na politički azil.
Što se tiče Lafontena, njegovo protivljenje politici potpunog otvaranja granica (što je još jedna crta koju deli sa Bernijem Sendersom) ne zasniva se na rasizmu niti na nemačkom šovinizmu, već se pre može tumačiti kao izdanak socijaldemokratskog pogleda na svet. S jedne strane, postoji stari reformistički argument da je masovna imigracija sredstvo obaranja plata. Viđenje prema kom su izbeglice iz Istočne Nemačke vršile pritisak na sistem socijalne zaštite u Zapadnoj Nemačkoj zapravo je uticalo na Lafontenovo protivljenje procesu brzog ujedinjenja Nemačke 1990. godine, u atmosferi neobuzdanog nacionalizma.
S druge strane, Lafontenovo razumevanje istorijskog uspona krajnje desnice može se opisati kao ekonomističko, utoliko što smatra da ekonomsko propadanje leži u korenu napada ugnjetenih na one koji su slabiji od njih. Ovakvo tumačenje uspona nacizma bilo je uobičajeno među zapadnonemačkim socijaldemokratama, koji su bili patološki posvećeni održavanju ekonomske i političke stabilnosti kroz izgradnju međuklasnih saveza i darežljive države socijalnog staranja.
Ako bi Vagenkneht i Lafonten i pokušali da usmere Die Linke u radikalno drugačijem pravcu – ka partiji „reda i zakona“, što deluje kao malo verovatno – institucionalni činioci isprečili bi im se na putu. U poređenju sa sličnim partijama evropske radikalne levice, Die Linke predstavlja visokocentralizovanu organizaciju u kojoj vernost principima sadržanim u partijskom programu nadjačava vernost pojedinim unutarpartijskim strujama. U gotovo svim kontroverznim debatama koje su se vodile od osnivanja partije do danas, sve uobličeniji „centar“ bio je taj koji je odnosio prevagu – što ima svoje dobre i svoje loše strane.
Tako izjednačavanje Sare Vagenkneht s potpirivačima (verske, nacionalne, rasne) mržnje iz AfD-a relativizuje toksičnu mešavinu rasizma, etnopopulizma i otvorenog koketiranja sa nacističkim temama prisutnu kod potonjih. Optužbe pojedinih članova Die Linke-a da Vagenkneht povlađuje AfD-ovom rasizmu nisu lišene izvesne doze licemerja. Premda je Vagenkneht izjavila da bi za određene deportacije moglo postojati opravdanje, političari koji se ne slažu sa njenom retorikom uperenom protiv establišmenta, a koji i sami žele da se uvale u fotelje – poput premijera Tiringije Boda Ramelova – već su, sa svoje strane, omogućili da do deportacija dođe; u tim prilikama su se, naravno, pozivali na „ograničene kapacitete“, ili na finese koje moraju biti ispunjene da bi se očuvala krhka koalicija sa SPD-om i Zelenima.
Optužbe za rasizam na račun Vagenkneht poslužile su i kao zgodno sredstvo da se kritikuje njeno suprotstavljanje nemačkom militarizmu i američkom imperijalizmu. Na kraju, optužbe koje su stizale iz onog dela nemačke autonomističke levice inspirisanog „antidojčerskim“ idejama – koji ni sam nije imun na rasizam prema muslimanima i Arapima – graniče se sa apsurdnim.
Šta Sari promiče?
Bez obzira na činjenicu da je intervencije Sare Vagenkneht potrebno staviti u odgovarajući kontekst, to ne znači da ne zavređuju kritiku. Iako je tačno da nemački mejnstrim mediji, poput Spiegel-a ili Die Welt-a, vrebaju svaku priliku da povuku paralelu između pozicija Die Linke-a i AfD-a, Levica bi trebalo da zahteva više od Sare Vagenkneht.
Elektoralistički karakter njenog pristupa ne predstavlja jedini problem – osnovni problem leži u Vagenknehtinoj percepciji da je AfD samo još jedna neoliberalna partija čije antisocijalne mere treba naprosto obznaniti radnicima i radnicama; njima, naravno, treba prići tako što će Die Linke pokazati „razumevanje“ za njihove strepnje i strahove u vezi sa izbeglicama.
Vagenkneht i Lafonten su, prilikom svake debate o AfD-u koja se povela nakon što je iz evroskeptične prerastao u otvoreno rasističku partiju u julu 2015. godine, napadali AfD isključivo po tom osnovu što predstavlja partiju koja se samo pretvara da brine o „malom čoveku“, odbijajući da eksplicitno napadnu rasizam koji je u srži AfD-ove politike. Zahvaljujući ovom Vagenknehtinom gledištu, s jedne strane, i otvorenim naznakama „zvaničnog“ Die Linke-a da je voljan da uđe u koaliciju sa diskreditovanim SPD-om i Zelenima, s druge strane, Angela Merkel mogla je da se predstavi kao anđeo čuvar „pokreta dobrodošlice izbeglicama“ i kao očekivani evropejski melem protiv ksenofobičnog populizma kako levice tako i desnice.
U ovome leži jedan od ključnih propusta Šmicove analize. Naime, on pogrešno tumači Merkelinu odluku da otvori vrata izbeglicama kao „politički genijalan“ čin koji joj omogućuje da nađe zajednički jezik i sa „liberalnim centristima“ i sa provincijalnim ksenofobima uključenim u debatu. Ovim je u drugi plan potisnuta činjenica da su izbeglice došle u Nemačku pre nego što je Merkel išta rekla ili uradila. Štaviše, Merkel je uspela da, pred kamerama nacionalne televizije, rasplače palestinsku devojčicu koja je odrasla u Nemačkoj, rekavši joj ono što je sada Vagenknehtina linija argumentacije: „Ne možemo sve da pustimo unutra“. Još je bitnije da pripisivanje liberalnih kvaliteta politici Angele Merkel stoji u nesaglasju sa centralnom ulogom koju je Nemačka imala u uspostavljanju „tvrđave Evrope“ kao zvanične politike Evropske unije prema izbeglicama.
Čak i da je mogućnost porasta broja nisko plaćenih poslova, pa samim tim i većih dobitaka za kapital, imala nekog udela u Merkelinoj odluci, mnogo izvesnije objašnjenje je da je Merkel 2015. godine, suočena sa nezavisnim pokretom stotina hiljada odlučnih ljudi, odlučila da se upusti u neizvesnu političku igru. To joj je u prvo vreme omogućilo da stekne značajnu količinu političkog kapitala, ali postepeno povlačenje koje je usledilo ukazuje na to da je stvarnost Merkeline politike prema izbeglicama umnogome drugačija od njenog predstavljanja u javnosti. Tako je, recimo, zahvaljujući Merkel došlo do prisilnih deportacija izbeglica u Avganistan, koji je okarakterisan kao „bezbedna zemlja porekla“. Istovremeno, AfD i Hrišćansko-demokratska unija (CDU) nadmeću se za glasove desničara koji su tradicionalno bili privrženi Merkelinoj partiji.
Ništa ne ruši mit o „liberalnoj politici Angele Merkel“ kao sramotni sporazum koji je Evropska unija, pod Merkelinim pokroviteljstvom, potpisala sa Turskom. Svrha ovog sporazuma je da turskom predsedniku Erdoganu poveri nadzor nad granicama EU; nešto slično Merkel nastoji da primeni i na zemlje Severne Afrike. Razlog što se Merkel danas predstavlja kao humanitarka ne treba tražiti u njenom političkom geniju, već u načinu na koji je Sara Vagenkneht kritikovala njeno nošenje sa tzv. izbegličkom krizom, a koji je Merkel omogućio da sebe predstavi kao bastion centrističkog humanizma nasuprot i levom i desnom „ekstremu“.
Jedan od verovatno najproblematičnijih aspekata Vagenknehtinog tumačenja Merkeline politike počev od 2015. godine – koji je vidljiv i u Šmicovom članku – jeste što zdravo za gotovo uzima proklamovani antirasizam centra; Šmic tako tvrdi da jedina alternativa Vagenknehtinom pristupu leži u nadmetanju sa liberalnim FDP-om i Zelenima za „titulu istinski progresivne partije“ – partije površnog multikulturalizma. On kao da zaboravlja da su ove dve stranke još odavno napustile ideal multikulturnog društva.
Rasizam AfD-a i Pegide bio bi nezamisliv da nije rasizma koji su godinama gajile iste one snage koje bi danas da se nazivaju antirasističkim; nema govora o tome da su AfD i Pegida proistekli iz spontanih pobuna nekakve autohtone potklase, niti da su nastali kao automatski odgovor na silaznu društvenu pokretljivost i izgubljeni osećaj zajedništva u nemačkom društvu. Islamofobija je već neko vreme prihvatljiva forma rasizma u Nemačkoj; ona se ispoljava kroz zahteve upućene muslimanima i muslimankama da se „integrišu“ u društvo, kroz debate o nošenju hidžaba, kroz Merkelino ponavljanje neprežaljivog lamenta nad „propašću multikulturalizma“, kao i kroz etiketiranje muslimana kao antisemita ukoliko kritikuju izraelsku represiju nad palestinskim narodom.
Stoga ne iznenađuje što Pegida u Saksoniji – pokret koji izražava nezadovoljstvo srednje klase pogođene krizom u federalnoj državi sa neznatnim procentom muslimanskog stanovništva – svoje zahteve smešta u jezički prihvatljive okvire „odbrane Zapada“ pred talasom „islamizacije“. Rasizam koji je iznedrio centar sada mu se vraća kao bumerang, u obliku ozbiljnog izbornog izazova; istovremeno, stalno korišćenje islamofobičnih klišea kako bi se „porazio antisemitizam“ dovelo je do toga da antisemiti i hitlerovci klasičnog kova, poput Bjerna Hekea, koji je predsednik ogranka AfD-a u Tiringiji, budu tretirani kao ugledni političari koji imaju pristup državnim finansijama.
Alternativa za Nemačku, protivno onome što Sara Vagenkneht tvrdi, nije samo još jedna neoliberalna partija. Rasizam AfD-a nije sporedna pojava niti sekundarno obeležje ove „populističke“ političke formacije – on je u srcu AfD-ove politike. A AfD je, baš kao i francuski Nacionalni front, i te kako sposoban da se služi levičarskim zahtevima – kao što je odbrana prava na minimalnu zaradu – ukoliko će to obezbediti podršku radničke klase. Fašistička „principijelnost“ je po ovim pitanjima arbitrarna i drugačije strukturisana od vernosti političkim principima kakvu pokazuje Die Linke.
Bez obzira na to, podvođenje AfD-a pod „neoliberalni blok“ i potcenjivanje njegovog rasizma ili opasnosti koje sobom nosi njegova društvena demagogija isto je što i ignorisanje jedinstvenog karaktera AfD-a – uprkos činjenici da deli mnoge društvenoekonomske mere sa drugim neoliberalnim partijama.
Narodni front Sare Vagenkneht
Zašto je onda Sara Vagenkneht odlučila da pođe upravo ovim putem u svojoj kritici AfD-a? Šmic pravi još jednu grešku pokušavajući da objasni Vagenknehtin pristup isključivo kroz prizmu želje da se približi onim delovima radničke klase koje je AfD već uspeo da pridobije – premda se približava istini kada navodi da su i srednje klase „na radaru“ Vagenknehtine političke poruke. Politička evolucija Sare Vagenkneht u poslednjih nekoliko godina čini jezgro njene trenutne strategije. Kao neko ko dobro pliva u medijskim vodama, ona je prešla put od istaknute i beskompromisne članice komunističke struje Die Linke-a do pristalice modela „socijalne tržišne privrede“, kakav je postojao u Zapadnoj Nemačkoj. U nedavno objavljenoj knjizi Bogatstvo bez pohlepe (Reichtum ohne Gier), Vagenkneht staje u odbranu vrednosti „istinskih privrednika“ koji su i sami pod jarmom „ekonomskog feudalizma“ u savremenom kapitalizmu.
Ovi argumenti se, s jedne strane, mogu tumačiti u kontekstu uobičajenog pristupa istočnonemačke postkomunističke levice, koja pokušava da izađe iz zapećka i popularizuje progresivne ideje tako što će ih široj javnosti predstaviti kao „razumne“ i „korisne za sve“ – uključujući kapitaliste. Harizmatični Gregor Gizi, i sam među vodećim figurama istočnonemačkog ogranka Die Linke-a, proveo je skoro dve decenije radeći upravo to u svojim knjigama i brojnim TV nastupima.
Ipak, ako ostavimo po strani ovaj kuriozitet nemačke političke kulture, Vagenknehtine nove ideje i njen pristup izbegličkom pitanju moraju biti shvaćeni kao deo šireg napora da se nemačka levica rekonstituiše vođena vrednošću nacionalnog suvereniteta. Da bi ova strategija uspela, potrebna je neka vrsta „narodnog fronta“ sa nemačkim malim i srednjim preduzećima.
Ukoliko Vagenknehtina kritika evra (koja je na mestu) nije uklopljena u opštu antikapitalističku perspektivu, to otvara mogućnost za nalaženje zajedničkog jezika sa sitnoburžoaskim evroskepticima. Njeno oštro protivljenje neprijateljskom stavu prema Rusiji blisko je onim delovima nemačke kapitalističke klase koji su protiv nemačkih sankcija Rusiji i koji nemaju poverenja u američku politiku. Njene osude autoritarne vlasti u Turskoj i banalno predstavljanje ISIS-a kao Erdoganove zamisli lako su spojivi sa „uobičajenim“ antiturskim rasizmom u Nemačkoj. Njeno prisvajanje teme nacionalne bezbednosti od desnice, kao i zahtev da se deportuju one izbeglice za koje se dokaže da su počinili neki zločin, nisu toliko u službi odgovora na strahove radničke klase, već predstavljaju donekle oportuno povlađivanje predrasudama nemačkog srednjoklasnog miljea – iako je proklamovani cilj da se podrije podrška koju AfD uživa.
Čak i Vagenknehtin manje kontroverzni „kontranarativ“ koji Šmic pominje – onaj prema kome krivce za izbeglički talas treba tražiti u zapadnim intervencijama i trgovinskoj politici, ali koji istovremeno zahteva da se zemljama kao što su Turska ili Jordan obezbedi ekonomska pomoć kako bi izbeglice mogle da se adekvatno smeste tu (a ne negde drugde) – ostaje u domenu fantazije. Iako jeste tačno da je haos prouzrokovan „ratom protiv terorizma“ jedan od temeljnih razloga traumatičnog iskustva prisilnog napuštanja sopstvenog doma, kroz koje danas prolaze milioni ljudi na Bliskom istoku, logističke fantazije o ponovnom naseljavanju izbeglica u drugim bliskoistočnim zemljama lišene su svakog traga ozbiljne analize, imajući u vidu njihov kvalitativno drugačiji i čisto tranzitni karakter u odnosu na zemlje u koje izbeglice žele da stignu.
Iako potiču iz istog izvora, postoji suptilna ali značajna razlika u pristupima Lafontena i Vagenkneht – premda se oba uglavnom jednostavno opisuju kao „populistički“. Lafontenovo ekonomističko gledište o migracijama, koliko god da je pogrešno, oslikava bednu situaciju u kojoj se radnički pokret u Nemačkoj trenutno nalazi i artikulisano je iz uske socijaldemokratske perspektive interesa radničke klase. Kao takvo, ono se lako može pobiti tako što će se pokazati da mogućnost jedinstvenog fronta „domaćih“ i novopridošlih radnika/ca predstavlja opasnost za kapitaliste. Berni Senders je, za razliku od Lafontena – s kojim deli mnoga gledišta – kao predsednički kandidat vešto kombinovao protivljenje neoliberalizmu sa glasnim protivljenjem rasizmu, kritikujući Trampovu islamofobiju i iskazujući podršku Black Lives Matter pokretu.
Vagenkneht je, s druge strane, izgradila pristup koji naoko može delovati radikalnije od Lafontenovog – s obzirom na njenu komunističku prošlost – ali u čijem središtu leži ideja međuklasne saradnje protiv globalno orijentisanog kapitala. Utopija u Vagenknehtinoj vizuri baš i nije socijalističko društvo, nego nešto nalik Zapadnoj Nemačkoj za vreme Vilija Branta i njegovog naslednika Helmuta Šmita: suverena, uređena kapitalistička država socijalnog staranja, sa odmerenom spoljnom politikom i prijateljskim stavom prema Rusiji.
Ovakva vizija, iako može delovati pragmatičnije, nema potencijal da inspiriše milione ljudi u Nemačkoj koji u životu nisu iskusili ništa drugo sem prekarnih uslova rada. U ovoj suptilnoj idealizaciji prošlosti pritom kao da se zaboravlja da je kejnzijanska Nemačka bila duboko rasističko društvo, u kome su se gastarbajteri („gostujući radnici“) suočavali sa segregacijom i isključivanjem.
Rasizam i nemačko radništvo
Nakon svega ovoga, postavlja se pitanje: ko zaista čini nemačku radničku klasu i kako ona razmišlja? Šmic u svom članku kritikuje srednjoklasne levičare-„esencijaliste“ koji su opsednuti pitanjem političke korektnosti. Pokazuje se, međutim, da i sam deli izvesne pretpostavke tog miljea, kada tvrdi da aktivisti/kinje Die Linke-a „moraju da prihvate da se mnogi Nemci neće tako lako odreći svojih predrasuda“.
Nije sasvim jasno da li i Šmic deli fatalističko viđenje rašireno među nemačkom radikalnom levicom – o „nemačkoj izuzetnosti“, u onom smislu u kom su nemački radnici/e nekako skloniji rasizmu i ksenofobiji od radnika/ca u drugim evropskim zemljama. Iako se ograđuje od ovog stava tvrdeći da će „udružene akcije marginalizovanih grupa“ dovesti do prevazilaženja ovih predrasuda, nije sasvim jasno ni kako će tačno Vagenknehtina strategija omogućiti da do ovih „udruženih akcija“ dođe.
Ovo je kamen spoticanja svakog argumenta koji tvrdi da je put obnove uticaja Die Linke-a zasnovan na „razumevanju“ strepnji i strahova radnika/ca u vezi sa izbeglicama – ovi argumenti prećutno lociraju primarni izvor rasizma, koji je shvaćen kao nekakva slobodnolebdeća patologija, među onima koji se suočavaju sa ekonomskim nedaćama, čime su kapitalisti potpuno oslobođeni odgovornosti.
Naravno da se i radnici mogu ponašati rasistički, seksistički i homofobično. Međutim, koliko god da je rasizam potencijalno raširen među radničkom klasom, njegovi koreni leže negde drugde. Tako, recimo, nacistički antisemitizam nije potekao od radnika, već od advokata, lekara, inženjera i akademika – bez obzira na to što se otrov fašizma „zapatio“ i među milionima radnika.
Ako uzmemo u obzir ovu važnu istorijsku činjenicu, onda je prvi korak u borbi protiv AfD-ovog rasizma danas da utvrdimo ko su tačno ti „obični ljudi“ kojima se Die Linke obraća. Jesu li to radnici i radnice koji su tokom niza godina iskusili srozavanje svog životnog standarda i stagnaciju realnih zarada? Ili su to neurotični srednjoklasni demonstranti iz Pegidinih redova, koji za svoju zlu kob krive fantastičan spoj „liberalne politike Angele Merkel“, antifa pokreta i ISIS-a?
Drugi korak u borbi protiv AfD-ovog rasizma sastoji se u jasnom isticanju da ne postoji radnička klasa etničkih Nemaca koja ima posebne društvene interese, već nemačka radnička klasa koju čine Nemci, Turci, Kurdi, Grci, Italijani i radništvo drugih nacionalnosti, a koja će uskoro uključivati i značajan broj Sirijaca i Iračana. Današnje nemačko društvo je veoma raznoliko i čine ga brojni imigranti prve, druge i treće generacije. U Severnoj Rajni-Vestfaliji, najnaseljenijoj saveznoj državi, imigranti čine četvrtinu populacije. Strategija „obraćanja radničkoj klasi“ ne ostavlja prostor za nekakav strah od „kulturne promene“, koji po svojoj prirodi nije usmeren protiv kapitala, već protiv značajnog dela radničke klase.
Treći korak podrazumeva da Levica, kada god se nađe licem u lice sa rasizmom unutar radničke klase – što Šmic naziva „bolnim susretima“ – mora da izbegne makar i najmanje retoričko povlađivanje dominantnom narativu o bezbednosti i „ograničenim kapacitetima“. Ovo ne znači da bi Levica trebalo da se stavi u poziciju moralne superiornosti u odnosu na „nazadne potklase“. Šmic donekle ima pravo kada piše o arogantnom stavu koji deo akademskog levičarskog miljea pokazuje prema svima koji nisu upućeni u progresivan diskurs, kao i o spontanom preziru koji se povremeno ispoljava prema „običnim radnicima“.
Argumenti poput ovih koje iznosi Šmic moraju biti shvaćeni i kao jedan od odgovora na neuspeh ideologije „levog evropejstva“, koja je bila raširena među velikim delom Die Linke-a prilikom Sirizinog uspona u Grčkoj. Ova ideologija uključuje, između ostalog, ideju o „demokratskoj Evropskoj uniji“ i „evrozoni zasnovanoj na solidarnosti“, a često je praćena odbacivanjem politike usmerene prema radničkoj klasi kao „zastarele“ – na njeno mesto dolazi apstraktni „populizam“, praćen klasno neutemeljenim antirasizmom.
Ovaj magloviti diskurs svesrdno su usvojili oni delovi Die Linke-a koji su pokazali najveću spremnost da učestvuju u koalicionim vladama sa SPD-om i Zelenima – čemu su se Vagenkneht i Lafonten s pravom usprotivili. Sva ispraznost čisto performativne radikalnosti, dok se u realnosti nastavlja sa uobičajenim servisiranjem kapitalizma, dokazana je na leto 2015. godine, kada je Ciprasova vlada bez puno nesuglasica pristala na monetarni konsenzus koji je prilikom dolaska na vlast obećala da će srušiti.
Ipak, Sarina trenutna strategija predstavlja jedan korak unapred, a dva koraka unazad: iako ispravno primećuje da bi društvenoekonomske nedaće i mere koje se usvajaju na nacionalnom nivou trebalo da budu u fokusu agende Die Linke-a, njen ekonomistički pristup pitanju migracija i gotovo potpuni izostanak antirasističkih argumenata u osudama AfD-a ne samo da predstavljaju opasan ustupak desnici, već i defanzivno prihvatanje okvira kapitalističke države-nacije – koji je levo evropejstvo, iako na prilično izvitoperen način, trebalo da prevaziđe na internacionalističkim osnovama.
Die Linke bi, umesto da „propoveda sa sigurne razdaljine“ ili efektivno opravdava rasistički sentiment, trebalo da stavi do znanja svim radnicima koji izražavaju regresivne ideje da rasizam uperen protiv izbeglica i muslimana ne samo da je etički neprihvatljiv, nego ide nauštrb njihovih sopstvenih materijalnih interesa. Partija ne bi trebalo da nastoji da ublaži bes koji mnogi opravdano osećaju, već da ga usmeri ka onima koji su odgovorni, a ne ka onima koji su u još gorem materijalnom položaju. To je pravi (iako težak) put kojim treba krenuti, budući da druga dva vode u ćorsokak, što dodatno doprinosi lažnoj slici o „liberalnim elitama suprotstavljenim nazadnim potklasama“.
Borba protiv rasizma od centralnog je značaja u Nemačkoj danas. Ključne polarizacije nastaju baš po ovom pitanju – pri čemu bi svaka demokratski nastrojena osoba trebalo da se svrsta na stranu boraca i borkinja protiv rasizma: ne samo onog koji ispoljava AfD, već i protiv rasizma centra koji je iznedrio prethodni. Pogrešno je isticati apstraktnu borbu (kakvu borbu i s kim?) protiv neoliberalnih partija „čije socijalne mere omogućavaju da se rasizam uopšte javi“ kao kontratežu neposrednoj i sve bitnijoj borbi protiv rasizma, koja se vodi kroz demonstracije, blokade i izgradnju lokalnih koalicija „odozdo“.
Odgovor leži u spajanju antirasizma sa društvenoekonomskim zahtevima. Oni se, međutim, neće spojiti sami od sebe. Da bi do toga došlo, nužno je delovanje subjektivnog faktora: svetle primere pružaju Grčka, gde je antifašistički pokret ponudio uverljiv kontranarativ o lokalnim radnicima/ama i izbeglicama kao žrtvama istovetne politike, te Katalonija u kojoj su desetine hiljada ljudi protestovale kako bi više izbeglica bilo primljeno u Španiju.
Borba protiv AfD-a već pokazuje rezultate: hiljade demonstranata izašlo je na ulice prilikom AfD-ove sednice u Minsteru, a u Kelnu su za april (2017. godine) planirane ogromne demonstracije široke koalicije protiv AfD-ove nacionalne konvencije.
Ako zadatak borbe protiv neoliberalizma kroz isticanje centralne važnosti borbe protiv rasizma i podrške izbeglicama danas deluje kao utopijski projekat u Nemačkoj, to nije zato što su nemački radnici više rasistički nastrojeni od radnika drugih zemalja – to je zato što je nemački kapitalizam neizmerno snažniji od kapitalizma u zemljama evropskog juga. Fragmentacija nemačke radničke klase na sve veći broj „atipičnih radnika“ zaposlenih na određeno i na stalno zaposlene koji su, po pravilu, boljeg materijalnog položaja, na kulturnom nivou izražena je kroz trostepeni obrazovni sistem koji otežava razvoj jedinstvene klasne svesti radničke klase.
Ovo je, međutim, jedini put kojim Levica može da krene – a ukoliko bude uspešna, može da pokrene korenitu promenu u čitavoj Evropi. Putem insistiranja na temi „ograničenosti“ kapaciteta, debata o izbeglicama i politici „štednje“ svedena je na okvire koje propisuje kapital. I Sara Vagenkneht i Oskar Lafonten za sobom imaju dugu istoriju izražavanja najradikalnijih aspekata Die Linke-a. Pristajanjem na ovaj okvir debate bacaju senku na svoje političko nasleđe.