U proteklih godinu i po dana, Filozofski fakultet u Beogradu više puta je spominjan u kontekstu rasta ekstremne desnice. Nedavni pokušaj sprečavanja predavanja „Poljski i ruski LGBT migranti u Londonu i Berlinu“ nije izolovani incident. Da bismo razumeli naizgled iznenadnu smelost vinovnika ovog incidenta, da bez zazora promovišu svoje otvoreno ugrožavajuće i preteće stavove na Filozofskom fakultetu u Beogradu, moramo se osvrnuti na neke ranije pokušaje.
Iako je dugo važilo da je FFBG mesto na kome promocija ekstremno desničarske ideologije nije dobrodošla, 11. decembra 2013. godine na njemu je pokušan prvi presedan. Uprava je omogućila istupanje članova i simpatizera radikalno-desničarskih grupa Dveri i Obraz, na planiranoj tribini pod nazivom „Štetnosti genetski modifikovanih organizama u ishrani“, čiju je organizaciju potpisala nepostojeća Unija studenata Filozofskog fakulteta.
Omogućavanjem istupanja neprikrivenih podržavalaca zabranjenog, pa preimenovanog pokreta Obraz i radikalno-desničarske stranke Dveri, Uprava Filozofskog otvorila je prostor promovisanju stavova koje ove organizacije zastupaju. Na taj način, uprava je tada izašla u susret promociji ideologije ekstremne desnice među studentkinjama i studentima ovog fakulteta.
Fakultet je time poslao poruku da su odnos radikalne desnice prema društvenim pitanjima i promovisanje ekstremno desnih stavova dobrodošli (i van po desničarenju poznatog Odeljenja za istoriju). Jedini koji su se ovome usprotivili bili su antifašisti/kinje, levičari/ke, studentkinje/i Filozofskog fakulteta, protiv kojih je zbog protesta neuspešno pokušano podizanje optužnice. Protest je tada urodio plodom, a zagovornici (proto)fašističkih ideja morali su da napuste zgradu. Studentkinje i studenti su jasno stavili do znanja da fašisti ipak nisu dobrodošli.
Sledeći važan korak ekstremna desnica uspela je da ostvari u okviru studentskih protesta i blokade fakulteta 2014. godine. Izdajući se za ljude koji pre svega podržavaju studentske zahteve, pripadnici neo-nacističke Srbske akcije uspeli su u nameri da budu prihvaćeni u studentskom protestu, i pored propagiranja stavova suštinski suprotnih zahtevima protesta. Grozničavo zagovaranje nedefinisanog koncepta apolitilčnosti kao određujuće karakteristike blokade Filozofskog fakulteta zapravo je samo uspešno prikrilo politički, ideološki rad ekstremne desnice. Sve je rezultiralo pokušajem organizovanja predavanja koje je imalo za cilj devalviranje oslobodilačke, antifašističke borbe partizanske vojske u Drugom svetskom ratu, na tada blokiranom fakultetu, iza leđa direktno-demokratski ustrojenog zbora studentkinja i studenata.
I tada su prvi reagovali levi aktivisti i aktivistkinje, koji su se u desetinama okupili ispred fakulteta u nameri da zajedno sa delom učesnika/ca zbora spreče održavanje i ove tribine. Uskočila je i Uprava fakulteta, koja u tom periodu nije imala gotovo nikakvu kontrolu nad zgradom, ali kojoj je sada odgovaralo da blokadu predstavi kao nekakvo ekstremističko maslo, pa je i sama donela jelovu odluku o zabrani tribine. Sve se završilo tako što je i zbor u poslednjem trenutku odlučio da se ogradi od ove tribine i proglasi da joj se protivi, a antifa aktivisti/kinje ostali su na Platou, zaključani izvan zgrade kako „ne bi došlo do sukoba“. I ovde je pritisak levice urodio plodom.
U suštini, odnos prema ekstremnoj desnici na zboru bio je isti kao i u slučaju odnosa Uprave prema zastupanju stavova ekstremne desnice: nije bilo osude. Ni studentski zbor nije osudio stavove ekstremno desničarske ideologije, već je tribina noć pred održavanje otkazana „nakon dublje diskusije na sastanku svih radnih grupa“. Ostao je gorak ukus u ustima: ispada da je problem sa fašistima bio proceduralne, pre nego sadržinske prirode. Ostavljen je prostor shvatanju aktivista ekstremne desnice kao dobrodošle pomoći blokadi. Ideologija ekstremne desnice postala je dobrodošla u studentskom pokretu. Neke od posledica toga zbor je u potonjim danima blokade pokušao da „odozdo“ ispravi, budući da su se mnogi „apolitični“ studenti/kinje osetili izigranima od strane SA zbog insistiranja na održavanju tribine.
Prostor za promociju i prihvatanje stavova koji je ekstremnoj desnici olako otvoren ona sada pokušava da proširi. Ako je ranije parazitirala na širim pokretima i strukturama, sada uviđa šansu da se u potpunosti afirmiše.
Imajući sve ovo u vidu, ne treba da čudi njihov poslednji pokušaj prekidanja tribine na Filozofskom. U njemu je učestvovalo nekoliko aktivista ekstremne desnice, među kojima je bio i predlagač pomenutog predavanja iz perioda blokade nastave. Ovde dolazimo do problema. Nekolicina junaka iz Srbske akcije uspela je samo da omete održavanje tribine na neko vreme i time sebi obezbedi prostor u medijima. Međutim, nekoliko desetina prisutnih „akademskih građana/ki“ nije reagovalo na licu mesta i izbacilo uljeze iz sale. Pozivi nekolicine prisutnih radikalnih levičarki ostali su bez odgovora – Uprava je promptno reagovala i donela odluku da dopušta ulasak policije u zgradu fakulteta, pa je ovo „ometanje javnog reda i mira“ zapravo na kraju rešio upravo ovaj državni organ. Da li je prisutne blokirao strah? Bučni, polu-uniformisani i na kratko ošišani muškarci, sa istorijatom korišćenja hladnog oružja zaista imaju predispozicije za sejanje straha. Ali da li je u pitanju bio samo strah, ili želja za time da „svako radi svoj posao“, pa se nekako „prirodno“ očekivala intervencija policije?
Više je problema s ovom linijom manjeg otpora. Za početak, tu je posustajanje pred malobrojnijim neprijateljem, umesto da se ponosno stane u odbranu sopstvenih prava i uverenja. Drugo, neo-nacisti ispadaju (anti)heroji koje samo policija može da savlada. I ne samo to, povratno, na LGBTQ populaciju ponovo pada senka miljenika države u kojoj policija „samo njih štiti“ dok „običan narod“ ograđuje u kordone, hapsi i prebija. Na kraju, tu je i problem vezan za celokupnu „akademsku zajednicu“: omogućeno je uspostavljanje presedana koji će olakšati svaki budući upad policije na fakultet, po želji i prohtevu Uprave. To znači da se postepeno ide prema ukidanju autonomije univerziteta i daljem legitimisanju državne represije na fakultetima.
Iznad svega je problem taj da organizovana levica u poslednje vreme ima tek sporadično prisustvo na svom dojučerašnjem glavnom uporištu, pored kog je ekstremna desnica i u za sebe mnogo boljim danima mogla samo da protrči i usput baci petardu. Stanje je daleko od alarmantnog, ali je dovoljno zabrinjavajuće. Današnje greške i propusti lako se mogu uspostaviti kao pravila. Da bi se očuvala autonomija univerziteta i sloboda organizovanja, potrebna nam je snažna levica na fakultetima.