Četrnaestog aprila, u tri ujutru po srednjoevropskom vremenu, SAD, Britanija i Francuska otpočele su bombardovanje Sirije. Kao povod za napad poslužila je navodna upotreba hemijskog oružja nad opozicionim snagama u Siriji od strane Asadovog režima. Međutim, uzrok napada potpuno je druge prirode. On predstavlja očajnički pokušaj Zapada da povrati svoj uticaj i poljuljanu poziciju na Bliskom istoku.
U rat u Siriji uključeno je, direktno ili indirektno, više regionalnih i svetskih sila. Strategija Zapada (SAD, Britanije, Francuske) je da podrži pobunjenike i u Siriji postavi poslušnički režim. Oslonac za taj poduhvat Zapad pronalazi u savezu Saudijske Arabije i Izraela, koji su američki protektorati na Bliskom istoku. Asad je tradicionalni saveznik Rusije, a otvorenu podršku Siriji odnedavno daje i Kina, revoltirana novim Trampovim ekonomskim merama kojima su povećane američke carine na uvoz robe iz Kine. Iran učvršćuje svoju poziciju u regionu; budući da je u stalnom sukobu sa Zapadom zbog razvoja nuklearnog programa, on pruža vojnu podršku ekstremnijim grupama poput Hezbolaha, koje dalje destabilišu region. Ne treba zaboraviti ni Tursku, koja štiti svoje interese i sukob u Siriji koristi za razračunavanje sa Kurdkinjama i Kurdima, čija bi nezavisna država – ukoliko bi se za nju izborili – obuhvatala i značajan deo sadašnje Turske.
Ako se podsetimo najpoznatijih skorijih intervencija Zapada na Bliskom istoku, ne možemo zaobići rat u Iraku. Nakon okupacije 2003. godine, zemlja je ostala uništena, a broj žrtava dostigao je više stotina hiljada. Čak je i zvanični Vašington priznao da je strategija u Iraku bila pogrešna. Libija je bombardovana 2011. godine kako bi se pomoglo svrgavanje Gadafijevog režima. Režim je smenjen, ali je Libija ostala u ruševinama. Barak Obama je nakon intervencije izjavio da je SAD trebalo da sankcionišu napad.
S druge strane, Sirija je ruski saveznik još od završetka Drugog svetskog rata. Rusija čuva tu poziciju štiteći Asadov režim, koji se pokazuje kao, u najmanju ruku, autoritaran i represivan kako prema manjinskim narodima tako i prema neistomišljenicima/ama. Sam Asadov režim stoga nije „nevina žrtva“. Rusija je za sada zadovoljna svojim položajem i čeka da pogrešna strategija Zapada dovede do njegove samodestrukcije. Međutim, ako se čekanje oduži i ruski vrh se oseti dovoljno vojno spremnim da uđe u direktan sukob oko Bliskog istoka, to će i uraditi. Dalji sukobi su neminovni – već naredni može da bude u Iranu.
Dosadašnje vojne intervencije rezultirale su ljudskim žrtvama, uništavanjem infrastrukture, nastankom ekstremističkih grupa i eskalacijom sukoba. Činjenica da Zapad ne odustaje od ove strategije jasno pokazuje da njegov cilj nije stabilnost na Bliskom istoku već demonstracija sile i učvršćivanje uticaja. To je jasno većini Britanki i Britanaca, kao i velikom broju Amerikanki i Amerikanaca, koji ovih dana organizuju proteste protiv bombardovanja Sirije. Ovim protestima oni žele da izvrše pritisak na vlasti koje su – zaobišavši kako međunarodno pravo, tako i većinsko protivljenje svog stanovništva napadu na Siriju – donele odluku o intervenciji, te da ih primoraju da suspenduju dalje napade na Siriju. Najglasniji među njima su aktivistkinje i aktivisti koalicije Stop the War (Zaustavimo rat), koji redovno izveštavaju i organizuju se protiv imperijalističkih intervencija u svetu.
Odluka britanske premijerke Tereze Mej da odobri napad na Siriju zaobišavši parlamentarnu proceduru svedoči kako o nesigurnosti torijevske vlade, tako i o njenom služenju američkim interesima a ne volji sopstvenih stanovnica i stanovnika. Ionako niska podrška Mej i konzervativcima nakon napada na Siriju samo je nastavila da opada. Otvara se mogućnost da u Britaniji protivnici/e vojne intervencije dobiju još veću podršku. Ovo je velika prilika za levo krilo Laburističke partije koje predvodi Džeremi Korbin, čije bi jačanje svakako uzdrmalo imperijalističku politiku Britanije.
Bombardovanje Sirije treba da posluži i kao signal za budućnosti koja čeka i Srbiju ako se nastavi i produbi vojna saradnja kako sa NATO-om, tako i sa Rusijom. Velike vojne vežbe sa NATO-om najavljene su za jesen, a NATO je pre nekoliko meseci predstavio i novu strategiju za Balkan, koja predstavlja pokušaj da se još više ugradi na balkanskom tlu i da sebi obezbedi bolju poziciju za izlazak iz višegodišnje geopolitičke krize. No, imperijalističko naoružavanje, kako se već bezbroj puta pokazalo, nije način da se razreše međunarodni konflikti.
Moramo se protiviti politici služenja imperijalizmu – bilo zapadnom, bilo istočnom – i podsticati solidarnu međunarodnu borbu: borbu protiv nacionalističkih vladajućih klasa, protiv vojnih intervencija koje vlastodršcima donose profit a obespravljenom običnom narodu odnose živote. Samo takva politika može rešiti međunarodne konflikte – ako državni vrhovi nisu voljni da je vode, moramo biti dovoljno jaki da ih na to prisilimo. Zaustavimo rat!