Prenosimo članak medicinske sestre iz Minesote, Emili Pirskale, koji ogoljava surovu činjenicu iza svih državnih epiteta za herojstvo koji se ovih dana upućuju medicinskom osoblju: medicinski radnici i radnice tretiraju se kao potrošna roba, a aplauzi nisu zamena za pristojnu platu i sigurne uslove rada.
Kako izgleda biti medicinska sestra u pandemiji? Svakoga dana, poput loptice u fliperu, skačem između pet stadijuma tugovanja[1]. Duša mi je umorna i povređena od rikošeta i trzaja.
Poricanje: Sve manje i manje vremena provodim u fazi poricanja. Pa ipak, vidim da su mnogi među mojim najmilijima, među političarima i laicima još uvek zaglavljeni u ovoj fazi.
Bes: Kada se naši stariji i imunokompromitovani[2] sugrađani tretiraju kao „potrošni“ članovi društva; kada se novčanici deoničara smatraju važnijim od ljudskih života; kada pomislim da već decenijama znamo da će doći do pandemije, tada gorim od besa – besa prema sistemu koji profit stavlja iznad zdravlja. To je sistem koji redovno ostaje bez „nužnih“ i „kritičnih“ zaliha. Besna sam zato što znam koliko puta smo iznova ustanovili slabost lanaca nabavke, naročito nakon zemljotresa u Portoriku, a i dalje ništa nije učinjeno kako bi se ti lanci ojačali.
Pregovaranje: Vlasti se cenjkaju oko dostupnosti lanaca nabavke, zanemarujući naučne dokaze. Papirnoj kesi pripisuje se čarobna moć da nekako sačuva maske kojima je već istekao rok trajanja i koje su isprljane. Mere predostrožnosti protiv kapljičnog prenosa bolesti odjednom su zadovoljavajuće i za bolesti koje se prenose vazduhom.
Depresija: Teško mi je jer znam da će moje kolege/inice i prijatelji/ce postati nevoljne žrtve sistema koji na taj način nastavlja svojim putem samouništenja. Žalim i za mnogim ljudima za koje neću imati resurse da ih zbrinem i spasem.
Prihvatanje: Prihvatila sam da ću se u nekom trenutku zaraziti COVID-19. Ne plašim se bolesti. Plašim se da ću zaraziti one koji neće preživeti. Svakodnevno proveravam broj slobodnih bolničkih kreveta i respiratora u našoj državi. Pitam se, hoće li ostati dovoljno resursa za mene ako mi se bolest pogorša?
A onda me neko ponovo označi i pohvali kao „heroinu“ u nekoj od objava na društvenim mrežama, i automatski sam bačena nazad u fliper – moja osećanja rikošetiraju kroz pet faza.
Ako umrem, ne želim da budem upamćena kao heroina.
Želim da moja smrt razbesni i vas.
Želim da politizujete moju smrt. Želim da je upotrebite kao gorivo kako biste zahtevali promene u ovoj industriji, kako biste zahtevali zaštitu, platu od koje može da se živi i sigurne uslove rada za medicinske sestre i za SVE radnike i radnice.
Iskoristite moju smrt za mobilizaciju drugih.
Iskoristite moje ime za pregovaračkim stolom.
Iskoristite ga da posramite one koji su profitirali ili nisu uradili ništa, a nama su ostavili da počistimo nered.
Nemojte reći da je „nebo dobilo anđela“. Recite im da su nemar i pohlepa ubili osobu koja je kao svoj životni poziv odabrala da se posveti saosećanju i službi drugima.
[1] Takozvani Kibler-Ros model, poznat pod nizom drugih naziva (pet stadijuma/faza tugovanja, gubitka, suočavanja sa smrću itd.), predstavlja teoriju američke psihijatarke Elizabet Kibler-Ros, prema kojoj ljudi koji su suočeni sa (vlastitom ili tuđom) smrću ili nekim drugim traumatičnim gubitkom prolaze kroz pet karakterističnih faza, od poricanja do prihvatanja gubitka. (Prim. ur.)
[2] Imunokompromitovani ljudi su oni čija je imunološka reakcija organizma oslabljena ili potpuno nedostaje. (Prim. ur.)