Sa preko pola miliona dijagnostikovanih slučajeva i preko 20 hiljada umrlih, SAD su, prema poslednjim podacima, novo svetsko žarište Covid-19. Kapitalistički sistem u SAD postaje sve ogoljeniji i spremniji da gazi preko leševa sopstvenih radnica i radnika, dok je ekonomija, uprkos „štampanju“ dolara, sve bliža nekontrolisanom padu u ambis. Radnička klasa u SAD, ali i širom sveta, mora da se organizuje i da ne dopusti da ona bude ta koja će platiti sunovrat američkog sistema.
Korona za sve, lečenje za povlašćene
Notorna je činjenica da su Sjedinjene Američke Države jedina razvijena kapitalistička država koja praktično ne poznaje sistem javnog zdravstva. Umesto da građanima i građankama obezbede elementarnu zdravstvenu zaštitu kao ljudsko pravo, SAD tretiraju svaku zdravstvenu uslugu kao robu na tržištu, dok je sistem zdravstvenog osiguranja decentralizovan i u najvećoj meri u rukama privatnih korporacija. Obamin Mediker sistem, oko koga su se lomila koplja između demokrata i republikanaca, takođe nije pružio mogućnost državnog osiguranja svima, već je samo otupeo oštricu ovog nehumanog sistema – a sa povlačenjem Bernija Sandersa iz kampanje za predsedničke izbore ove godine više ne postoji nijedan kandidat koji ima nameru da nešto ozbiljno promeni na ovom polju.
Zagovarači postojećeg sistema ističu da je američko zdravstvo vodeće u svetu i da bi uvođenje univerzalne zdravstvene zaštite urušilo navodna dostignuća medicine u SAD. Međutim, ono što je istina jeste da je američka medicina vodeća u lečenju bolesti starih belih muškaraca, dok na planu javnog zdravlja niže samo poraze: SAD su, na primer, jedina država razvijene kapitalističke ekonomije u kojoj je u poslednjoj deceniji zabeležen porast smrtnosti žena na porođaju, što se često smatra univerzalnim indikatorom ukupnog kvaliteta zdravstvenog sistema.
Imajući ovo u vidu, jasno je da će epidemija Covid-19 u SAD biti ravna katastrofi. Kao što se pokazalo, Covid-19 uzrokuje patogen izrazito visoke stope transmisije, koji se širi kapljično i preko kontaminiranih površina, a pacijentima sa tegobama neretko je potrebno višenedeljno lečenje. Ovo u praksi znači da je u kratkom roku moguće dramatično povećanje broja pacijenata kojima je neophodno obezbediti bolnički krevet i adekvatnu negu, pogotovu kada je reč o posebno ranjivim grupama. Zdravstvo u SAD radilo je sve da bude apsolutno nespremno za ovaj scenario: upravo suprotno tome, stručnjaci i zagovornici neoliberalizma u zdravstvu decenijama su vršili pritisak da se broj bolničkih kreveta i kapaciteti bolnica smanje, vodeći se učenjem da „ponuda kreira tražnju“, odnosno da će lekari biti skloniji da „nepotrebno“ zadrže pacijente na bolničkom lečenju ukoliko ima praznih kreveta. Ideja „mršavih bolnica“ (engl. lean hospitals) pokazuje se kao tragično pogrešna, jer dodatni bolnički krevet sada može značiti razliku između života i smrti. U epicentru epidemije, u Njujorku, kroz čije opustele avenije sada bez prestanka odjekuju zvuci ambulantnih kola, hitna pomoć dobila je nalog da u bolnice ne dovozi pacijente kojima je potrebna reanimacija.
Međutim, u slučaju da zapravo dobijete bolnički krevet, nad vama i dalje lebdi pitanje „ko će ovo da plati“. Jedan lekar iz SAD objavio je na Fejsbuku da su upravo ovo bile poslednje reči njegovog pacijenta pre nego što ga je priključio na respirator. Mnogi liberalni mediji trijumfalno su prenosili snimak u kome je članica Kongresa, Kejti Porter, naterala predstavnika Ministarstva zdravlja i socijalne zaštite da se obaveže da će testiranje na SARS-CoV-2 biti besplatno za sve Amerikance i Amerikanke. Po računici koju je iznela Porter, cena ovakvog testa u SAD mogla je da bude čak 1.331 dolar. Ipak, ostaje otvoreno pitanje ko će platiti lečenje, ili pak plaćeno bolovanje duže od dve nedelje, koje se Kongres sredinom marta obavezao da će pokriti. Naravno, za one koji imaju sve papire.
Bolest koja bira
Kada radnice i radnici nemaju dostupno zdravstveno osiguranje i pravo na plaćeno bolovanje – oni rade bolesni. Ovo je američki kapitalizam svesrdno koristio u prethodnom periodu, sa praksama eksploatacije koje su radnike vodile sve do samrtničke postelje. Iako je jasno da su radnici koji rade bolesni danas ne samo pretnja za javno zdravlje, već i da samim kapitalistima mogu da donesu više štete nego korsti, oni nisu uvek spremni da im daju plaćeno bolovanje. U već preopterećenom distributivnom centru TMG Mail Solutions nadomak Njujorka, radnicima je distribuiran flajer koji ih obeshrabruje da koriste maske i rukavice (koje, naravno, nisu ni obezbeđene) i upozorava ih da mogu da ostanu bez posla ako izostanu više od jednog dana. Ovakve priče, koje nalikuju onima iz Jurinih fabrika u Srbiji, nisu izuzeci već pravilo. U distributivnom centru Amazona na njujorškom Stejten Ajlendu, radnice i radnici dolazili su na posao iako su imali jasne simptome Covid-19 i iako su čekali na dijagnozu, a radnik Kristijan Smols, koji je organizovao obustavu rada i protest, ukazujući na kolege koje rade bolesne i bez mogućnosti distanciranja, dobio je otkaz jer se navodno sam nije pridržavao pravila izolacije.
Sjedinjene Države pokazuju da Covid-19 nije „bolest koja ne bira“: najugroženiji su najsiromašniji i potlačeni. Pre svega, takozvani ilegalci, koji nemaju nikakvu zaštitu sistema. Ali zatim i svi oni koji i dalje rade, najčešće bez adekvatne zaštite, na poslovima poput gorepomenutih kurirskih dostava, te prodavci i prodavačice i zdravstveni radnici i radnice. Ne čudi da je neproporcionalno reč o pripadnicima manjina u SAD, pre svega o Afroamerikancima i Hispanoamerikancima. Dovoljno je primetiti da je pomenuti letak TMG Mail-a za zaposlene, iako izdat u Njujorku, štampan na španskom jeziku. U Milvokiju, jednom od retkih gradova koji uopšte vode ovakvu statistiku, i gde je procenat Afroamerikanaca 26%, na njih otpada oko polovina svih registrovanih slučajeva i čak 81% smrtnih slučajeva. Mičigen pokazuje da je ovo pravilo, a ne izuzetak: sa 14% Afroamerikanaca, među njima je registrovano 35% slučajeva i 40% smrtnih ishoda. Istovremeno, crnački Detroit sustiže Njujork po broju obolelih i postaje novi epicentar bolesti.
Make the virus Chinese (again)
Dok epidemija bukti širom zemlje, održavanje mita o američkoj posebnosti Trampu je i dalje važnije od spasavanja života. Od samog početka epidemije u kineskom gradu Vuhanu, američki predsednik insistira na tome da SARS-CoV-2 naziva „kineskim virusom“. Rast rasizma prema populaciji azijskog porekla zabeležen je u SAD mesecima pre samog virusa, a rasistički napadi odigravaju se širom zemlje.
Na početku same epidemije, SAD su odlučile da ne koriste testove koje je Svetska zdravstvena organizacija razvila i distribuirala širom sveta krajem februara, već da povere svojoj Vladinoj agenciji za prevenciju i kontrolu bolesti (CDC) da napravi bolji, „američki“ test. Testovi koje je proizveo CDC ne samo što su kasnili i što ih nije bilo dovoljno, već su se u velikom broju slučajeva pokazali i kao nepouzdani, proizvodeći lažne rezultate. Nezavisne laboratorije počele su da proizvode svoje testove, ali je njihova distribucija bila praktično nelegalna, jer ih agencija za lekove (FDA) nije odobrila po urgentnom protokolu. Istovremeno, materijali preko potrebni medicinskim radnicama i radnicima, poput maski i druge zaštitne opreme, i dalje se prodaju na aukcijama, na kojima su pojedine države i velike bolnice prinuđene da se nadmeću i neretko plaćaju cene koje se mogu opisati samo kao ratnoprofiterske.
Pre skoro dve nedelje, radnice i radnici u Dženeral motorsu u Masačusetsu izašli su na ulice u protestu, tražeći da se njihove fabrike, inače deo avio-industrije, preusmere na proizvođenje respiratora koji su neophodni bolnicama u lečenju Covid-19. Istovremeno, nakon brojnih kritika i pritisaka, Tramp je aktivirao zakon o odbrambenoj proizvodnji iz vremena Korejskog rata, koji mu je omogućio da drugim postrojenjima Dženeral motorsa naredi da proizvodi respiratore, ali i da zabrani izvoz određenih maski u Kanadu. Potezi na planu regulisanih cena ili garantovanog otkupa, međutim, još uvek se ne povlače, jer je, kako čujemo od američkih zvaničnika, ali i od Vučića u Srbiji, kapitalizam stariji od pandemije.
Kome ide pomoć i ko će to da plati?
Po grubim procenama stručnjaka, od troje zaposlenih Amerikanaca, jedan će moći da radi od kuće, drugi će dobiti otkaz, a treći i dalje radi na svom radnom mestu. Protekle nedelje je čak 6.65 miliona Amerikanaca, nakon što je dobilo otkaz, zatražilo pomoć za nezaposlene. Ove stope i apsolutni brojevi nezaposlenih neviđeni su u istoriji američke ekonomije, i dubina potresa do kojih će dovesti još uvek se ne mogu predvideti.
Poučeni prethodnom krizom, američki oligarsi i njihov predsednik Tramp odlučili su da ovoga puta državna pomoć za spas ekonomije mora biti brza i zamašna. Tramp je 27. marta potpisao zakon o državnoj pomoći usled koronavirusa, usvojen aklamacijom u Kongresu, koji, sa ukupnim iznosom od čak dva biliona (engl. trillion) dolara, predstavlja najveći paket državne pomoći ikada. Vest koja je možda najviše odjeknula jeste da će svaki punoletni državljanin SAD dobiti ček na 1.200 dolara. Ovaj naizgled radikalan i revolucionaran potez obezbediće za mnoge otpuštene radnike stanarinu tek za mesec-dva, a njihovi problemi nastaviće se mesecima, ako ne i godinama nakon toga.
Ipak, najveći izdatak od pomenutih dva biliona nije za obične građane, već za Trampove miljenike. Za korporacije je određeno 454 milijarde, a za „male biznise“ 349 milijardi pomoći, dok će avio-industrija dobiti 29 milijardi direktne bespovratne pomoći. Poređenja radi, bolnice su dobile 117 milijardi, a pomenuti program novčane pomoći građanima koštaće 301 milijardu dolara. Iako je Kongres ovim zakonom ustanovio kancelariju „posebnog generalnog inspektora za oporavak od pandemije“, koji je trebalo da kontroliše na koji način će Tramp raspolagati budžetom koji je određen, Tramp je zajedno sa zakonom potpisao i posebnu izjavu u kojoj je dao tumačenje da je kancelarija ovog inspektora deo njegove administracije i da ne može da podnosi izveštaje direktno Kongresu, čime je njegova ili njena kontrolna uloga u potpunosti obesmišljena. Ovo u praksi znači da će Tramp moći bez nadzora da odlučuje na koji način će državna pomoć biti dodeljivana američkim kompanijama i oligarsima, i da će biti u mogućnosti da sredstva dodeljuje svojim donatorima.
Možda još važnije pitanje – odakle odjednom u američkom budžetu dva biliona dolara za ovaj program pomoći? I to nakon godina priče da nema para za univerzalnu zdravstvenu zaštitu i programe socijalne zaštite? Odgovor je jednostavan: američka centralna banka, odnosno Banka federalnih rezervi (Fed), jednostavno će dopisati brojeve na računima. Drugim rečima, dolari se „štampaju“ potezima na tastaturi računara u Fedu. Zastupnici „nove monetarne teorije“ kažu da je ovo upravo ono što bi centralne banke trebalo da rade, i da novac i nije ništa više nego društveni ugovor.
Za sve nas koji znamo da novu vrednost stvaraju radnice i radnici, a ne društveni ugovori, jasno je da je ovaj paket pomoći privredi zapravo još jedan instrument preraspodele bogatstva i to, kako brojevi govore, iz tanjira siromašnih u džepove bogatih. Za šargarepu od 1.200 dolara, radnička klasa dobiće batine od dva biliona dolara. Ovaj ceh, međutim, neće plaćati samo radnička klasa SAD, već svi koji koriste dolar, a pre svega radništvo u dužničkim ekonomijama koje se zadužuju u dolarima, uključujući i Srbiju.
Sunovrat Amerike i njenog kapitalizma plaćaćemo svi, što je razlog više da se organizujemo kako u centru tako i na periferiji globalne kapitalističke ekonomije. „Opšti osnovni dohodak“, bilo jednokratan, kao u SAD, bilo trajan, kakav se najavljuje u Španiji, neće radničku klasu osloboditi eksploatacije, već će je učiniti dodatno zavisnom od raspoloženja i milosti političke elite. Posrnulim korporacijama stoga ne treba pomagati iz zajedničkih bisaga, već ih treba staviti pod kontrolu radnica i radnika.
Pandemija koronavirusa otkrila je više nego ikada ko proizvodi vrednost u društvu, a ko na tome parazitira. Naši zahtevi treba da budu usmereni ka pravima na radničko organizovanje i kontrolu nad procesom proizvodnje, upravo kao što su to uradili radnici Dženeral motorsa. Poruka vladajućoj klasi mora biti – milost ne tražimo, niti ćemo vam je dati.