Žene na levici: Konstantina Kuneva[8 min. za čitanje]

Kris Volš piše o Konstantini Kunevoj, Bugarki i jednoj od osnivačica PEKOP-a, grčkog sindikata prekarnih radnica i radnika, koja je zbog svog zalaganja za žene, migrante i radničku klasu bila izložena zastrašujućem reakcionarnom nasilju. Grčka je decembra 2008. godine vibrirala od nereda koji su izbili nakon što je policija u Atini ubila petnaestogodišnjeg učenika, Andreasa Grigoropulosa. Svet je posmatrao kako se uglavnom mladi demonstranti iz noći u noć nedeljama sukobljavalju s policijom, besni zbog ubistva dečaka i sramne reakcije političara, medija i crkve. Te godine se 23. decembra dogodio još jedan ključni incident, iako ne toliko poznat van Grčke. Tog dana, vodeća sindikalka, Konstantina Kuneva, brutalno je napadnuta i osakaćena dok je napuštala svoje radno mesto. Sumnja se da je napad izveden po nalogu njenog poslodavca.

Ovaj incident osvežiće narodni otpor državnoj represiji, a pokret solidarnosti rođen iz njega uspeće da artikuliše novu, široku politiku upućenu na različite dinamike represije i eksploatacije.

Konstantina Kuneva je prvi put iz Bugarske otputovala za Grčku 2001. godine, s kratkoročnom vizom. Kao obrazovana žena koja je studirala istoriju na Univerzitetu u Sofiji, Kuneva je emigrirala u Grčku s malim sinom, kako bi mogao da se podvrgne operaciji koja se nije izvodila u njihovoj rodnoj Bugarskoj. Iako je donekle bila upućena u radno zakonodavstvo i istoriju radničkog pokreta u svojoj domovini, nikada nije nameravala da postane sindikalna aktivistkinja u Grčkoj.

Po dolasku u Grčku, prihvatila je posao čistačice i postala jedna od osnivača novonastalog sindikata prekarnih radnica i radnika, stacioniranog u Atini, PEKOP (Sve-atički sindikat čistačica i radnica u domaćinstvu). Iako nije nameravala da to postane, za kratko vreme se u sindikatu ispostavila kao vodeća borkinja. Vremenom je na radnom mestu i u sindikatu počela da zauzima sve odgovornije pozicije. U vreme napada 2008. godine bila je generalna sekretarka PEKOP-a, dok je i dalje primala samo osnovnu platu u iznosu od ispod 600 evra mesečno, i dalje radeći satima pored svojih sindikalnih obaveza.

PEKOP je izuzetno važan sindikat jer organizuje one radnice i radnike koje sindikalni pokret istorijski ignoriše. Demografija ove organizacije je fascinantna:

„Ima preko 1600 članica i članova i pokriva one radnice i radnike zaposlene u privatnim preduzećima koja pružaju usluge čišćenja. Većina njih (90%) su žene, a 65-70% strani državljani iz Albanije, Bugarske, Rusije, Ukrajine, dok neki od njih dolaze iz Bangladeša i Palestine. Naravno, postoje i drugi lokalni sindikati u drugim delovima zemlje, npr. u Magneziji, Ahaji, Lamiji itd, koji pokrivaju domare zaposlene u državnim osnovnim i srednjim školama.”

PEKOP je uspeo da pruži zaštitu najugroženijim radnicama i radnicima u Grčkoj. Poslovi kojima se uglavnom članice, ali i članovi PEKOP-a bave istorijski nisu podlagali radnom zakonodavstvu. Čistači/ce i radnice u domaćinstvima smatrane su slugama koje nemaju nikakva prava. Kunevin rad unutar sindikata počeo je da menja ovakvo stanje stvari i pružio je glas onima koji ga nisu imali. I dok ranije u Atini nije imalo ko da govori u ime prekarnih radnica, a imigranti nisu imali nikakvu zaštitu od nezakonite eksploatacije u rukama pokvarenih šefova, PEKOP ovim najranivijim radnicama i radnicima pruža nekakvu zaštitu.

Gazde na ovako nešto naravno da nisu gledale s odobravanjem. Kuneva je pre napada 2008. sudelovala u žestokom sukobu s njenim poslodavcem, firmom za industrijsko čišćenje „OIKOMET”, čiji je vlasnik bogati član PASOK-a (grčke Socijalističke partije), Nikitas Oikonomakis.

Poslednji spor izbio je oko toga što je kompanija uskratila božićni bonus zaposlenima, ali to je bio samo jedan od mnogih sporova koje je Kuneva imala sa svojim poslodavcem. Ovog puta je strahovala da joj je život u opasnosti.

U intervjuu koji je dala nedugo pred napad, rekla je:

„Suočavamo se s jednom vrstom terorizma poslodavaca. Svaki put kad održavamo izbore, tu je predstavnik poslodavaca koji sve beleži, uključujući i to ko je sve ušao i izašao iz prostorije itd. Imam kolege s posla s kojima sam imala normalan drugarski odnos, a koji se sada ne usuđuju da razgovaraju sa mnom ili da mi se jave, zbog mogućnosti da nas ugleda neko iz uprave. U poslednjih nekoliko meseci, ljudi su često bivali otpuštani bez razloga, sasvim proizvoljno. Naš poslodavac je očigledno u ratu s nama, nakon nekoliko uspešnih pravnih sporova naših članica i članova… Ja sam optužena za krađu i dobijam pretnje smrću preko telefona… Da, u pitanju su direktne pretnje, bez prikrivanja. Takođe, sumnjam da pokušavaju da me deportuju.”

Kuneva je brinula s razlogom. Kada je u noći 28. decembra napuštala radno mesto, na putu kući i svom malom sinu, banditi koji su hteli da stanu na put osnaživanju ranjivih za koje je ona bila odgovorna, napali su je kiselinom. Desnica je posebno ogorčena na Konstantinu Kunevu, ne samo zato što je žena i imigrantkinja; već i zato što odbija da prihvati poniznu ulogu koju ovakvi identiteti prečesto pretpostavljaju. Ona je odbila uloge sluškinje i žrtve i umesto toga posegla za svojim sposobnostima i ohrabrila druge da učine isto. Ova uvreda za nasleđene odnose opsluživanja i opresije prizvala je najbrutalniju reakciju.

Njen napadač nije joj samo unakazio lice kiselinom, već joj je s predumišljajem na silu sručio tečnost niz grlo, izazvavši time nepopravljivu štetu njenim ustima, grlu i unutrašnjim organima. Kuneva je predstavljala glas onih koji ga nisu imali; snage reakcije očajnički su htele da je ućutkaju. Četiri godine kasnije, niko i dalje nije osuđen za napad na nju. Kuneva nastavlja da se bori sa svojim poslodavcem za nadoknadu, a njen advokat je na sudskom ročištu u februaru izjavio: „Kunevino lice i jednjak skoro su u potpunosti uništeni. Iako je prošla preko 30 operacija, ona više nikada neće moći da vodi normalan život.”

Posebno divljačka priroda ovog napada zapljusnula je šokom i gađenjem Grčku, koja se već nalazila usred uporne i burne klasne borbe. Visoko politizovana atmosfera ujedinila se s neizbežno ostrašćenim odgovorom javnosti i omogućila da rezonantna kampanja solidarnosti nastavi Kunevin rad tokom perioda njenog oporavka i ujedno se bori za pravdu u njenom slučaju.

Iz solidarnosti s ovom bugarskom radnicom osnovano je nekoliko organizacija. Prva je bila „Feministička inicijativa za solidarnost s Konstantinom Kunevom”. Njihov osnivački proglas objašnjava simbolički i istorijski značaj napada na Kunevu i važnost suočavanja napadača s pravdom:

„Sigurno je da je Konstantina Kuneva, budući da je imigrantkinja, odabrana da plati cenu svoje hrabrosti da istupi u prve redove i zahteva osnovna radnička prava za sebe i svoje koleg(inic)e. Do sada neviđen način njenog „kažnjavanja”, s očiglednim arhaičnim i seksističkim konotacijama, upućuje na mračni svet nezamislivog divljaštva, čiji zakoni nameću bukvalno uništavanje lica i gušenje glasa žene koja se usudila da bude neposlušna. Po tom pitanju, odgovornost relevantnih državnih institucija, kao i zvaničnih sindikata nemerljiva je.”

Pokret koji je iznikao nakon napada na Kunevu imao je veliki broj istih onih značajnih karakteristika koje je imao i sam njen sindikat prekarnih radnica i radnika. Osim borbe protiv ekonomske eksploatacije; bio je adekvatno pripremljen da se suprotstavi različitim oblicima ugnjetavanja koji su u prošlosti uglavnom prolazili bezupitno. Pokret je bio u stanju da uspostavi vezu između specifičnih instanci represije i sistematske klasne eksploatacije i time ljude otrgne od uske sindikalne svesti, prema nečemu sveukupno dinamičnijem i korisnijem za klasu u celosti.

Ovo je jedan od nekoliko primera iz skorije grčke istorije društvenih pokreta gde vidimo međusobnu povezanost sva tri pokreta. Povezanost roda, rase/etniciteta i klase, uz nekažnjivost loših poslodavaca i umešanost vlasti, glavni su razlozi koji motivišu aktiviste/kinje na povezivanje u pokret solidarnosti. Tako pokret solidarnosti s Kunevom sačinjavaju borbe protiv svih oblika opresije.

Konstantina Kuneva je osoba s višestrukim indentitetom: ona je žena; ona je sindikalka u prekarnoj industirij i klasna borkinja; i ona je imigrantkinja. Njena sposobnost da artikuliše politiku koja prepoznaje međusobnu povezanost različitih društvenih odnosa kojima doprinosi, omogućava joj da se bori protiv seksizma i rasizma s kojima se svakodnevno suočava u Grčkoj, dok istovremeno razume njihov odnos prema kapitalizmu inherentnoj klasnoj eksploataciji.

Pokreti koje je ona inspirisala danas su u prilici da urade isto to. Značaj lekcije o radu Konstantine Kuneve je u njegovom podrivanju partikularističke i korporativističke svesti koja je sposobna (ili spremna) da se bori samo na jednom frontu. Ukoliko nisu u stanju da prepoznaju da je uzrok sistemski upisan u društvo podeljeno na klase, pokreti protiv izrabljivanja bilo koje vrste ostaće osuđeni na bavljenje posledicama. Slično tome, ukoliko kao antikapitalistički/e revolucionari/ke zaista želimo da pridobijemo ljude za projekat vlasti radničke klase, ne smemo da umanjujemo značaj izrabljivanja na rodnoj, rasnoj ili bilo kojoj drugoj osnovi. Kuneva je živi primer sinteze ovih borbi. Mnogi marksisti u Evropi mogli bi dosta toga da nauče od Konstantine Kuneve.