Da bismo razumeli smer u kome se rat u Ukrajini kreće, potrebno je da, pola godine nakon ruske invazije, sagledamo šire stanje stvari, izvan samog ukrajinskog ratišta. U analizi napisanoj za sajt britanske marksističke organizacije Counterfire, ovaj argument razvija naš član Vladimir Unkovski-Korica.
Vidljivo je da je ruska invazija na Ukrajinu zastala u zadnjih mesec i po dana. Zauzevši Lisičansk, ruska armija je uspostavila kontrolu nad celokupnom Luganskom oblašću.
Činilo se da je ispunjenje vojnih ciljeva Kremlja u Ukrajini, umerenih nakon početnog neuspeha u osvajanju glavnog grada (Kijeva) tokom prvih meseci rata, nadohvat ruke.
Međutim, ruska armija nije mnogo napredovala od tog trenutka, iako zauzimanje obližnje Donjecke oblasti – koja zajedno sa Luganskom čini Donbas – i dalje deluje verovatno.
Donbas predstavlja teritoriju za koju su mnogi komentatori procenjivali da bi bila glavni cilj Rusije u bilo kom ratu sa Ukrajinom, budući da je sa Rusijom povezuju mnoge istorijske niti. Osim toga, Donbas je parče zemlje potrebno za pravljenje i održavanje kopnene spone sa okupiranim Krimom, a takođe poseduje i veliko rudno bogatstvo.
Ruski osvajači delovali su toliko samouvereno da je Sergej Lavrov javno rekao da Rusija nema nameru da zauzme samo istok Ukrajine, već i celokupnu južnu obalu sa sve lučkim gradom Odesom, čime bi Ukrajini uskratila izlaz na more.
Pat-pozicija
Od tada se, međutim, Rusija našla u položaju da mora da brani južni grad Herson od dugo najavljivanog ukrajinskog kontranapada.
Zauzimanje Hersona bilo je značajan ratni dobitak za Rusiju na početku rata. Taj grad je bio kapija ka jugu i jedini zauzeti deo teritorije sa zapadne strane Dnjepra.
Kao takav, Herson je ranjiv na ukrajinske napade. I zaista, naoružana najnaprednijim oružjem koje joj Zapad šalje, Ukrajina je uspela da sruši nekoliko mostova i preseče neke od puteva za snabdevanje Hersona.
Nakon toga, Ukrajina je uspela i da pogodi neke od značajnijih meta u dubokoj unutrašnjosti krimskog poluostrva, izazvavši opštu zbunjenost u redovima ruske vojne mašinerije.
Stanje stvari je, međutim, takvo da ukrajinska armija nije uspela da se u bitnoj meri primakne Hersonu.
U članku nedavno objavljenom u Njujork tajmsu objašnjeno je zašto je Ukrajini nezgodno da povede ofanzivu. Ukratko: prema tvrdnjama ukrajinske vrhovne vojne komande, Rusija i dalje poseduje više artiljerije na lokalu.
Drugim rečima, Ukrajina nema dovoljno ljudstva i vatrene moći da natera rusku armiju u povlačenje na drugu stranu reke. Stvari bi vremenom mogle da se promene. No, da li vreme radi za Ukrajinu?
Nuklearna moć
Kako bismo odgovorili na ovo pitanje, hajde da se na trenutak zaustavimo i obratimo pažnju na situaciju u vezi sa nuklearnom elektranom Zaporožje.
U zapadnjačkoj štampi se, već nedeljama, mogu pročitati vrlo konfuzni novinski naslovi na ovu temu. U suštini, Ukrajina optužuje Rusiju da granatira nuklearku koju je zauzela pre nekoliko meseci.
Ovo je delovalo neuverljivo i teško razumljivo. Međutim, poslednjih dana je počelo da se pomalja jedno moguće objašnjenje događaja. Ukrajinska vlada u Kijevu strahuje da će – kako leto bude prelazilo u jesen, a jesen u zimu – ruska kontrola nad nuklearkom koja snabdeva petinu Ukrajine strujom dati ozbiljan adut Moskvi.
Kao što znamo, Moskva ne preza od vršenja terora nad civilnim stanovništvom. Na kraju krajeva, jasno je da zavrtanjem gasa Centralnoj Evropi Moskva pokušava da podeli Zapad i oslabi podršku Ukrajini. Razume se, moguće je da će se Moskvi takvi proračuni obiti o glavu, budući da se može desiti da otpor civilnog stanovništva prema okupatoru očvrsne.
Bilo kako bilo, to ništa ne menja u vezi sa strepnjom Kijeva oko sudbine stanovništva Ukrajine. Zima dolazi i predviđa se da će se privreda smanjiti do 40% ove godine. Na sve to, saznajemo i da Rusija preti gašenjem Zaporožja.
S obzirom na sve ovo, može biti da su pomamne izjave o ruskom granatiranju nuklearke koju je sama zauzela bile propaganda osmišljena tako da se rasvetle namere ruske strane, pa čak i da se zadobije diplomatska podrška za zaustavljanje Rusije u isecanju struje Ukrajini.
Gašenje Zaporožja, svakako, nosi sa sobom taj rizik da će hlađenje nuklearnih reaktora zahtevati neki drugi izvor energije. Pored toga, postoji i opasnost od moguće nuklearne havarije zbog ratnih dejstava koja se vode u okolini postrojenja, iako smo nedavno saznali i to da je ono sazidano tako da može da izdrži udarac jednog aviona koji bi se srušio na njega.
Dakle, izgleda kao da je realnost trenutno takva da glavna pretnja za Ukrajinu nije vojna u neposrednom smislu, već je povezana sa njenom ekonomskom i energetskom ranjivošću usled ruske invazije.
Zapadna Evropa
Uprkos navedenom, zemlje Zapada dosad nisu bile voljne da podstaknu diplomatsko okončanje rata. Štaviše, nastavljeno je sa izjavama o dodatnoj podršci Ukrajini. SAD su pre nekoliko nedelja obećale još 775 miliona dolara vojne pomoći.
Iako je očigledno da je pomoć Zapada omogućila Ukrajini da uspori napredovanje ruske vojske, ljudski gubici rata sve su veći, i to ne važi samo za Ukrajinu.
Takođe, nije ni ukrajinska vlada jedina koja se brine zbog zime koja dolazi. Nervoza je očigledna i u Zapadnoj Evropi.
Razlog za nervozu nije samo u tome što je veliki deo Zapadne Evrope zavisio od ruskog goriva za potrebe grejanja, nego i u tome što isto to rusko gorivo pokreće veliki deo industrije Zapadne Evrope.
Više od polovine energije koju EU potrebuje dolazi iz uvoza. Ruski gas čini 40% gasa koji se koristi u EU. Isti je slučaj sa četvrtinom uvezene nafte i sa gotovo polovinom uvezenog uglja. Negde oko 40% uranijuma u EU dolazi iz Rusije ili iz Kazahstana, njenog saveznika.
Ove statistike ogoljuju koliko su isprazne bile priče o prelasku na zelenu privredu. Štaviše, prema skorašnjem izveštaju BP-a[1], obnovljivo gorivo je predstavljalo negde oko 15% potrošnje goriva u EU u 2017. godini. Najveći deo otpada na naftu, prirodni gas, ugalj i nuklearnu energiju.
Skorašnji članak Helen Tompson iz Fajnenšal tajmsa, pod naslovom „Zapadu se sprema zima energetskog vaganja“, potvrđuje navedene uvide. Ona piše da, „ma koliko god ta stvarnost bila ogavna sa tačke gledišta ekologije i klime, svetski privredni razvoj i dalje zahteva proizvodnju fosilnih goriva“.
Iako je rast potražnje za fosilnim gorivima mogao da dovede do znatnog skoka cene električne energije tokom poslednjih deset godina, pokazalo se da su jeftini američki uljani škriljci dovoljni da to spreče. Ali nadalje tako neće moći. Cene gasa u protekloj godini rasle su usled rasta kineske potrebe za gasom. No, ako opet dođe do eksplozije uljanih škriljaca na tržištu, ta eksplozija neće poteći iz SAD, nego najverovatnije iz Sibira.
Helen Tompson zaključuje svoju doslednu analizu ovim rečima: „Zapadne vlade će morati ili da dopuste ekonomsku bedu u razmerama koje bi dovele u pitanje samu osnovu demokratske politike bilo koje od njihovih zemalja, ili da se suoče sa činjenicom da snabdevanje energijom ograničava sredstva kojima se Ukrajina može braniti.“
Tektonski pokreti
Zapad je zdušno ohrabrivao Ukrajinu da se bori u suštinski posredničkom (proksi) ratu između NATO-a i Rusije. Pri tome, ne samo da je naoružavao Ukrajinu, nego joj je pomagao i na obaveštajnom planu, dok je Rusiji nametnuo teške sankcije, očekujući da će ekonomska cena rata slomiti zube Moskvi.
Nakon šest meseci, čini se da je Zapad počeo da zapaža bumerang-efekat ovakve politike. Istina je u tome da nije samo Rusija ta koja je zaglibila u Ukrajini rasipanjem novca i traćenjem ratne opreme, već da se u glibu nalaze i Vašington i njegovi saveznici.
Neizbežna ekonomska i društvena šteta na račun Zapadne Evrope zaista bi mogla da bude uvod u velike političke nemire. SAD bi čak mogle da izgube savezništvo nekolicine zemalja u kojima je moguće da na vlast dođu krajnjedesne vlade (poput Italije krajem ovog meseca).
Još gore po Vašington, trenutna situacija sve više gura Rusiju u zagrljaj Kine, najvećeg takmaca Amerike i svetske supersile u usponu.
Ovakvo stanje unekoliko podseća na posledice koje je Prvi svetski rat imao po globalni odnos snaga između kapitalističkih sila. Po okončanju ovog rata, Evropa je bila opustošeni kontinent.
Stojeći po strani tokom najvećeg dela rata, tadašnje SAD postale su ekonomska supersila koja je postepeno mogla da zauzme mesto Britanske imperije, svetskog hegemona u padu.
A sada? Rusija svakako jeste energetska supersila, ali ona ne može da pretenduje na vodeću ulogu u svetskoj politici. S druge strane, očigledan je strah Zapada od jačanja bilo kakve kinesko-ruske osovine.
U takvom scenariju, najčešće autoritarnim vladajućim klasama globalnog Juga Rusija nudi energiju, a Kina primamljivo savezništvo koje bi doprinelo njihovom nacionalnom rastu, sa manje ekonomskog ili političkog mešanja nego ono koje im nude SAD. Svet ponovo prolazi kroz promene poput onih iz 1914. godine.
Opasnost rata
Rizik od izbijanja sve većeg broja posrednih ratova između imperijalističkih sila rašće kako se svet sve više bude pomicao iz unipolarnosti ka multipolarnosti. Štaviše, uvećavaće se i pretnja od prerastanja takvih manjih sukoba u jedan čeoni sukob između imperijalističkih sila.
Podrazumeva se da će svaka sila ispredati priče o razlozima zbog kojih bi njeno vlastito stanovništvo, kao i stanovništvo drugih zemalja, trebalo da stane baš na njenu stranu. Primetimo i to da prisustvujemo ponovnom buđenju narativa o „zapadnim demokratijama“ koje se bore sa „istočnim autokratijama“, kao i suprotnog narativa o suverenitetu i razvoju Istoka suprotstavljenim inostranom uplitanju.
Međutim, iza sve ove retorike leži stvarnost država-čuvara sistema koji sve više izrabljuje i razara. Dovoljno je samo osmotriti patetičnu trku za mesto novog vođe Konzervativne partije i premijera Velike Britanije između Liz Tras i Rišija Sunaka.
Oni ne obećavaju nikakvu stvarnu ispomoć potrošačima energije, ali zato izlaze sa pričama o suprotstavljanju Putinu i kritikuju G20 zbog toga što je uputio pozivnicu tom „tiraninu“. U isto vreme, njihova ideja kako produbiti demokratiju u Britaniji podrazumeva ograničavanje prava na štrajk.
U ovom novom hladnom ratu, liberalni Zapad izgleda još manje demokratično nego u starom, baš kao što i strašni Istok izgleda još manje komunistički nego što je to bio SSSR.
Kao i tada, nada ne dolazi iz establišmenta, nego iz redova radnih ljudi koji su primorani da trpe ovaj košmar širom planete. Na nama je da se zauzmemo za antiratno stanovište, na nama je da se izborimo za to da bogati snose troškove krize rasta životnih troškova, na nama je da se izborimo za slobodu, mir i pravdu.
[1] British Petroleum p.l.c., britanska kompanija koja posluje naftom i gasom, prim. prev.