Danas se pridružujemo milionima radnica i radnika u svetu i slavimo Međunarodni praznik rada! Ovaj dan nas podseća na istorijsku borbu radničke klase za njena osnovna prava. Prvog maja 1886. godine masa je u Čikagu izašla na ulice, nakon višenedeljnog štrajka, da se izbori za osmočasnovni radni dan. Borba za taj zahtev trajala je godinama unazad, a na stotine hiljada ljudi štrajkovalo je pre izlaska na demonstracije.
Policija je nakon tri dana otvorila vatru na radništvo i ubila četvoro, a ranila mnogo više. Par dana kasnije, pokušaj održavanja javne komemoracije za ubijene u hodu je zabranjen. Neko je bacio bombu na policiju, koja je ponovo reagovala siledžijski i ubila jednog radnika. Nikada nije utvrđeno ko je bacio bombu, ali je optuženo osmoro ljudi, od kojih je samo jedan bio prisutan kada je bomba bačena. Nedugo zatim, osuđeni su na smrt.
Ta zbivanja simbolizuju sudbinu radništva širom sveta. Radništvo stvara najveći deo robe i usluga u društvu, ali zauzvrat dobija samo koliko mu je potrebno da preživi – pa često ni toliko. Kada se pobuni protiv takvih uslova, radnička klasa se suočava sa surovom državnom represijom i medijskom hajkom.
Danas je jaz između radnog naroda i državnih institucija dublji nego ikada. Kapitalizam je doveo narod u takvu bedu da je milione uspeo da uvuče u kreditno ropstvo. Sada pokušava da unovči taj odnos. Socijalnog dijaloga više nema čak ni u Evropi. Vladajući krugovi ponovo započinju klasnu ofanzivu i uništavaju sve demokratske i socijalne tekovine radničkih borbi u proteklih sto godina.
Ali, širom sveta se diže i buna protiv diktature kapitala: na glavnim trgovima svih mediteranskih zemalja narod se okuplja i traži „pravu demokratiju”. Masovni štrajkovi koče državnu ofanzivu. Vladajuća klasa je do te mere besna da pušta i fašiste sa lanca i pokušava da „zavadi pa vlada” među potlačenima: deli nas na muškarce i žene, crne i bele, hrišćane i muslimane, gej i strejt.
Sve to vidimo danas i u Srbiji, gde nam je ponovo dato da biramo između stranaka koje se takmiče oko toga koja će da nas više zaduži i koja će više da nas bije. Oni koji sebe nazivaju prijateljima naroda i levičarima već su pokazali na vlasti da ne dolaze u preduzeća kada je štrajk da pomognu radništvo, već poslodavce. I pored sve demagogije, oni šalju policiju na narod, a ne na one koji su narod osiromašili.
Vreme je da odbijemo političku elitu i presečemo sa dužničkom ekonomijom. Vreme je da se setimo korena Prvog maja i da pođemo nezavisnim putem: da solidarno stanemo jedni uz druge kada smo u borbi – na radnom mestu, na fakultetima i ulicama – da branimo naše pravo na protest, da iz naših borbi izgradimo partiju koja će da bude odgovorna isključivo pokretu, da stanemo rame uz rame sa narodima koji ustaju širom sveta, da vratimo dostojanstvo svetu rada, da stavimo čoveka iznad profita!