fblogo   twlogo   ytlogo


utorak, 27 maj 2014 20:40

6 zapažanja o rezultatima izbora za Evropski parlament: neke lekcije za levicu u Srbiji

 
6 zapažanja o rezultatima izbora za Evropski parlament: neke lekcije za levicu u Srbiji

Proteklih dana širom Evropske unije održani su izbori za Evropski parlament. Na njima je glasalo oko 43 odsto birača, što potvrđuje tendenciju opadanja učešća na tim izborima od kada su po prvi put održani 1979. godine. Ovog puta izlaznost je bila gotovo ista kao i 2009. godine.

Evropski parlament (EP) ne vrši neku bitnu ulogu u vlasti. Njegove osnovne funkcije su pravno ozakonjivanje uredbi koje spadaju u okvir kompetencija same EU (i koje vrši zajedno sa Evropskim savetom), potvrđivanje budžeta (takođe sa Savetom) i nadziranje Evropske komisije.

U suštini, EP je tu da udari demokratski pečat na odluke koje donose mahom Savet (šefovi država članica) i Komisija (neizabrana izvršna vlast) – odnosno posredno izabrano demokratsko telo i neizabrano telo. Parlament je često u situaciji da može samo da odobri odluke u čijem donošenju nema ni konsultativnu moć, vezano za drugi i treći stub EU: spoljnu i bezbedonosnu politiku, policijsku i pravosudnu saradnju.

To već u dobroj meri objašnjava zbog čega većina građana/ki Evropske unije ne doživljava izbore za EP kao događaj vredan pažnje. Tek u nekim zemljama, poput Italije i Grčke, više od polovine građana/ki izašlo je na glasačka mesta. Zato bi pri analizi rezultata valjalo istaći da su ovi izbori uglavnom prilika za izražavanje protesta, kako protiv svojih vlasti, tako i protiv stanja u samoj Evropskoj uniji.

U tom smislu su i ovi izbori bitni: oni registruju neslaganja sa politikom moćnika u pravim centrima moći – na nivou nacionalnih država. Analizom rezultata, mi koji se zalažemo za drugačiju politiku od vladajuće, za politiku koja stavlja čoveka iznad profita, možemo da identifikujemo glavne pukotine u politikama vladajućih krugova i da na bazi njih gradimo alternative na nacionalnom nivou.

To je posebno bitno u ovom dobu krize kapitalizma, koje traje još od 2007-8. godine. U ovim okolnostima očekivalo bi se da rezultati budu drugačiji od onih od pre pet godina. Očekivalo bi se da dođe bar do nekih promena, što se i dogodilo, iako ne u onoj meri u kojoj bismo želeli. Razlog tome je verovatno relativna stabilizacija krize u proteklih godinu dana i sanacija nekih od najgorih ili najočiglednijih ekonomskih problema. Ipak, znakova da stvari više nisu iste ima i njih ćemo analizrati.

U ovom članku iznosimo neke od glavnih zapažanja, koja mogu biti korisna za nas koji/e smo na levici u Srbiji. Time počinje naš prilog ovoj diskusiji, sa ciljem jačanja naše celokupne levice.

Zapažanje 1: relativna stabilnost

Uprkos eroziji izborne izlaznosti i same legitimnosti EU, još uvek nemamo snažan pokret protiv nje. Vladajuće klase i dalje relativno uspešno održavaju iluziju da ne postoji prava alternativa Evropskoj uniji i da su upravo one garant stabilnosti u ovako nesigurnim vremenima. To pokazuju i rezultati.

Još uvek čekamo njihovu konačnu objavu, ali je ostalo da se raspodeli još samo 63 od svega 751 sedišta, tako da ne treba očekivati neke velike promene. Ono što je već postalo jasno je to da će partije konzervatizma, socijaldemokratije i liberalizma ostati glavni stubovi Evropskog parlamenta.

Konzervativna EPP je u prethodnom sazivu imala 265 sedišta, a za sada 214, što je blagi pad. Njoj srodna, ali evroskeptičnija, ECR imala je 54 sedišta, a do sada ih je skupila 46. Desni centar je, dakle, blago opao.

Socijaldemokratska S&D blago raste: imala je 184 parlamentarca, dok već sada može da računa na 189. Zeleni su prošlog puta imali 55, trenutno stoje na 52.

Liberali su pali sa 84 na trenutnih 66 mesta. Njihova popularnost opada od početka krize, jer su upravo liberali najbučniji zagovnornici tržišnog fundamentalizma – koji je i doveo do krize.

U dve najveće industrijske zemlje pobedile su snage centra. Desni centar ponovo je trijumfovao u Nemačkoj, sa više od trećine glasova. Levi centar je u Italiji osvojio čak dve petine, uz visoku izlaznost. To su glasovi statusa kvo i stabilnosti.

Sve u svemu, iako vidimo da je situacija relativno stabilna, primetan je blagi rast snaga levog centra. To je delom zbog toga što su partije desnog centra na vlasti, pa se protest protiv njih na nacionalnom nivou registruje glasanjem za opoziciju. Uz to, nagoveštava se i nezadovoljstvo politikom koju desni centar vodi u borbi protiv evropske krize. Sada se traže rast i investicije, a ne štednja i kažnjavanje zemalja „juga" od strane „severa".

Zapažanje 2: blaga polarizacija i radikalizacija političkog spektra

Slika je, doduše, nešto kompleksnija. Ovu blagu eroziju centra prati rast podrške partijama koje su od njega udaljenije – i na desno i na levo.

Iako se već na sve strane priča da je „evroskeptična" desnica glavna pobednica ovih izbora, činjenica je da je desnica u EP podeljena. Jedna grupacija populističke desnice u parlamentu, EFD, imala je 32 odbornika, a sada je porasla na 38.

Ova grupacija ne uključuje partije udaljenije od centra na desno, poput Nacionalnog fronta, koji je osvojio prvo mesto u Francuskoj. Ostaje da vidimo da li će njihov pokušaj da oforme novu desničarsku grupaciju u EP uspeti da radikalnoj desnici obezbedi veći blok od radikalne levice. Najava da Nacionalni front neće raditi sa otvoreno fašističkim grupama poput Zlatne zore iz Grčke i Jobika iz Mađarske znači da će desnica ostati podeljena.

Levica je ujedinjenija i zato je i porasla – sa 35 na 42 mesta. Značajne rezultate dobile su i leve partije u Španiji, Nemačkoj, Francuskoj, Portugalu, Švedskoj... U Sloveniji, iako izgleda da nije osvojila nijedno mesto u EP, koalicija nekolicine levih kolektiva Združena levica je dostigla čak 5.9 odsto glasova za samo nekoliko meseci postojanja.

Siriza je bila katalizator udruživanja mnogih snaga koje inače ne bi sarađivale, što je značajno pojačalo glas levice, kako na periferiji tako i u centru.

Primera radi, italijanska levica, koja već godinama nije u stanju ni da pređe cenzus, ovog puta se ujedinila pod imenom Aleksisa Ciprasa, vođe Sirize i nosioca liste Evropske levice. To joj je obezbedilo tačno četiri odsto – i prelazak cenzusa. Još jedan primer je već pomenuta slovenačka koalicija Združena levica, čije su sâmo postojanje i relativan uspeh u velikoj meri rezultat Sirizinog podsticaja na ujedinjavanje kroz Evropsku levicu.

Ovde treba napomenuti da su partije van centra pobedile na nekoliko mesta. Leva partija Siriza osvojila je prvo mesto u Grčkoj, gde je glasalo više od polovine glasača. Nažalost, desne partije su osvojile prvo mesto u Francuskoj, Ujedinjenom kraljevstvu i Danskoj, doduše uz manju izlaznost.

Negde su antipolitičke snage koje se protive štednji i evru takođe ostvarile značajne rezultate: u Italiji je Pokret 5 zvezdica bio drugi, sa više od dvadeset odsto glasova.

Ako levica raste u zemljama „periferije", a u zemljama „centra" protest češće odlazi udesno, u pitanju je samo tendencija. Podrška desničarskim partijama jeste porasla u zemljama centra, ali levica tamo nastavlja da beleži značajne rezultate. S druge strane, desnica nije zabeležila značajan uspeh na južnoj periferiji, uz izuzetak Grčke. Nije značajno napredovala ni u Istočnoj Evropi, gde i dalje ima više podrške od levice.

Stoga, politika nade i jedinstva protiv štednje nije izgubila bitku protiv politike mržnje i antipolitičkog nezadovoljstva. To je bitan pomak. Štaviše, pobeda partija koje su protivne Evropskoj uniji u nekim od ključnih država nagoveštava mogućnost veće nestabilnosti nego u protekle četiri godine, sa značajnim potencijalom za radikalizaciju. Levica mora da se za tu bitku spremi, a deo te bitke nesumnjivo mora da bude jačanje njene antifašističke aktivnosti.

Zapažanje 3: nema „evropskog demosa", postoje centar i periferija, nacionalne države ostaju ključna poprišta borbe

Do sada smo širokim potezima pokrili neke osnovne tendencije razvoja. Imamo podelu Evrope na „sever" i „jug", odnosno „centar" i „periferiju". Levica beleži pristojnu podršku u centru i snažnu na periferiji. Desnica je mahom postigla uspeh, ali značajan, samo u određenim delovima centra, uspevši da žrtvama štednje kao glavnog krivca za njihove muke predstavi periferiju.

Još jedna tendencija koju bi bilo korisno navesti je podela na „istok" (gde levice gotovo da nema) i „zapad" (koji je podeljen na „sever" i „jug"). Istok je, ipak, deo periferije, doduše sa specifičnim istorijskim nasleđem. Nasleđe neuspeha „komunizma" s jedne strane i kasnog razvoja „nacionalne države" s druge, često znači da je radikalnoj levici dosta otežan značajniji proboj.

Unutar ovih nekoliko tendencija uočavamo i još jednu: a to je šarenilo različitih konteksta, čak i unutar blokova koje razdvajaju ove dve glavne „pukotine" u Evropskoj uniji, po linijama sever-jug i istok-zapad. Posve je očigledno da se politika i dalje vodi na nivou nacionalnih država. Svaka država ili region sažimaju različita iskustva, istorijska nasleđa, pravce i političke aktere. Bez toga u vidu teško da ćemo moći da objasnimo zašto je u Nemačkoj pobedila vladajuća konzervativna partija, dok je u Francuskoj – takođe državi centra EU, koja je bila relativno stabilna tokom krize – pobedila partija udaljena od političkog centra.

Kako onda izvući pouku iz svih tih okolnosti? Pokušajmo ovako. Desnici je bilo lakše da se probije u zemljama centra, jer njihove vladajuće klase često teže „osamostaljenju", što je za zemlje centra naizgled bezbednija strategija nego za one na periferiji koje često smatraju da bi van EU bile smrvljene. Desnica zato i dobija više medijske pažnje i generalno ima prijatelje među ekstremnim bogatašima.

Levica nema taj luksuz. Ona se prevashodno oslanja na radništvo i siromašne i crpi snagu najviše iz uspeha svoje političke poruke. Zato je i program Evropske levice – koji se protivi štednji i poziva na redistribuciju bogatstva na nivou kontinenta – imao više uspeha na periferiji nego u centru. Problem je, naravno, u tome da je upravo zbog toga pobeda na nacionalnim izborima verovatnija na periferiji nego u centru.

To je problem utoliko što se pred pobedničku levicu odmah postavlja pitanje: kako izvršiti redistribuciju, kada vladajuće klase centra niti žele da dele sa periferijom, niti osećaju neki veliki pritisak da to učine protiv svoje volje?

Tu postaje jasno da se levica na periferiji suočava sa drugačijim problemima od levice u centru. Njihovi slogani, taktike i, na kraju krajeva, strategija moraju biti različiti. Malo je verovatno da ih je moguće ujednačiti na nivou cele Evropske unije. Levica u centru mora da se preporodi kao opozicija, dok na periferiji ima realnu šansu da dospe na vlast. Dakle, levica svoju strategiju mora da prilagodi situaciji u zavisnosti od države u kojoj deluje.

Zapažanje 4: mnogo zavisi od Sirize, ali ne samo od nje

Pritisak na levicu već je počeo. On će se najoštrije odraziti na Sirizu, koja je i najbliža dolasku na vlast. Ukoliko uzme vlast, njen zahtev za preraspodelom bogatstva na nivou Evrope – usled sve snažnije konzervativke Angele Merkel u Nemačkoj i sve slabijeg socijaliste Fransoa Olanda u Francuskoj – bledeće iz dana u dan. Naravno, Siriza može da igra na kartu odbijanja da plati dug, što bi na određen način destabilizovalo nemačke i francuske banke i stvorilo probleme za centar EU.

To znači da bi Siriza morala da bude spremna da prihvati izbacivanje iz evrozone. Grčka industrija i privreda jednostavno ne mogu da se oporave ukoliko se takmiče pod uslovima zajedničke valute sa razvijenijim privredama EU. Ipak, Siriza bi takav potez mogla da napravi samo pod uslovom da se osloni na snagu masa u Grčkoj i podršku levice u centru EU. Primetno je, doduše, da je snaga masovnih mobilizacija u Grčkoj opala usled dugogodišnje recesije. Takođe je primetno da levica u centru nije nigde blizu osvajanja vlasti.

Štaviše, njena nemogućnost da formuliše iole radikalniji zahtev od „socijalne Evrope" u očima velikog dela popularnih klasa pretvorio ju je u privezak vladajućeg establišmenta. „Socijalna Evropa" je slogan socijaldemokratije. Nepopularnost EU u centru jasno pokazuje pobeda desnih evroskeptičnih partija u Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Danskoj. Doduše, desnica socijalni bunt kanališe u pravcu nacionalnog bunta, uz tihu podršku delova vladajućih krugova.

Izlaz postoji, što se najjasnije videlo u Nemačkoj. Leva partija (Die Linke) već je bila poprište unutrašnje borbe oko pitanja da li da se programski usprotivi evru. Možda najbitnija ličnost partije, neokejnzijanski ekonomista Oskar Lafonten, ispravno je podržao povlačenje iz evrozone kao čin solidarnosti sa zemljama na periferiji. Ipak, partija je održala nekoliko konferencija na tu temu, da bi na kraju odbila njegov stav kao previše anti-evropski. To ju je dosta koštalo i ostavilo otvorena vrata novoj desnoj partiji, Alternativi za Nemačku, koja je osvojila skoro isti broj glasova kao Leva partija.

Leva partija bi morala da najenergičnije vodi kampanje solidarnosti sa zemljama na periferiji u trenucima kada se postavlja pitanje opstanka evrozone, ali ona to očigledno ne radi, niti je generalno u stanju da vodi energične kampanje na nacionalnom nivou. Oko tih pitanja se danas vode velike unutarpartijske borbe.

Slično je i sa francuskim Levim frontom (Front de Gauche), koji je podeljen između Komunističke partije Francuske na jednoj strani i bivšeg levog krila Socijalističke partije i revolucionarnih socijalista, na drugoj. Prvi se vode parlamentarističkom strategijom podrške socijalistima, dok su drugi znatno kritičniji prema SP. Privrženost velikog dela fronta socijalistima samo srozava ugled levice i ostavlja brisan prostor za Nacionalni front.

Zbog relativne političke slabosti i unutrašnje podeljenosti levice u zemljama centra, pritisak na Sirizu da pravi kompromise i ustupke biće veliki. Vođstvo Sirize je u proteklih godinu dana već počelo sa kompromisima. Siriza se iz koalicije/fronta transformisala u jedinstvenu partiju, što je suzilo prava manjinskih grupacija, pod obrazloženjem da je potrebno disciplinovati radikalnije manjine kojih se potencijalni saveznici na vlasti plaše. Drugim rečima, Siriza već traži put kompromisa sa strukturama Evropske unije i grčke vladajuće klase, jer se oseća slabom u svojoj borbi protiv evropskog kapitala.

Uz to, Siriza već neko vreme smiruje radnički pokret upravo kako bi se vladajućim krugovima dokazala kao sposobna vlast. Ta taktika je velika iluzija i, ukoliko Siriza dospe na vlast, tek će postati jasno koliko ju je oslabila. Za očekivati je da će vladajuća klasa, desnica i Evropska unija raditi sve, zakonito i protivzakonito, da destabilizuju partiju poput Sirize.

Ukoliko Siriza u tim okolnostima ne uspe da pruži otpor – oslanjajući se na ostatak levice, na snage odozdo i na vanparlamentarne metode borbe – rizikovaće da završi kao mnoge druge leve partije koje su se domogle vlasti: ili kao socijaldemokratski menadžer kapitalizma, ili kao skrajnuta bivša snaga, nalik na žalosnu sudbinu italijanske Rifondacione komunista.1

Moguće je da će mnoge partije u narednom periodu biti pred sličnim iskušenjima – na prvom mestu Leva partija u Nemačkoj i Levi front u Francuskoj. Naravno, sudbina koalicija levo od centra nije unapred ispisana. Rifondacione je propala tek nakon drugog učešća u koalicionoj vladi. Prvi put je srušila vladu zbog budžetske seče i prihvatanja evra, pa je iz tog iskustva, zapravo, izašla snažnija.

Zapažanje 5: spremnost na raskid sa evrozonom, pa i Evropskom unijom

Siriza ima opciju i da napusti evro i zajedno sa Komunističkom partijom i antikapitalističkom koalicijom Antarsija napravi front protiv neizbežnih špekulacija i reakcionarnih podvala, kako spolja tako i iznutra. Njena pobeda otvorila bi šira pitanja u Evropskoj uniji, ali bi takođe stvorila nove savezničke snage – i to ne samo u Evropskoj uniji.

Levičarske vlade Latinske Amerike imale su unapred spreman paket pomoći za preživljavanje potencijalne leve vlade Grčke, kada je Siriza u maju, pa opet junu 2012. godine bila na pragu pobede na nacionalnim izborima. S tim bi svakako trebalo i dalje računati.

Međutim, pobeda Sirize i njeno eventualno izguravanje iz Evropske unije bilo bi i veliki podstrek za razvoj levih snaga na Balkanu. Zemlje regiona prolaze kroz slične ekonomske probleme kao Grčka, sa valutama često vezanim za evro, dužničkim ekonomijama, uništenim privredama i rastućim deficitima. Progresivne snage u njima bi u pobedi Sirize prepoznale mogućnost regionalne alternative: u odbijanju duga, nacionalizaciji bankarskog sistema, udruživanju ekonomskih resursa i investicijama u stvaranje zajedničke ekonomske infrastrukture i pune zaposlenosti.

Jednom rečju, istorijska perspektiva Balkanske federacije i međunarodne pomoći vratila bi se na političku scenu i to u velikom stilu. Međutim, vlast je slast. Jednom kada sklope koaliciju i preuzmu vlast, mnogima će remećenje vladajuće strukture biti prevelika žrtva. Za mnoge će još veća žrtva biti odricanje od evra ili čak same EU. Pa ipak, upravo bi to mogao biti nužan korak kako bi se levica oduprla diskretnom šarmu buržoazije i njenih buldoga na fašističkoj desnici. Kako se odupreti tom šarmu, a ne abdicirati pred izazovom vlasti?

Zapažanje 6: revolucionarna levica još uvek igra bitnu ulogu kao deo šire levice

Zato je izuzetno bitno da se revolucionarna, antikapitalistička levica unutar svih tih formacija što više ukoreni na radnim mestima, u socijalnim pokretima i popularnim kampanjama. Zato je bitno da fokus svojih aktivnosti i intervencija održava na vanparlamentarnim borbama i jedinstvenom frontu koji može da objedini glasače levih partija kako sa glasačima socijaldemokratije, tako i sa vanparlamentarnim levim snagama. Zato su fokus na borbu i jedinstveni klasni front još uvek kluč napretka.

Kako onda omogućiti da leve partije izrastu u nešto više od priveska socijaldemokratiji ili protestnih organizacija na margini političkog života? Pa, samo ako se antikapitalisti pokažu na delu kao najbolji borci levih partija za širu radničku stvar. Revolucionarni antikapitalisti moraju da uče nove lekcije. Nema nikakvih formula i garancija za uspeh. Samo zato što se deklarišu kao avangarda ne znači da u teoriji ili praksi to i jesu. Ali je jedno jasno: ako stoje po strani i ne budu deo levih partija, vrlo je verovatno da će u ovom periodu ostati izolovani i beznačajni za politički život mase naroda pogođenog krizom.

Izgradnja levih partija u zemljama gde one ne postoje nije lak proces. Potrebni su višegodišnji i mukotrpan rad, stvaranje dugoročnijih kampanja protiv neoliberalnih politika vlasti u koje se uključuju šire snage i ne samo artikulacija kritike sistema, već konkretni akcioni program za poboljšanje života najugroženijih. Za nas u Srbiji je svakako prvi korak već napravljen okupljanjem radničkih i levih kolektiva u Levi samit Srbije. Štaviše, za nas u Marks21 je proširenje tog projekta na šire socijalne aktere i na polje borbe protiv „reformskog paketa" mera štednje od ključnog značaja za naredni period.

Danas imamo istorijsku priliku, ali i nužnost izgradnje leve alternative. Poplave u Srbiji su to prilično jasno pokazale. Vlada Srbije ponašala se zločinački neodgovorno prema narodu, a njen „reformski" kurs mera štednje samo će pogoršati situaciju. Ipak, više od deset dana od objave vanredne situacije, Vladi ne preti da zafali ni dlaka s glave. To će je svakako uveriti da i u zločinačke „reforme" može da uđe „svom snagom". Opozicija ne postoji – sve parlamentarne partije ćute. Ako nam evropski izbori išta govore, to je da se ekstremna desnica gradi u situacijama u kojima levica ne nudi suštinsku alternativu vlastima.

Vreme je da se sa lajkova pređe na politiku i organizovanje. Pridruži nam se.


1. Rifondacione je dvehiljaditih bila snažna partija levice u Italiji, izrasla iz sindikata i socijalnih pokreta. Nakon što je ušla u zajedničku vladu sa levim centrom, počela je da pravi razne kompromise, da bi na kraju bila široko shvaćena kao istovetna sa levim centrom. Niko više nije za nju glasao – i zašto bi, kad može da glasa za levi centar.

Pročitano 3565 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Imperijalizam

Teze o ratu na Balkanu (feljton): O Hladnom ratu

Posle nekoliko meseci pauze, vraćamo se objavljivanju feljtona – standardno, četvrtkom. Svake nedelje objavljivaćem...

Imperijalizam

Teze o ratu na Balkanu (feljton): O kapitalizmu i konfliktima

Posle nekoliko meseci pauze, vraćamo se objavljivanju feljtona – standardno, četvrtkom. Svake nedelje objavljivaćem...

Radnička borba u Srbiji

Novi štrajk u Srbiji: solidarno sa poštanskim radnicima i radnicama!

Sinoć smo bili sa radnicima i radnicama Pošte koji već nekoliko dana svakodnevno protestuju, zahtevajući bolje uslove ra...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

RUSKA REVOLUCIJA: USPON, PAD I OSVETA

Danas obelažavamo 100 godina od početka Oktobarske revolucije. Tim povodom Pavle Ilić, jedan od najavljenih izlagača na ...

Istorija

Proceniti Če Gevaru

Devetog oktobra navršilo se 50 godina od ubistva Če Gevare, koji je za ljude širom sveta do danas ostao simbol revol...

Istorija

Pod zastavom internacionalizma

Marko Jovanović polemiše sa sociologom Đokicom Jovanovićem o tome šta je – i šta nije – boljševizam 20. veka predsta...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.