Dragan Plavšić objašnjava pozadinu širenja NATO-a na Balkanu i šta to znači za regionalnu levicu.
U decembru prošle godine, NATO je uputio zvaničan poziv Crnoj Gori da postane dvadeset deveta država-članica najmoćnije vojne organizacije našeg vremena – ako ne, zapravo, i svih vremena. Naravno, nije bilo mesta sumnji da će poziv laskati ionako prenaduvanom egu crnogorskog premijera Mila Đukanovića i njegovoj vladajućoj kliki. Ipak, laskanje Crnoj Gori je samo varka, jer je svima jasno da će se njen glas u NATO-u čuti koliko i šapat u oluji.[1]
Ovaj poziv zasigurno nije imao nikakve veze s mogućim neposrednim vojnim doprinosom Crne Gore – zemlje s populacijom od oko 620.000 stanovnika/ca i oružanim snagama od jedva 2000 ljudi. Ukoliko je i bilo ikakvih konkretno vojnih pobuda, bile su geostrateškog karaktera, imajući u vidu geografski povoljan položaj Crne Gore na Jadranskom moru. Uz Sloveniju, Hrvatsku i Albaniju koje su se raskomotile u NATO-u (i sa Italijom kao dugogodišnjom članicom), uključenje Crne Gore popunjava prazninu na obali i napokon pretvara Jadran u privatni bazen NATO-a.[2]
Premda ovaj vojno-geostrateški faktor nipošto nije bio od presudnog značaja, svakako sudeluje u onome što jeste – u imperijalističkoj geopolitici. Upravo u tom kontekstu potencijalno eksplozivnog međuodnosa imperijalističke geopolitike i unutrašnje političke klime zemlje podeljene između prozapadnog i proruskog tabora, ističe se značaj Crne Gore i konkretnog vremenskog trenutka poziva koji joj je NATO uputio.
Ekspanzija NATO-a, Rusija i Balkan
U septembru prošle godine Džo Bajden, potpredsednik Baraka Obame, u telefonskom razgovoru obavestio je Đukanovića o tome da će SAD na decembarskom sastanku NATO-a podržati pristupanje Crne Gore. U zvaničnom zapisu razgovora koji je objavila Bela kuća navodi se da će članstvo Crne Gore „dokazati kredibilitet NATO-ove ‘politike otvorenih vrata’“.[3] Razgovor je vođen karakteristično orvelovskim jezikom, budući da dekodiranje ove četiri reči – „NATO-ova ‘politika otvorenih vrata’“ – otkriva odlučnost SAD da nastave sa neumornim i agresivnim širenjem NATO-a na istok, ka Rusiji.
Još od 1989. godine i urušavanja ruske imperije i Varšavskog pakta, SAD u Istočnoj Evropi putem NATO-a (i Evropske unije) sprovode imperijalističku politiku širenja i integracija. Nakon četrdesetak godina Hladnog rata, Sjedinjenim Državama ukazala se idealna prilika da iskoriste relativnu slabost Rusije, okruže je novim državama-članicama NATO-a i podignu preventivnu branu protiv svih budućih pokušaja Moskve da se ponovo nametne kao igrač na svetskoj sceni.
Istovremeno, krah Jugoslavije ukazao je na to da će se uspeh NATO-ove strategije širenja u Istočnoj Evropi od samog početka nužno preplitati i zavisiti od njegove sposobnosti da okonča rat na Balkanu. Jer, Rusija je, ma koliko oslabljena, zadržala nadu u to da će na ovim prostorima uživati barem određeni geopolitički uticaj, pozivajući se na pravoslavne i slovenske sentimente, posebno među Srbima.
Voren Kristofer, državni sekretar u kabinetu Bila Klintona, isprva skeptičan u pogledu pooštravanja američke diplomatske i vojne intervencije u Bosni 1994–5, kasnije će zabeležiti kako je vremenom uvideo da „odnosi između NATO-a, Bosne i Rusije formiraju trougao koji nije bilo moguće ignorisati“. Kristofer je kasnije primetio da je Dejtonski sporazum iz 1995. godine, stavljanjem tačke na rat u Bosni nakon odlučujućeg američkog bombardovanja, „osnažio središnju ulogu NATO-a u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi“ i doveo do „univerzalnog priznavanja“ „neprestanog značaja“ NATO-a.[4] Četiri godine kasnije, ono što je važilo za Bosnu 1995. još se snažnije odnosilo na Srbiju 1999. godine, kada je prvi talas istočnoevropskih država – Poljska, Češka i Mađarska – u NATO uveden istog meseca u kom je pakt, predvođen SAD, otpočeo napad na Srbiju i Crnu Goru (tada jedinstvenu državu).
Bilo kako bilo, ekspanzija NATO-a olakšala je svim iole objektivnim posmatračima da predvide da, što je više NATO približavao svoju nadmoć granicama Rusije, uvlačeći istočnoevropske i baltičke države jednu za drugom u svoje redove – drugim rečima, što je više saterivao Rusiju u ćošak – postaje sve izglednije da će Moskva, uprkos svojoj relativnoj ekonomskoj, političkoj i vojnoj inferiornosti, na kraju reagovati kako bi spasla šta se spasti može od svog uticaja u regionu i međunarodnog prestiža.
Preliminarna i sporedna diverzija 2008. godine u Gruziji, dugogodišnjoj potencijalnoj NATO članici, kada je Rusija vojno intervenisala i podržala male otcepljene republike Abhaziju i Južnu Osetiju, bila je siguran predznak daljeg razvoja. S obzirom na njen položaj na Crnom moru i potencijalnu sposobnost da „zagradi“ Rusiju, bilo je suđeno da će Ukrajina pre ili kasnije postati glavna linija raskola. Kako je to, opet u poznatom orvelovskom duhu, još 1995. godine sročio Voren Kristofer:
„Naravno, neke države bivšeg Sovjetskog Saveza zavređuju posebnu pažnju zbog svog potencijala da utiču na budućnost regiona. Ukrajina je presudna. Zbog svoje veličine i položaja između Rusije i Centralne Evrope, ona predstavlja okosnicu evropske bezbednosti.“[5]
U svetlu ovako dugoročnog geostrateškog proračuna, koji je 2014. godine obaranjem Janukoviča uz podršku SAD urodio plodom, Putinov umnogome predvidljiv odgovor bio je da podrži Ruse u istočnoj Ukrajini i da, dramatičnim probojem do crnomorske luke Sevastopolj, anektira Krim, kako bi obezbedio sigurno pristanište ruskoj floti.
Ovaj posve specifičan kontekst – Putinovo relativno uspešno postavljanje neposrednih prepreka na putu daljeg širenja NATO-a na Gruziju i Ukrajinu, da i ne pominjemo posredne prepreke poput intervencije u Siriji – objašnjava zašto je danas „trougao odnosa“ između NATO-a, Rusije i Balkana ponovo sve važniji. On na isti način objašnjava i zbog čega je posebice Crna Gora odjednom dobila na značaju.
NATO, Rusija i Crna Gora
Jaz između prozapadne (tj. pro-SAD) i proruske frakcije u Crnoj Gori godinama se produbljuje, što dovodi do rastućih sumnji u političku održivost Đukanovićeve pro-NATO klike. U ovome su ključnu ulogu svakako odigrali nedavni Putinovi uspesi, budući da je svaki od njih, ma koliko relativan, zapretio da ohrabri i pospeši podršku crnogorskoj anti-NATO opoziciji, zaoštravajući ključno pitanje geopolitičkog pravca kojim bi zemlja trebalo da se uputi.
Iako je crnogorska opozicija – koalicija Demokratskog fronta, oformljena 2013. godine – u više navrata napadala Đukanovićevu kliku zbog korumpaškog, kriminalnog i nepotističkog klijentelizma, nameštanja izbora i uvredljivo manipulativnog odnosa prema medijima (ništa od navedenog, uzgred, nije poljuljalo američku podršku Đukanoviću), Demokratski front se od vlasti u Crnoj Gori suštinski razlikuje po svojim proruskim i prosrpskim stavovima (s obzirom na to da je, poput Đukanovića, i Demokratski front pro-EU).
Ovi stavovi nisu puki odraz istorijskih spona s „majčicom Rusijom“, već su duboko ukorenjeni u onim slojevima crnogorskog stanovništva koji se vrlo dobro sećaju NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore 1999. godine i koji su se protivili, ili su barem bili skeptični prema Đukanovićevoj odluci da se raziđe sa Srbijom i proglasi nezavisnost Crne Gore nakon tesne pobede na referendumu 2006. godine.
Stoga je odluka SAD da nakon decenije oklevanja pozovu Crnu Goru u NATO rezultat proračunatog političkog tajminga koji odražava rastuće strepnje u vezi s ponovnim jačanjem Rusije i širim uticajem koje bi ono moglo da ima. Pre svega, doduše, ova odluka je intervencija u crnogorsku unutrašnju politiku, s pukim ciljem učvršćivanja podrške Đukanovićevoj pro-NATO kliki i slabljenja njene proruske opozicije. Ovaj čin, međutim, preti da dublje tenzije – svih vrsta – dovede do tačke ključanja.
Demonstracije koje su mesec dana nakon javnog obznanjivanja Bajdenovog poziva Đukanoviću potresle Podgoricu – demonstracije koje je predvodio Demokratski front, pozivajući na slobodne i fer izbore, koje su nakon Đukanovićevog pokušaja represije narasle u gnevni izraz masovnog nezadovoljstva – mogle bi biti najava još eksplozivnijih događanja. Pa ipak, kada se posmatra šira slika, ovo velikim igračima ne zadaje glavobolju. Crna Gora, naravno, sama po sebi nije presudna u kalkulacijama Vašingtona; njena „vrednost“ leži u široj ulozi koju bi njen ulazak u NATO mogao da odigra, što na međunarodnom, što na regionalnom planu.
U sadašnjoj postavci stvari, u kojoj se odnosi između SAD i Rusije progresivno pogoršavaju i prenose napetosti pravo u podeljeno srce crnogorskog političkog tela, poziv NATO-a sa sobom nosi poruku čija je snaga obrnuto srazmerna veličini Crne Gore.
Ona Rusiji poručuje da će se ekspanzija NATO-a nastaviti bez obzira na sve; Rusiji poručuje da se Putinovi relativni uspesi u Gruziji, Ukrajini i Siriji neće ispostaviti kao prepreke daljem širenju NATO-a, kakvim ih on zamišlja; Rusiji poručuje da će NATO nastaviti da napreduje baš u onom delu Evrope – na Balkanu – u kom se Moskva sve više nada da će joj istorijske privrženosti pružiti preko potrebnu podršku za sopstvene sebične imperijalističke ambicije.
Kamo Crna Goro?
No, hoće li se Crna Gora priključiti? Priključivanje nikako nije neminovan ishod, čega je Vašington i te kako svestan. Zvanični zapis Bele kuće Bajdenovog septembarskog poziva Đukanoviću izričito navodi da je američka podrška članstvu u NATO-u „zavisna“ od toga hoće li Crna Gora „povećati podršku javnosti za pristupanje NATO-u“.[6] A povećanje podrške je, čini se, zbilja potrebno.
Prošle godine Marko Milačić, crnogorski „antiđukanovićki“ i anti-NATO aktivista iz Pokreta za neutralnost Crne Gore, preko jednog uzbunjivača (whistleblower) dobio je informacije koje su dokazale da su Đukanović i njegova vladajuća klika lagali o visini podrške javnosti za pristupanje NATO-u.
Otkriveno je da je vlada bila i te kako svesna rezultata IPSOS-ove ankete iz novembra 2014. godine, koju je sama naručila, a prema kojoj je 57% stanovništva bilo protiv članstva u NATO-u, dok je 35% bilo za. Pa ipak, ti rezultati nikada nisu obelodanjeni; umesto toga, Đukanović je nastavio da tvrdi da podrška ulasku iznosi 46%. U međuvremenu, ankete iz juna 2015. godine ukazivale su, kako se činilo, na to da se podrška kreće između 41% i 47%, sa malom većinom „za“ pristupanje, premda je Pokret za neutralnost Crne Gore saopštio kako njihov izvor sa visoke pozicije u vladajućoj partiji ostaje pri tome da podrška i dalje iznosi između 33% i 35%. Do decembra Đukanović je tvrdio kako nove ankete ukazuju na sada jasnu većinu – koja vodi za nekih 10% – u prilog članstvu u NATO-u.
Šta god da je od ovih rezultata anketa istinito – a evidentno je da su u Crnoj Gori ankete pre političko oruđe negoli veran odraz javnog mnjenja – one, u najmanju ruku, ukazuju na promenljiv karakter tog javnog mnjenja po pitanju članstva u NATO-u. Ova promenljivost odražava suštinsku geopolitičku podeljenost crnogorske političke scene i zbog toga je posebno osetljiva na šira, međunarodna kretanja. Možda nije slučajno što je IPSOS-ova anketa iz novembra 2014. godine, nakon događaja u Ukrajini, pokazala jasnu većinu protiv članstva u NATO-u.
U svakom slučaju, ova promenljivost svakako je uzrok Đukanovićeve odluke da ne sazove referendum o pristupanju NATO-u, već da umesto toga izgura glasanje u parlamentu, gde je sigurniji u mogućnost pobede. Ipak, čini se da rezultati istraživanja javnog mnjenja u tom pogledu jasno i nedvosmisleno idu na njegovu štetu. Oko 84% Crnogoraca i Crnogorki želi da se odluka donese putem referenduma, što je postalo ključan zahtev opozicije.
NATO, Rusija i Srbija
NATO-ov poziv Crnoj Gori je, naravno, u isti mah i poruka Srbiji, jedinoj balkanskoj državi koja za sada nema nameru da se pridruži NATO-u. Narod Srbije se, naravno, dobro seća NATO bombardovanja 1999. godine, a skorašnja istraživanja javnog mnjenja pokazuju da se 73% stanovništva protivi članstvu, dok je samo 12% za. Rusija u ovakvom stanju već duže vreme neminovno vidi priliku koju SAD, s druge strane, nervozno nastoje da neutrališu.
Usled toga je osim Crne Gore i Srbija sada geopolitički podeljena. Ipak, specifičnost i vidna razlika srbijanske verzije ove podele je u tome što se ona očituje na nivou vlade, u vidu jezivo zamršene politike takozvane neutralnosti između Istoka i Zapada, čiju dugoročnu održivost posmatrači redovno dovode u pitanje.
Razlog je u tome što je, s jedne strane, Srbija još od 2006. godine članica NATO-ovog programa Partnerstvo za mir, ozloglašenog orvelovskog predvorja punom članstvu; prošle godine Srbija je otišla i korak dalje, proširujući svoju saradnju do najvišeg nivoa mogućeg za državu koja nije članica, potpisivanjem Individualnog akcionog plana partnerstva s NATO-om; iste godine, Vojska Srbije učestvovala je u mnoštvu vojnih vežbi NATO-a u Bugarskoj, Makedoniji, Ukrajini i, naposletku, oktobra 2015. u Nemačkoj.
S druge strane, Srbija od 2013. godine ima status posmatrača u Organizaciji za kolektivnu bezbednost i saradnju (ODKB), ruskoj verziji NATO-a, koja obuhvata još pet članica, bivših sovjetskih republika; za razliku od Crne Gore, Srbija je 2014. godine odbila da uvede sankcije Rusiji zbog vojne intervencije u Ukrajini; a u 2015. godini, uz dosta negodovanja NATO-a, Srbija je po prvi put učestvovala u dvema vojnim vežbama s Rusijom.
Ova geopolitička šizofrenija, uvijena u plašt neutralnosti, bez sumnje odražava ne samo podelu rada već i razliku u pristupu (iako, po potrebi, uz delimičnu uzajamnost) između proruski orijentisanog predsednika Srbije, Tomislava Nikolića, i njegovog u većoj meri prozapadno orijentisanog premijera, Aleksandra Vučića.
Uprkos tome, srbijanska politika neutralnosti uistinu odražava makar trenutnu manje-više jasnu volju vladajuće klase uverene u to da joj nema druge sem da sedi na dve stolice, kako bi postigla svoje akutne političke ciljeve, odnosno članstvo u EU (za koje joj je potreban strah Zapada od Rusije) i sporazum o Kosovu koji bi štitio njene državne interese (za koji joj je potrebno da Rusija uterivanjem straha primora Zapad, kao ključnog igrača na Kosovu, da joj ispuni bar deo želja).
Ipak, ovakva strategija sadrži i jednu temeljnu i kobnu grešku. Naime, što Srbija više pokušava da iskoristi Rusiju protiv SAD kako bi izvukla koje god može ustupke, utoliko više ohrabruje SAD i Rusiju da se još energičnije otimaju oko njene političke duše, čime produbljuje, pooštrava i, uistinu, razgoreva nadmetanje u imperijalističkim intervencijama na Balkanu. Zbog toga je specifični karakter neutralnosti Srbije više formalan nego što je suštinski. Neutralnost Srbije pre podseća na strategiju preživljavanja plena zarobljenog u kavezu sa tigrom i hijenom. Nastojeći da ublaži apetit jedne strane tako što će od druge iskamčiti prolaznu naklonost, uspeva jedino da pojača apetit obeju strana.
Utoliko ne čudi to što se proteklih nekoliko godina, a najviše tokom 2015, Srbija našla u žiži rastućih natezanja između SAD i Rusije. Kako bismo o ovom natezanju doneli jasniju procenu, moramo da uporedimo imperijalizme koji se otimaju o lojalnost Srbije.
Poređenje NATO-a i Rusije
Konkretna uporedna analiza ovih imperijalizama nužno nas vodi do prilično jasnog zaključka: da je NATO (tj. SAD) taj koji ima nadmoć na sva tri odlučujuća nivoa – ekonomskom, političkom i vojnom.
SAD su i dalje najveća svetska ekonomija sa BDP-om skoro deset puta većim od ruskog, uprkos relativnom opadanju od 1945. godine naovamo. Zapravo, BDP Rusije nalazi se na desetom mestu u svetu – dosta ispod četiri države-članice NATO-a i EU: UK, Francuske, Italije i, posebno, Nemačke, čiji BDP uzet sam za sebe više nego dvostruko prevazilazi ruski. Politički uticaj SAD je globalan, nadaleko i naširoko rasprostranjen lažnim „univerzalizmom“ ideologije ljudskih prava i osiguran višestrukim političkim savezima sa međusobno veoma različitim državama na svim kontinentima. Nasuprot tome, Rusija ne raspolaže stvarnom ideološkom kontratežom američkoj moći; njen politički uticaj ostaje suštinski regionalan, proističući iz etničkih, religijskih i istorijskih spona (najviše Rusa/kinja izvan Rusije i njihovih hrišćanskih, a posebno slovenskih, pravoslavnih „braće i sestara“ po veri na Balkanu), te oportunističke podrške koju može izvući iz iznenadnih pukotina u uticaju NATO-a.
Disparitet je jasno uočljiv i u vojnoj sferi. Vojni budžet SAD prevazilazi zbir vojnih budžeta narednih devet država sa najvećim izdvajanjima za vojsku, uključujući Kinu, Rusiju, Veliku Britaniju, Francusku i Nemačku.[7] Samorazumljivo, ruska ODKB, koju čine Jermenija, Belorusija, Kazahstan, Kirgizija i Tadžikistan, ništavna je u poređenju s NATO-om, a još ništavnija kada se u obzir uzme nedavna odluka SAD da povećaju vojni izdatak svake države-članice NATO-a na 2% BDP-a.
Da ne bi došlo do nesporazuma: ove činjenice ne iznosimo da bismo umanjili značaj ruske moći, već da bismo je postavili u odgovarajuću perspektivu. One pružaju čvrstu empirijsku potporu tvrdnji da su SAD agresivna predvodnica savremene svetske politike. Upravo je ta nadmoć razlog osionog samopouzdanja Vašingtona na osnovu kog svoju prednost koristi najviše što može, ne samo u Ukrajini, već i na Balkanu.
Kamo Srbijo?
Bilo je, dakle, neizbežno da će se ovaj širi disparitet između SAD i Rusije iskazati i u vidu poremećene ravnoteže, odnosno neravnoteže, politike neutralnosti Srbije.
Iako Srbija ima status posmatrača u ruskoj ODKB, daleko je čvršće uvezana s NATO-om. Iako je Srbija odbila da uvede sankcije Rusiji zbog ukrajinskog sukoba 2014. godine, u julu 2015. uzela je učešće u vojnoj vežbi NATO-a upravo u Ukrajini. I, iako je Srbija učestvovala u dvema vojnim vežbama s Rusijom 2015. godine, ona se takođe prošle godine obavezala na učešće u dvadeset dvema takvim vežbama NATO-a.
Kada na sve ovo dodamo odlučnost Srbije da se priključi EU, opšti trend njene politike očito je više prozapadni nego proruski. Usled toga, SAD se osećaju dovoljno samouvereno da pojačaju pritisak na Srbiju, ne samo pozivom Crnoj Gori da se priključi NATO-u, već i drugim, napadnijim sredstvima.
Stoga nije slučajnost da se samo mesec dana nakon Bajdenovog poziva Đukanoviću, u oktobru prošle godine, pojavila vest o tome da Hrvatska, članica NATO-a od 2009. godine, planira da od SAD nabavi taktičke balističke rakete dometa 300 km – koje bi joj omogućile da napadne centralnu Srbiju – zajedno sa M270 pokretnim višecevnim raketnim lansirnim sistemom.
Ne treba zanemariti značaj toga što Hrvatska nabavlja moćno i relativno ekskluzivno strateško oružje (kojim na globalnom nivou raspolaže svega desetak zemalja, uključujući sedam članica NATO-a – SAD, Veliku Britaniju, Francusku, Nemačku, Italiju, Grčku i Tursku). SAD ovim naoružavanjem Hrvatske, glavnog suparnika i bivšeg neprijatelja Srbije tokom 1990-ih, namerno menjaju odnos vojnih snaga na Balkanu na štetu i na račun straha Srbije.
Neposredni motiv koji stoji iza objave ovih vesti bilo je slanje tipično licemernog upozorenja Srbiji – ili barem nekima u Srbiji – da se ni samostalno, ni u dosluhu s Rusijom ne meša u unutrašnje podele u Crnoj Gori po pitanju NATO-a. Međutim, glavni uzrok ovakvog postupka očito je bio još korenitiji. Prema rečima Marka Ćustića, glavnog i odgovornog urednika hrvatskog vojnog časopisa Defender:
„Cilj je Hrvatske zastrašivanje Srbije, jer je američki interes da Srbija zna da se mora odlučiti za zapad. Ovo je samo jedan od koraka koje Amerika čini da Srbiju vuče prema europskim integracijama.“
Iako je ovaj rizik proračunat, on je ujedno i veoma opasan uzevši u obzir zapaljivost hrvatsko-srpskih odnosa. Nakon višegodišnjih nastojanja da Beograd milom prestroje na poziciju nedvosmislene podrške Zapadu (izgledi za ulazak u EU i dogovor o Kosovu), SAD su sada odlučile da u tom cilju upotrebe i vojnu silu, putem zgodno provokativnog regionalnog posrednika. SAD se nadaju da će ovom ucenjivačkom strategijom navesti takozvane pragmatične realiste među vladajućom klasom u Srbiji da se jednom za svagda „suoče sa činjenicama“, prekinu da se kolebaju i intenzivnije porade na umanjivanju uticaja svojih „proruskijih“ sunarodnika.
Momentalna reakcija Srbije na vesti o hrvatskim planovima bila da se okrene ka Rusiji i zatraži kupovinu njenog S-300 zemlja–vazduh raketnog sistema, koji ima sposobnost obaranja balističkih raketa. Zamenik ruskog premijera, Dmitrij Rogozin, izjavio je tokom posete Beogradu u januaru: „Obezbedićemo direktnu podršku savezniku na Balkanu. U najskorije vreme razmotrićemo vaše molbe.“ Potom je, usred konferencije za štampu čiji je prenos išao uživo, Vučiću lično uručio sablasni „poklon“ – minijaturni model S-300 sistema.
SAD su, naravno, ovakvu reakciju predvidele; međutim, jasno je da one na stvari gledaju dugoročno. Znaju da bošnjački i hrvatski političari u Bosni planiraju da se priključe NATO-u (bez obzira na drugačije namere srpske strane); znaju da će se Makedonija priključiti, kada se rasprava s Grčkom oko njenog imena razreši – ako je za verovati skorašnjim glasinama, dovoljno vrednim da budu objavljene; i, naravno, SAD se mogu u potpunosti pouzdati u odlučnost Kosova da se priključi NATO-u. To znači da će Srbija biti potpuno okružena zemljama NATO-a.
Ove potencijalne članice dodatno povećavaju razliku između uticaja SAD i Rusije, ovaj put na geopolitičkoj ravni. A ova suštinska nesrazmera na svim ključnim nivoima – ekonomskom, političkom i vojnom – gusto i nerazmrsivo isprepletana s političkim sidrima Evropske unije i Kosova koja teško da će dozvoliti srbijanskom brodu da otplovi predaleko od zapadnih luka, uverila je američke geostratege da im vreme ide na ruku kada je reč o odlučujućem skretanju Srbije ka Zapadu. A Srbija čvrsto ukotvljena u zapadnom taboru rešila bi priličan broj američkih problema u Bosni, Crnoj Gori i na Kosovu, gde prebivaju brojni ljudi koji su joj lojalni.
Sve u svemu, ovaj razvoj događaja daje nam više nego dovoljan razlog da razmislimo o tome šta nam oni govore o opasnim planovima američkog imperijalizma na Balkanu. Njegovu nemilosrdnu odlučnost da proširi NATO na Balkanu prati višestruki rizik političkog prevrata u Crnoj Gori, raspirivanja neprijateljstva između Hrvatske i Srbije, izazivanja trke u naoružanju na Balkanu i izmamljivanja dugotrajnog odgovora Rusije, saterane u ćošak i nestrpljive da progura sopstvene imperijalističke ambicije na Balkanu kao još jedan protivteg svojoj sve većoj okruženosti NATO-om.
Zaključak: NATO, Rusija i balkanska levica
Uprkos agresivnom samopouzdanju SAD, to da li će se Srbija odlučno okrenuti ka Zapadu ili ne ipak ostaje otvoreno pitanje. Naravno, ključna je činjenica da narod Srbije ostaje izrazito protivan NATO-u (iako je istovremeno – doduše, u manjoj meri – „evropski“ orijentisan). Istovremeno, situacija je takva da je dovoljno da se NATO samo malo spotakne u svojoj ekspanziji da bi to dovelo do potencijalno nemerljivih posledica. Ako bi, recimo, Crna Gora u narednom periodu odbila članstvo u NATO-u, takav postupak bi širom Balkana ostavio utisak obrnuto srazmeran njenoj veličini – samo što bi to ovog puta bilo na štetu SAD. Jer, ovo bi bio prvi put u inače neukaljanoj istoriji širenja NATO-a na istok da jedna država koja je pozvana da bude članica taj poziv odbije. U tom slučaju, to bi moglo pomoći preispitivanje odluka koje se dogmatski sprovode u Istočnoj Evropi, kojom već negde četvrt veka dominira jedna daviteljska vrsta politike – politika „samokolonizujuće želje za Zapadom“,[8] tj. poslušničko ali dobrovoljno pokoravanje pravilima Vašingtona i Brisela. A ovo preispitivanje otvorilo bi potom novi prostor i nove prilike za balkansku levicu.
Neupitno je, naravno, to da se autentična balkanska levica mora istovremeno suprotstavljati i američkoj imperijalističkoj agresiji i ruskim imperijalističkim ambicijama na Balkanu. Pa ipak, ona sebi ne može dozvoliti da to čini na apstraktnom nivou; njen otpor mora da sadrži i puno razumevanje trenutnog odnosa snaga ovih dveju sila. Na ovim prostorima je, kako je ovaj članak nastojao da pokaže, ravnoteža definitivno pomerena u korist SAD i NATO-a. Iz tog razloga, mi svoje napade moramo koncentrisati na SAD, iako se specifični uslovi ovog fokusa moraju pažljivo određivati kako bi se prilagodili konkretnoj političkoj situaciji svake balkanske države.
Zacelo, nedostatak organizovane autentične levice predstavlja ključni problem u Crnoj Gori. Bez obzira na to, ovo je dobra prilika za sve njene levičarski nastrojene pojedince. Oni moraju da uzmu učešće u anti-NATO pokretu, u kom ima mesta za njih. Pokret za neutralnost Crne Gore jedno je od takvih mesta, koje podržava anti-NATO pokret, ali zadržava distancu spram njegovih otvorenije proruskih elemenata i naglašava potrebu za neutralnošću. Osim toga, podržava zahtev za referendumom kao jedinim istinski demokratskim rešenjem. Konačno, pridobio je i podršku levičarskih intelektualaca poput Imanuela Volerstina, koji je član njegovog međunarodnog savetodavnog odbora.
Ovo ujedno ukazuje i na to kuda srbijanska levica treba da krene kako bi napredovala, uz neke ključne razlike u pristupu. Srbijanska levica se mora zauzeti za stvarnu i sadržajnu neutralnost namesto slabe i formalne neutralnosti koju zastupa njena vlada. To znači – zahtevati kraj svakog daljeg učešća, ma koje vrste, bilo u NATO-u bilo u ODKB.
To istovremeno mora biti ispraćeno političkom ofanzivom protiv dvaju sidara koja Srbiju vezuju za Zapad. Po pitanju Kosova, levica u Srbiji trebalo bi da se zalaže za to da vlada obznani nameru da prizna nezavisnost Kosova ukoliko, zauzvrat, SAD pristanu na to da Srbija i Kosovo budu zone oslobođene NATO prisustva. Takva pozicija bi Srbiju istovremeno oslobodila zavisnosti i od SAD i od Rusije. Što se EU tiče, ovdašnja levica trebalo bi da se bori za suštinski nezavisan pristup ovom pitanju, koji prepoznaje da bi pristupanje EU jednostavno značilo povinovanje diktatu Brisela.
Ipak, kako bi iz svega ovoga autentična balkanska levica iznikla, neophodna je i šira perspektiva – a to je ideja Balkanske federacije. Bez ovakvog vodećeg principa – koji zahteva preobražaj politike prema susednim balkanskim državama i narodima iz uzajamnog nepoverenja, ili čak neprijateljstva, u politiku prijateljstva – biće nemoguće ostvariti čak i minimalne političke ciljeve. A upravo svakodnevne, istovetne borbe radnika i radnica protiv neoliberalnih mera „štednje“ širom Balkana moraju biti naša odskočna daska ka ovom principu.
Dragan Plavšić je član organizacije Marks21 iz Srbije i, uz Andreju Živkovića, urednik zbornika Balkanska socijalistička tradicija i balkanska federacija 1871–1915, London, 2003.
[1] Ili skoro svima. Milica Pejanović-Đurišić, ministarka odbrane Crne Gore, veruje da Crna Gora može igrati ulogu u NATO-u koja je „u potpunoj nesrazmeri s njenom veličinom“. Nije potrebno isticati da je ovo samo još jedan primer jadne nacionalističke megalomanije, širom rasprostranjene na Balkanu. Vidi: http://www.euractiv.com/sections/global-europe/montenegro-we-can-play-disproportionately-large-role-nato-320054
[2] Ostaje još kratak potez od 20 km jadranske obale koji pripada Bosni i Hercegovini. Međutim, kad se u obzir uzme šira slika, on i nije naročito značajan.
[3] Vidi: https://www.whitehouse.gov/the-press-office/2015/09/14/readout-vice-president’s-call-montenegrin-prime-minister-milo-djukanovic
[4] In the Stream of History: Shaping Foreign Policy for a New Era, Stanford, Stanford University Press, 1998, s. 230. i 358.
[5] Ibid, s. 263–4.
[6] Vidi fusnotu broj 3.
[7] International Institute for Strategic Studies, The Military Balance 2015, London, Routledge, 2015.
[8] Ova fraza spaja ideju mađarskog marksiste G. M. Tamaša o istočnoevropskoj „samokolonizaciji“ počev od 1989. godine, i „želju za Zapadom“ francuskog filozofa Alena Badjua.