fblogo   twlogo   ytlogo


ponedeljak, 11 septembar 2017 16:16

Pod zastavom internacionalizma

 
Pod zastavom internacionalizma

Marko Jovanović polemiše sa sociologom Đokicom Jovanovićem o tome šta je – i šta nije – boljševizam 20. veka predstavljao, nakon izlaska članka „Boljševici i nacionalisti, na okup!“.

Stogodišnjica Oktobarske revolucije najbolji je razlog za preispitivanje tekovina prve radničke i seljačke revolucije u istoriji i njihovu kritičku ocenu – ali toj potrebi teško da odgovaraju tekstovi poput onog koji je skoro napisao profesor Đokica Jovanović.

Profesor Jovanović, naime, u politici boljševika vidi uzrok za skoro sva zla 20. veka i propast svakog emancipatornog poduhvata. Štaviše, prema Jovanoviću, politički amalgam boljševika u kojem su smutili klasno i nacionalno imao je sledeće naslednike:

„U Italiji Benita Musolinija, u Nemačkoj Adolfa Hitlera, u Portugaliji Antonija Salazara, u Mađarskoj Mikloša Hortija, u Španiji Fransiska Franka, u Grčkoj pod vojnom huntom („Režim pukovnikâ“), u socijalističkim zemljama, u Srbiji Slobodana Miloševića i njegovih naslednika, pa do danas…“

Nije jasno kako profesor Jovanović nastoji pomiriti ovu liberalnu floskulu izjednačavanja komunizma (boljševizma) i fašizma sa pokušajem kritike sa marksističkog stajališta. Ono što jeste jasno, to je da upravo manjkavost dijalektičke, marksističke metode gura profesora Jovanovića u ćorsokak po ovom pitanju i navodi ga da sebi dopusti izjave poput gore navedenih. U tekstu ne vidimo nikakav pokušaj osvrtanja na teorijsku tradiciju boljševizma niti analizu različitih perioda istorije SSSR-a. Odsustvo poimanja klasnih sukoba kao pokretača te istorije rezultira time da autor teksta tvrdi da je nacionalna politika boljševika bila u potpunosti ista u prvim danima Oktobarske revolucije kao i u Drugom svetskom ratu, posle dugog perioda staljinističke reakcije:

„ruski nacionalizam je postao sastavni, primarni deo sovjetskih parola i sovjetske ideologije i propagande u ’Otadžbinskom ratu’ 1941–1945. Nemački nacizam slomljen je i ruskim nacionalizmom.“

Da bismo dokazali netačnost ovakvih stavova i zaista se kritički postavili prema tekovinama Ruske revolucije, te pokušali da ih pravilno ocenimo, potrebno je, dakle, da preispitamo pojam internacionalizma onako kako su ga ključni mislioci boljševizma videli, ali i odnos boljševika prema nacionalnom pitanju. Skromni okviri ovog teksta ne dozvoljavaju nam da se pobliže pozabavimo poređenjem programa boljševika sa tezama Vudroa Vilsona niti da ozbiljnije pristupimo nacionalnom pitanju u Jugoslaviji.

Boljševizam pre Revolucije

Jedno od osnovnih pitanja koje je razdvajalo boljševike od menjševika odnosilo se na budući karakter revolucije u Ruskom carstvu. Menjševici su, kao prilježni „marksisti“, ponavljali redukovano tumačenje istorijskog materijalizma u kojem postoje neizbežne faze povesnog razvoja, te će stoga pad ruskog carizma pratiti uspostavljanje liberalne demokratije sa svim osobinama buržoaskog društva. Jasno videvši da je liberalna građanština samozadovoljno ušuškana u nedrima autokratske samovolje i da njeni interesi (pre svega kada je u pitanju spoljna politika) nisu tako nepomirljivi sa interesima dvora, Lenjin i boljševici zaključili su da buržoazija nije sposobna ni za kakvu ozbiljnu promenu, a kamoli revolucionarni preobražaj, te da će glavni teret u ostvarivanju društva demokratskih prava i sloboda morati da podnesu radnici i seljaci. Demokratska vlast radnika i seljaka jedina može doneti ustav, parlamentarnu vladu i socijalne reforme.

Ključni dodatak boljševizmu dolazi kada Lenjin u Aprilskim tezama iz 1917. godine u potpunosti prihvata teze Trockog o permanentnoj revoluciji. To ne dovodi samo do postavljanja ostvarenja socijalizma kao konačnog cilja revolucionarnog procesa, već i do jasnog oglašavanja stava da je Ruska revolucija tek jedna karika u lancu međunarodne socijalističke revolucije. Samo uspeh revolucije u Zapadnoj Evropi može priteći u pomoć proletarijatu sovjetskih zemalja, koji će biti suočen sa enormnim zadatkom izgradnje socijalističkih društvenih odnosa u uslovima apsolutne izolacije i teške nazadnosti proizvodnih snaga. „Revolucija mora započeti na nacionalnoj osnovici, ali obzirom na ekonomsku i vojnopolitičku međusobnu zavisnost evropskih država, ne može biti zaključena na toj osnovici“[1], govorio je Lenjin. Kritikovani „patriotizam“ boljševika koji se, po profesoru Jovanoviću, javlja kao iskonsko zlo koje progoni sve pokušaje emancipacije radničke klase u 20. veku, nema nikakav koren u izvornim ideološkim postulatima boljševizma. Na to pitanje ćemo se vratiti kasnije, kada budemo analizirali staljinističku reakciju unutar SSSR-a.

Dakle, boljševici na čelu sa Lenjinom i uz ogroman teorijski doprinos Trockog su, umesto da slepo prate postulate „zvaničnog marksizma“, udahnuli sveži dah života socijalizmu kroz istančanu teorijsku analizu odnosa klasnih snaga i ekonomskih procesa koji ih uslovljavaju u Ruskoj carevini. Još jedan bitan doprinos „lenjinizma“ marksističkoj teoriji upravo se ogleda na polju nacionalnog pitanja koje profesor Jovanović tako žustro napada.

Socijaldemokratija s kraja 19. i početka 20. veka na nacionalno pitanje gledala je poprilično konfuzno i apologetski, što će i dovesti do nacionalističkog pijanstva koje je radničku klasu Evrope uz patriotske note izvelo na klanicu Prvog svetskog rata. Austromarksizam je ostao možda najzapamćeniji vid promatranja nacionalnog pitanja iz marksističke perspektive, a moramo mu pokloniti više pažnje jer argumenti koje profesor Jovanović reprodukuje neverovatno podsećaju na takvu školu mišljenja.

Austromarksisti (Oto Bauer, Viktor Adler, pa čak i Karl Kaucki) posmatrali su nacionalne države kao anahronizam koji usporava i koči razvoj kapitala. Stoga, radnički pokreti ne treba da u svoju politiku inkorporiraju pravo naroda na samoopredeljenje, jer će time razbijati „kosmopolitske celine“ poput Austrougarske. Veće državne celine dovode do bržeg razvoja proizvodnih snaga, čime se stvara objektivna osnova za razvoj socijalizma i prevazilaze se uski nacionalni obziri u korist klasne solidarnosti radničke klase. Stoga, opstanak velikih državnih celina jeste korak napred ka revoluciji. Ova pozicija jedva da je skriveno služila prikrivanju tlačenja nacionalnih manjina i manjih naroda u okviru velikih carevina 19. veka.

Lenjin je u svom kasnijem delu Socijalistička revolucija i pravo naroda na samoopredeljenje pokazao lažnu marksističku osnovu takvog učenja. Marks je, nasuprot Prudonu, shvatao važnost samoopredeljenja potlačenih naroda i jasno istakao na primeru Engleske i Irske da „narodi koji tlače druge narode nikada ne mogu biti slobodni“. Stoga je Marks zahtevao oslobođenje Irske, govoreći da nakon toga može doći do slobodne i dobrovoljne federacije ove dve zemlje. Govoreći o ustanku Poljaka, Marks kaže: „Revolucija u Krakovu pružila je čitavoj Evropi slavan primer jer je povezala pitanje nacionalizma sa demokratijom i oslobođenjem potlačenih klasa.“

Na ovim načelima je i Lenjin formulisao osnovu buduće politike boljševizma kada je reč o nacionalnom pitanju. Potlačeni narodi imaju pravo na samoopredeljenje do otcepljenja i samo to pravo može poslužiti kao osnova za buduće slobodno udruživanje u multinacionalnoj zajednici.

Ovo se može činiti kontradiktornim samo onome ko je ostao neokrznut dijalektičkom metodom marksizma, a budući da se profesor Jovanović poziva na Marksa kao autoritet po ovom pitanju, to ne bi smelo da bude tako. Rečima Lenjina: „Kao što ljudska vrsta može postići ukidanje klasa samo putem prolaska kroz period klasne diktature proletarijata, tako se i neizbežno spajanje nacija može dostići samo kroz tranzicioni period potpunog oslobođenja potlačenih naroda.“ Dakle, za ukidanje nacionalnih razlika nisu dovoljni apstraktni principi i jalovo pozivanje na internacionalizam, već živa i delatna politika rušenja zapreka nacionalnog tlačenja i tobožnje kulturne hegemonije.

Naravno, Lenjin nacionalno pitanje smešta u širi okvir revolucionarne borbe za ostvarenje socijalizma, te naglašava da proletarijat uvek mora borbu za demokratske ciljeve, poput oslobođenja potlačenih naroda i nacionalnih manjina, smestiti u šire okvire borbe za oslobođenje od stega kapitalizma. Kada je reč o Rusiji, revolucionarni prevrat i preobražaj društva na osnovama solidarnosti i ukidanja tlačenja moguć je jedino ukoliko se dosledno i jasno vodi borba za temeljne demokratske principe, što je u skladu sa ranije iznetim principima o demokratskoj diktaturi proletarijata i seljaštva. Dužnost revolucionara je da bude „narodni tribun spreman da reaguje na svaku manifestaciju tiranije i tlačenja“.

Boljševici na vlasti

Iako profesor Jovanović priznaje da politika boljševika nije bila njihova puka teorijska apstrakcija već odgovor na konkretne društvene uslove, nejasno je zašto ga ova premisa dovodi do pogrešnog zaključka da su boljševici ustanovili princip nacionalnog.

Istorija nam pokazuje nešto sasvim drugačije. U decenijama koje su prethodile padu carizma, nacionalni pokreti unutar Ruske imperije jačali su i zahtevali pravo na samoopredeljenje. Ti pokreti bili su naročito jaki u zapadnom delu tadašnje Rusije, gde su narodi Poljske, Finske i Ukrajine prednjačili u zahtevima za izlazak iz carske „tamnice naroda“. Sa druge strane carstva, kolonizacija Sibira i Srednje Azije dovela je do naseljavanja ruskih seljaka, kolonista, na prostore koji su prethodno bili nastanjeni muslimanskim starosedelačkim stanovništvom. Konstanta „crnostotinaške“ nacionalističke politike, u koju je najuži krug vladajuće klike na čelu sa carem Nikolajem II umešao prste, bili su i pogromi Jevreja.

Dakle, nacionalno pitanje bila je realnost sa kojom su se boljševici morali uhvatiti ukoštac; oni su, kao što smo pokazali, tom problemu prišli sa jedinog ispravnog stanovišta – stanovišta socijalističke revolucije. Uvezivanje nacionalnog i radnog, kako to navodi profesor Jovanović, nije za cilj imalo utapanje radničke klase u ideološki nedefinisanu masu „naroda“, već obrnuto: politika priznavanja prava naroda na otcepljenje trebalo je da otvori put ka dobrovoljnoj uniji radničkih klasa različitih nacionalnosti, odnosno ka proleterskom internacionalizmu.

Deklaracijom o pravima naroda priznato je pravo Poljskoj i Finskoj na nezavisnost, a istovetna politika boljševika u Ukrajini upravo je sačuvala ovu republiku u okvirima budućeg SSSR-a, jer je istrgla usko tlo šovinističke retorike ispod nogu nacionalističke klike Skoropadskog i Petljure. Više se nije postavljalo pitanje da li će Ukrajina biti slobodna od velikoruske hegemonije već za kakvu se to Ukrajinu jedni, odnosno drugi, bore. Boljševici Ukrajine, Azerbejdžana, Gruzije, Jermenije pobedili su u građanskom ratu ne samo zato što su imali pomoć centralnih vlasti iz Moskve, već i zato što su mogli oko sebe okupiti radne mase svojih republika kojima je garantovano pravo na samoupravu i samoodređenje.

Boljševici su upravo priznavanjem nacionalnih zahteva različitih naroda pretvorili potencijalne etničke sukobe u klasni rat i uspešno zabili klin revolucije u inače neizdiferencirane narodne mase svih teritorija koje su zahtevale konačno oslobođenje od velikoruskog jarma.

Priznavanje prava manjinama da se školuju na svom jeziku i uređuju svoja unutrašnja pitanja, poštovanje verskih sloboda i načela – sve je to državu radnika i seljaka u prvim danima učinilo bastionom slobode i radničke – sovjetske – demokratije. Radničke mase Rusije su pod vođstvom boljševika odgajane u pravom internacionalističkom duhu, a najbolji svedok toga jeste veliki sukob unutar same partije i sovjeta koji se odigrao povodom Brest-Litovskih pregovora.

Lenjin je smatrao da se mir sa Centralnim silama mora potpisati bez obzira na teške uslove koji su sovjetskoj Rusiji nametnuti; međutim, javio se veliki otpor tom stanovištu u samoj partiji i mnogobrojnim radničkim organizacijama, pre svega iz Moskve. Stanovište levih komunista bilo je da se sprema revolucija u Nemačkoj i da se zarad te, hiljadu puta važnije revolucije, moraju žrtvovati neposredni interesi i životi sovjetskog proletarijata. Moskovske radničke organizacije zahtevale su nastavak rata ne bi li se u Nemačkoj stvorio pritisak koji će radničkoj klasi pomoći da svrgne buržoaziju. Lenjin se ovom stavu nije načelno suprotstavio – on sam je odavno tvrdio da će revolucija u Rusiji otvoriti put revoluciji u Zapadnoj Evropi – već je kritikovao lošu analizu trenutnog odnosa snaga. Kako je ispravno predvideo, biće potrebno makar još pola godine da Nemačko carstvo iscrpi svoje snage, a da istovremeno revolucionarni sentiment kod radničke klase dođe do vrhunca.

Staljinistička reakcija

Kako je onda SSSR od bastiona internacionalizma došao do toga da se u Drugom svetskom ratu nacizmu neosporno suprotstavljao „ruski nacionalizam“? Uz birokratizaciju partije i države i koncentraciju vlasti u rukama Staljina išlo je formulisanje teorije o socijalizmu u jednoj zemlji.

Izvorni boljševizam video je revoluciju u Rusiji samo kao prvi korak ka evropskoj socijalističkoj revoluciji, a Lenjin i, naročito, Trocki usko su povezivali sudbinu proletarijata koji su predvodili sa izgledima za trijumf socijalizma u Zapadnoj Evropi. Međutim, kako se staljinistička birokratija učvršćivala na vlasti, ona je, uplašena mogućnošću nove intervencije imperijalističkih sila, a ujedno želeći i da potčini međunarodni radnički pokret interesima „socijalističke domovine“, iznedrila tezu o mogućnosti izgradnje socijalizma u okvirima jedne države. S druge strane, poraz revolucija u Nemačkoj i Mađarskoj, uz privremenu stabilizaciju kapitalizma tokom 1920-ih godina, sigurno su uticali na to da internacionalizam od vitalnog elementa socijalističke teorije i prakse postane relikt prošlosti među birokratskom klikom, na koji se često gledalo s ironijom.

Tim promenama na planu spoljne politike prethodile su promene u politici prema nacionalnom pitanju unutar SSSR-a. Poslednja politička borba koju će Lenjin voditi za života biće pokušaj obračunavanja sa Staljinom povodom uklanjanja partijskih kadrova u Gruziji. To su bili počeci centralizacije i sistema čistki u kojima su stradali svi članovi partije koji su se protivili Staljinu. Nije slučajno što je taj proces započet upravo napadom birokratije na prava naroda na samoupravu u okviru SSSR-a.

U godinama koje su sledile, pod napadom su se našla i sva kulturna prava i autonomije naroda i nacionalnih manjina koja je sovjetski sistem ranije garantovao. Sistematski progoni Tatara i Čečena u vreme Drugog svetskog rata mogu se smatrati kulminacijom ove pogubne politike staljinističke birokratije.

Čistke, progoni, prisilna kolektivizacija i diktatura birokratije nad istrošenom radničkom klasom potpuno su izbrisali osnovni karakter sovjetskog režima i poništili činjenicu ukidanja privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Stoga, kada se režim našao u opasnosti fizičkog istrebljenja od strane nacističkih hordi koje su hrlile preko zapadne granice SSSR-a, jedino što je Staljin mogao uraditi da podigne borbeni moral sovjetskih masa i pruži smisao masovnoj žrtvi na bojištima jeste arhaično pozivanje na odbranu otadžbine.

Zaključak

Tradicija boljševizma iskovana je u vreme velikih iskušenja po međunarodni radnički i socijalistički pokret. Lenjin i Trocki bili su najgorljiviji protivnici rata i ključne ličnosti antiratne levice i Cimervaldske konferencije. Njihov internacionalizam i apsolutni prezir prema socijal-šovinizmu dokazani su u praksi i izdržali su test vremena.

Ta je tradicija bila inspiracija za mnoge antikolonijalne i antiimperijalističke pokrete 20. veka. Revolucionari Jugoslavije, Kine, Alžira, Kube, Angole, Vijetnama, Konga itd. želeli su da vode radne mase svojih zemalja ne ka „patrijarhalnom, konzervativnom, rudimentarnom patriotizmu“, kako to tvrdi profesor Jovanović, već ka progresivnom projektu socijalizma. Izgradnja socijalnog sistema, ostvarivanje prava žena i planski razvoj nacionalizovane privrede bili su osnovni elementi programa kroz koji su novostvorene države nastojale da krenu putem preobražaja kompletnih društvenih osnova. Nažalost, sva kontradiktornost njihovog položaja ogledala se u kalemljenju jalove grane staljinističkog projekta izgradnje socijalizma u jednoj državi na plodno stablo lenjinističke revolucionarne teorije.

Neuspesi svakog od navedenih poduhvata da od nacionalnog oslobođenja pređu ogroman put ka izgradnji internacionalnog besklasnog društva zaslužuju ozbiljnu i temeljnu analizu, koja premašuje okvire ovoga rada, a nikako dobro poznati cinizam koji će sa pozicija svoje ideološke čistote samozadovoljno ustvrditi – Niste se ni trebali boriti.



[1] Lenjin prema Isaac Deutscher, Trocki – Naoružani prorok, Liber, 1975.

Pročitano 1083 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Imperijalizam

Teze o ratu na Balkanu (feljton): O Hladnom ratu

Posle nekoliko meseci pauze, vraćamo se objavljivanju feljtona – standardno, četvrtkom. Svake nedelje objavljivaćem...

Imperijalizam

Teze o ratu na Balkanu (feljton): O kapitalizmu i konfliktima

Posle nekoliko meseci pauze, vraćamo se objavljivanju feljtona – standardno, četvrtkom. Svake nedelje objavljivaćem...

Radnička borba u Srbiji

Novi štrajk u Srbiji: solidarno sa poštanskim radnicima i radnicama!

Sinoć smo bili sa radnicima i radnicama Pošte koji već nekoliko dana svakodnevno protestuju, zahtevajući bolje uslove ra...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

RUSKA REVOLUCIJA: USPON, PAD I OSVETA

Danas obelažavamo 100 godina od početka Oktobarske revolucije. Tim povodom Pavle Ilić, jedan od najavljenih izlagača na ...

Istorija

Proceniti Če Gevaru

Devetog oktobra navršilo se 50 godina od ubistva Če Gevare, koji je za ljude širom sveta do danas ostao simbol revol...

Istorija

Pod zastavom internacionalizma

Marko Jovanović polemiše sa sociologom Đokicom Jovanovićem o tome šta je – i šta nije – boljševizam 20. veka predsta...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.