Iz lošeg u gore: Hrvatska ekonomija danas

Andreja Živković analizira stanje hrvatske ekonomije

 

„Hrvatska u velikoj meri zavisi od dotoka stranog kapitala. Taj kapital će verovatno biti skuplji nakon (globalne) krize nego pre nje, i Hrvatska će morati da smanji svoju zavisnost od njega ili da poboljša sopstveno upravljanje.“ -Srobona Mitra, zvaničnica MMF-a, 6. oktobar 2009.

Ovo je slika i prilika trenutnog razvoja globalne ekonomske krize kada, nakon godina propovedanja svih beneficija „otvaranja“ tranzicionih zemalja stranom kapitalu, jedna zvaničnica Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) dopušta da zavisnost od svetskog tržišta ipak može da sobom nosi i neke probleme.

I pored toga, uprkos najvećoj krizi od Velike depresije, MMF i dalje tvrdi da je glavni problem tranzicionih ekonomija, poput Hrvatske i Srbije, to što nisu uspele da se u potpunosti otvore tržištu.

Revoltirani rasulom do kog je liberalizacija dovela, mnogi levičari očekuju da bi regulisan, nacionalno baziran model kapitalizma obezbedio zaposlenost i rast. U bivšoj Jugoslaviji ovo se javlja u obliku nostalgije za samoupravljanjem, koja se zasniva na ideji da je trenutno na snazi međunarodni sistem u kom se određene zemlje bogate eksploatišući jeftinu radnu snagu siromašnih zemalja.

Neki levičarski autori i autorke, poput Katrin Samari, tvrde da je – budući da je u doba „komunizma“ vlasništvo bilo društveno ili državno – integracija u svetsko tržište bila nužna zarad dobijanja finansijskih sredstava za sprovođenje privatizacije, odnosno za pretvaranje kapitala u robu koja ima svoju tržišnu cenu.

U ovom članku pozabavićemo se tvrdnjama neoliberala da je otvaranje slabijih kapitalističkih zemalja stranom kapitalu rešenje za pitanja zaposlenosti i rasta; kao i tvrdnjama kritičara neoliberalizma koji se služe jednom od varijanti teorije zavisnosti (prema kojima bogati centar eksploatiše siromašnu periferiju).

Kao prvo, zapazićemo da neoliberalna politika, koja do dan danas predvodi tranziciju u Hrvatskoj, nije uspela da postigne svoje zacrtane ciljeve.

Kao drugo, osvrnućemo se na ekonomsku teoriju koja formira temelje neoliberalizma i tvrditi da ona ne objašnjava na koji će način otvaranje svetskom tržištu dovesti do viših nivoa konkurentnosti, rasta ili zaposlenosti.

Na kraju, pokušaćemo da lociramo tranziciju u svetlu kraha modela nacionalnog državno-kapitalističkog razvoja, suočenog sa razvojem globalne kapitalističke podele rada.

Na taj način pokušaćemo da prokrčimo put kroz šumu neoliberalne mitologije i zabludne nostalgije za sećanjima o državom predvođenom razvoju, kako bi u drugom delu ovog članka postavili osnove za realističnu prognozu budućnosti kapitalističkog razvoja na Balkanu.


Propast neoliberalne ortodoksije na Balkanu
U proteklih četvrt veka, MMF je igrao ključnu ulogu u promovisanju i nametanju neoliberalne ortodoksije širom sveta. MMF je bio taj koji je proklamovao da jedino otvaranje tržišta stranim direktnim investicijama (SDI) i uklanjanje „rigidnosti“ ekonomije ponude kroz privatizaciju državnih aktiva i deregulaciju tržišta rada, može dovesti do investicija, tehnoloških inovacija, produktivnosti i, shodno tome, rasta i prosperiteta.

Prema MMF-u, otvaranje tokovima SDI omogućava ekonomijama sa niskim nivoima štednje i kapitalne formacije da se modernizuju i približe razvijenijim ekonomijama, putem razvijanja kompetitivne prednosti u međunarodnoj trgovini.

Naprotiv, „SDI model“ je u Hrvatskoj – kao i u Srbiji, Bugarskoj, Rumuniji, Letoniji i Litvaniji – doveo do modela ekonomskog rasta zasnovanog na kreditiranju i uvozu, što nije obezbedilo povećanje konkurentnosti izvoznog sektora, niti je stvorilo potražnju zasnovanu na intra-industrijskoj trgovini (uvoz i izvoz dobara iz iste grane industrije). Umesto toga, „SDI model“ je izrodio izrazito nestabilnu formu rasta, koji u ogromnoj meri zavisi od stalnih dotoka jeftinih kredita (videti detaljnu analizu u izdanjima Solidarnosti od decembra 2008 i aprila i leta 2009).

Izveštaj MMF-a o Hrvatskoj iz juna 2009. potvrđuje našu analizu: „Snažni uplivi kapitala i brz rast kredita su proteklih godina pomogli Hrvatskoj da postigne visok nivo prosperiteta, ali su i povećali njenu ranjivost…Brz rast kredita doveo je do značajnog porasta duga; preovlađujuće pozajmice stranih valuta pogoršale su ranjivosti bilansa stanja; a procvat domaće tražnje doveo je do talasa trgovinskih deficita, samo delimično ublaženih velikim dobicima od turizma.“

Drugim rečima, međunarodni finansijski sektor pothranio je spekulativni bum, baziran na sektoru dobara i usluga koje konzumira domaće tržište i koja nemaju bliske zamene u uvoznim ili izvoznim dobrima, te ove investicije nisu povećale izvoz (finansijsko posredništvo, maloprodaja i velikoprodaja, nekretnine).

Rezultat je bio rastući deficit trgovinskog bilansa koji je mogao biti pokriven jedino novim spekulacijama, pozajmicama, stranim kreditima i SDI. U nekom trenutku balon je morao da pukne.


Ekvilibrijum i savršena konkurencija: mistifikacije ortodoksnih ekonomista
Nedavni izveštaj Svetske banke lešinarski poziva Hrvatsku da prihvati „kreativnu destrukciju“ tržišta. Eliminacija manje efikasnih proizvođača, tvrde, dovešće do transfera ušteđevine i radne snage uspešnijim proizvođačima.

Tvrdnje Svetske banke i MMF-a zasnovane su na vulgarizovanju buržoaske ekonomije. Teorija kaže da će u slobodnom tržištu ponuda i potražnja dostići ekvilibrijum (ravnotežno stanje), budući da ponuda sama sebi stvara tražnju. Sva dobra moraju naći svog kupca, budući da je novac koji je potreban za njihovu kupovinu stvoren u procesu njihove proizvodnje (u vidu nadnica i profita). Sve što je potrebno jeste da se barijere koje stoje na putu ponude – „veštački monopoli“, poput sindikata koji utiču na „prirodnu stopu nezaposlenosti“, ili „distorzije“ tržišnih cena do kojih dolazi usled mešanja države – uklone.

Drugim rečima, Svetska banka i MMF obećavaju utopiju ekvilibrijuma i savršene konkurencije.
Ovo je, međutim, čista mistifikacija. Pravi „veštački monopol“ jeste onaj koji kapital uživa nad proizvodnim resursima u društvu.

Upravo ta kontrola nad sredstvima za život primorava radnika-nadničara da obavlja višak rada u zamenu za nadnicu; slepo takmičenje između pojedinačnih kapitala kako bi se iz nadničarskog rada iscedilo što više profita dovodi do anarhičnog procesa razvoja koji proizvodi otpad; procesa koji se tetura između bumova i kriza, ali nikada ne nalazi ni mir, ni ekvilibrijum.

Marks je još odavno objasnio da tržišna kompeticija primorava suprotstavljene kapitale da uvode tehnologije koje pospešuju produktivnost, kako bi se smanjili troškovi proizvodnje, a time i relativne cene njihovih roba.

Ova težnja za zamenom „živog rada“ (odnosno nadničarskog rada) „mrtvim radom“ (sredstvima za proizvodnju) dovodi do paradoksalnog efekta. Ona, s jedne strane, podiže „stopu eksploatacije“, tj. odnos radnog dana koji radnik ili radnica daruju kapitalu i onoga što odlazi na reprodukciju vrednosti njihove radne snage. Sa druge strane, zamena rada, kao jedinog izvora stvaranja vrednosti, sredstvima za proizvodnju, povećava „organsku kompoziciju kapitala“ (odnos investicija u sirove materijale, fabrike i mašine, naspram investiranja u rad) u celokupnom sistemu, što gura naniže ukupne nivoe viška vrednosti i profita.

Kontradikcija koja se nalazi u srcu kapitalizma je takva da što je sistem produktivniji, što više smanjuje društveno potrebno radno vreme za proizvodnju nekog dobra, to je manja vrednost dobara i opreme neophodne za njihovu proizvodnju; sve dok pad cene svakog proizvedenog komada ne zadre u profite koje bi trebalo ostvariti na konto prethodnih investicija. Dinamika kompetitivne akumulacije znači da stopa investicija raste brže od izvora profita – radne snage.

Prema Marksovom mišljenju, sistem tokom vremena karakteriše strukturalna tendencija ka opadajućim profitnim stopama.

Trenutna ekonomska kriza vuče korene u dugotrajnom padu profitnih stopa u naprednim kapitalističkim zemljama.

U odgovor na porast količine kapitala potrebnog da bi se dostigla prosečna stopa profita (tj. na stagnirajuće ili opadajuće stope profita), ogromne količine kapitala stvorenog prethodnom akumulacijom borile su se da pronađu nove izvore za profitabilne investicije.

Njih su privukla finansijska tržišta, što je rezultovalo u internacionalnim spekulativnim bumovima na polju stapanja kompanija i akvizicija, nekretnina, potrošačkih kredita i čak dugova (npr. finansijski derivativi).

Međutim, dok je spekulacija stvarala tržišta za investiranje u dobra i usluge, bum je uglavnom bio zasnovan na „fiktivnim profitima“, tj. profiti nisu bili bazirani na eksploataciji novih izvora produktivnog rada, već na polaganju prava na deo vrednosti nastale u proizvodnim sektorima ekonomije.

Ovaj oblik spekulativnog rasta bazirao se na slabosti poznog kapitalizma. Marks je tvrdio da kriza, uništavajući slabije kapitale, smanjuje odnos kapitala prema radu i tako povećava stopu profita, omogućavajući novi ciklus akumulacije. Međutim, kako su kapitali postajali sve veći, kako su dominirali čitavim ekonomijama i širili se po celom svetu, cena neuspeha bila je katastrofalna kriza (kao i 1930-tih).

Ovo je razlog zbog kog je danas odgovor kapitalista na krizu cepanje sopstvenih udžbenika iz neoliberalizma i intervenisanje u ekonomiji, ne bi li se sprečio kolaps svetskog finansijskog sistema i, sa njim, svetske trgovine i proizvodnje. Stagnacija je prihvatljiviji izbor od dopuštanja tržištima da se „očiste“ i dostignu ekvilibrijum.

Stoga možemo videti da apstraktna ekonomska teorija koja stoji iza neoliberalizma mistifikuje postojeću kapitalističku praksu.

Države su i tokom protekle tri decenije liberalizacije intervenisale kako bi pomogle kapitalistima da se izbore sa ekonomskim krizama ili stranom konkurencijom.

Baš kao što su SAD izbavile „Krajsler“ u periodu 1979-80, tako i danas izbavljaju svoju relativno neefikasnu, ali gigantsku, auto-industriju.

Baš kao što su sredinom 80-tih izbavile firme koje se bave štednjom i pozajmicama, a 1998. i Long Term Capital Management hedž fond, tako i danas nacionalizuju američke hipotekarne i investicione banke.

Troškovi spasavanja nesolventnih kapitala prenose se ne samo na radničku klasu, već i na druge kapitalističke države.

U globalnoj ekonomiji borba se vodi između, sa jedne strane, kreditorskih ekonomija sa visokim trgovinskim viškovima i stopama štednje (Kina, Japan i Nemačka) i ekonomija sa visokim trgovinskim deficitima i stopama pozajmljivanja (na prvom mestu SAD i Britanija).

U ovom trenutku, SAD pokušavaju da iskoriste sopstveni trgovinski deficit prema Japanu i Kini kako bi ih primorale da otkupe ogroman dug vlade SAD. SAD dopuštaju pad dolara u odnosu na evro kako bi podigle sopstveni izvoz u EU i tako primorale Nemce i Francuze da štednju i investicije preusmere sa izvoza na pospešivanje domaće potražnje.

Međutim, postoji i još jedna vrsta borbe između kreditora i dužnika u kojoj slabije ekonomije plaćaju dugove naprednih kapitalističkih zemalja.

Tako, dok G20 troše bilione dolara ne bi li otplatile dugove američkih, britanskih i EU banaka, hipotekarnih kreditora, investicionih banaka i hedž fondova, u pokušaju da održe mogućom proizvodnju američkih i evropskih auto-giganata – uloga slabijih ekonomija, poput Hrvatske i Srbije, je da osiguraju da će se i finansijski i nefinansijski fiktivni profiti zelenaša i kockara iz naprednih zemalja ostvariti.

To znači da dok jedan oblik kejnzijanizma – fiskalne injekcije i niske kamate koje omogućavaju bankama i biznisima da otplate dugove, socijalizacija duga – vlada u naprednim kapitalističkim zemljama, neoliberalizam, sa svojim režimima šok-terapija za uklanjanje inflacije i dugova, nastavlja da važi kao pravilo za slabije kapitalističke zemlje.

To znači da će neki kapitali i neke države profitirati od krize na račun drugih kapitala i država. Međutim, upravo zbog toga što su kapitali danas „preveliki da bi propali“ i usled tendencije ka opadajućoj profitnoj stopi, novi bumovi ili baloni, u kom god delu sistema, teško da će moći da povrate dinamičnost svetske ekonomije kao celine, i samo će pripremiti teren za nove krahove i krize.

Dakle, ni oni autori koji propovedaju povratak državnoj regulaciji nisu u pravu.

Pod jedan, zbog toga što koren krize ne leži prosto u deregulaciji tržišta. Drugim rečima, kriza nije samo rezultat spekulisanja dugovima, tj. nije rezultat kreditnog sloma.

Pod dva, to znači da bi državna intervencija mogla da održi dovoljne nivoe ukupne potražnje kako bi predupredila slom sa katastrofalnim posledicama, međutim, samo po cenu dugoročne stagnacije.

Pod tri, internacionalizacija proizvodnje danas državnu regulaciju čini mnogo manje efikasnom.

Upravo je neuspeh kejnizijanskih tehnika deficitarne potrošnje u službi prevazilaženja krize profitabilnosti naprednih ekonomija 1970-tih godina, doveo do otvaranja do tada zaštićenih tržišta i javnih aktiva eksploataciji od strane internacionalnih tokova kapitala. Naravno, to nije značilo da je nacionalna država tek tako zaobiđena, kako to predstavljaju utopistički opisi globalizacije.

Nacionalne ili „regionalne“ države (poput EU) nastavile su da igraju ključnu ulogu u kreiranju nove globalne arhitekture međunarodnih finansijskih institucija i trgovinskih sporazuma putem kojih su, u ime multinacionalnih korporacija lociranih na njihovom terenu, vodile borbu oko podele globalnih tržišta i resursa; nastavile su i sa uzimanjem sopstvenog dela sve većih tokova kapitala koji su cirkulisali uzduž i popreko globalnom ekonomijom, namenjenih upravo nacionalnim ili regionalnim ekonomijama.

Međutim, kako eksplozija finansijskih kriza širom sveta svedoči (između 1973. i 1997. njihov broj se popeo na 139!), globalna ekonomija je prerasla sposobnost i čitavog orkestra naprednih kapitalističkih zemalja da je regulišu.


hr1Od nacionalnog državnog kapitalizma do multinacionalnog državnog kapitalizma: Slučaj staljinističkih zemalja
Tako da bismo krizu kapitalizma razumeli i internacionalno i u zemljama poput Hrvatske i Srbije, potrebno je da odemo dalje od različitih ideologija i teorija koje pravdaju tržište (kejnzijanskih, monetarističkih, neoliberalnih…) i ispitamo ujedno i internacionalizaciju proizvodnje, finansija i trgovine, kao i integraciju slabijih ekonomija u ovaj proces.

Ono što pomenute pozicije propuštaju da uoče jeste da je dvadeseti vek svedočio i trendovima ka državnom kapitalizmu i onima koji su vodili stvaranju globalne ekonomije.

U slučaju staljinističkih zemalja, balast vojnog takmičenja sa Zapadom zahtevao je od njih da akumuliraju kapital i potrošnju drže pritisnutom na niskom nivou.

U bivšoj Jugoslaviji, vojno takmičenje sa SSSR primoralo ju je na zaokret ka stranoj pomoći, trgovini i finansijama. Bili oni uključeni u trgovinu ili ne, oba ova oblika državnog kapitalizma pokušala su da izoluju nacionalnu proizvodnju od direktne konkurencije svetskog tržišta. Ipak, to ne znači da je rast bio planiran.

Studije Goldmana i Kurbe o Poljskoj, Mađarskoj i Čehoslovačkoj, kao i Branka Horvata o Jugoslaviji, pokazale su postojanje poslovnih ciklusa zajedničkih obema vrstama državnog kapitalizma, nezavisno od stepena „tržišne“ koordinacije.

Kris Harman je, razvijajući pionirske doprinose poljskih marksista Kurona i Modzelevskog, demonstrirao strukturnu sličnost ovih cikličnih fluktuacija u stopama rasta, sa ciklusom bumova i krahova u kapitalizmu. Evo njegovog doprinosa.

Tokom buma, konkurencija između kapitalista oko povećanja investicija dovodi do oskudice rada, sirovih materijala i kapitala. Njihova cena počinje da raste, sve dok najmanje profitabilne firme ne shvate da više ne ostvaruju profit. Neke od njih izlaze iz posla, dok one koje prežive moraju da napuste planirane investicije i zatvore fabrike.

Efekat dovodi do toga da se uništavaju i tržišta profitabilnijih kapitalista, zbog čega moraju napuštaju planirane investicije i zatvaraju fabrike.

Bum se pretvara u krah i sistem ulazi u krizu. I u zemljama SEV-a (Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć, trgovinski savez Istočnog bloka) investiciona stopa je rasla brže od raspoloživih resursa, što je dovelo do, s jedne strane, uskih grla ponude koja su pretila funkcionisanju čitavih sektora ekonomije; i sa druge, inflatornih pritisaka, jer je novac koji je odlazio na isplaćivanje rada i sirovih materijala prevazilazio vrednost autputa – rezultujući u otvorenoj i prikrivenoj inflaciji – skokova cena i nestašice roba.

Isto kao i na Zapadu tokom perioda dugog buma, državna intervencija je bila u stanju da predupredi odlazak ekonomije put kraha. Na Istoku je ovo uzelo oblik preusmeravanja resursa prema prioritetnim sektorima, ali samo na uštrb rasta (investicije bi bivale napuštane, posebno u sektoru potrošačkih dobara).

Ovakve krize prekomerne akumulacije na Istoku odaju laž vezanu za mit o centralnom planiranju.

One takođe oslikavaju ograničenja domaćih resursa koji bi mogli biti preusmereni na akumulaciju, bez da svaka dalja akumulacija ide na štetu rasta.

Države Varšavskog pakta iznova su pribegavale rešenju da se potrošnja kod radnika na silu drži na niskom nivou, kako bi se povećala investiciona stopa – i odgovor je uvek bio ili u obliku revolta ili revolucije (Berlin 1953, Mađarska 1956, Poljska 1970-1).

U slučaju Jugoslavije, veći stepen tržišne koordinacije obećavao je više „fleksibilnosti“ u alociranju kapitala i rada u profitabilne sektore.

Otvorena i prikrivena nezaposlenost koja je iz toga proistekla, kao i masovne migracije radne snage u Zapadnu Evropu, omogućile su transfer resursa na akumulaciju kapitala. Tako su od 1960-tih zapadni ekonomisti hvalili „jugoslovenski model“ kao alternativu i tržišnom kapitalizmu i državno-planskom modelu.

I pored toga, tržište je dovelo do poslovnih ciklusa u kojima su resursi i rad bili koncentrisani u sektorima i regionima koji su davali veće nivoe profita, rezultujući u sporijem rastu ili stagnaciji slabije razvijenih regiona i sektora, što je potom iziskivalo centralizovanu redistribuciju resursa u prioritetne sektore i slabije razvijene regione.

Ovo je, zauzvrat, vodilo ciklusima reformi, uključujući ujedno i obuhvatniju integraciju u svetsko tržište i veću upotrebu administrativnih mera (bilo na federalnom, republičkom ili bankarskom nivou) kako bi se izbalansirala anarhija akumulacije kapitala.

Na ovaj način oba modela državnog kapitalizma bila su prinuđena da se više upletu u svetsko tržište, kako bi finansirali uvoz tehnologije koja je osiguravala opstanak na geo-političkom polju.

Ovo je, međutim, državno-kapitalističke zemlje dvostruko izložilo opasnosti. Sa jedne strane, njihov rast je sada zavisio od ritma svetske ekonomije; sa druge strane, bile su ostavljene bez ikakvih sredstava za preusmeravanje resursa unutar domaće ekonomije, ukoliko bi izvori rasta presušili.

Tako se i ispostavilo. Projekat rasta zasnovan na izvozu bio je uništen velikim globalnim recesijama 1974-5 i 1980-1.

Štaviše, upravo su internacionalni finansijski ciklusi koji su 70-tih zemljama u razvoju koje su tragale za poboljšanjem kompetitivne prednosti u trgovini pozajmljivali novac, bili deo šire internacionalizacije proizvodnje, trgovine i finansijskih mreža koje su narasle tokom post-ratnog buma.

Do 1970-tih, nijedan čisto nacionalno organizovani kapitalizam nije više mogao da se nada da će sakupiti dovoljno resursa nužnih za postizanje prosperiteta u kontekstu globalne podele rada, gde su se multinacionalne korporacije iz svojih matičnih baza u trijadi SAD, Evropske zajednice i Istočne Azije takmičile oko kontrole nad globalnim tržištima.

Sve ovisnije o svetskom tržištu, ali nemoćne da se takmiče oko tržišta OECD (Organizacija za saradnju i razvoj, trgovinski savez u Zapadnoj Evropi) ni sa novo-industrijalizovanim zemljama (Brazil i Istočna Azija) i nadjačane od strane multinacionalnih korporacija, Jugoslavija i druge birokratske državno-kapitalističke zemlje stagnirale su tokom većine 1980-tih, uhvaćene u zamku dugova, pre svog konačnog sloma.

Kada su se vrata ka najnovijim tehnologijama, tokovima finansija i bogatim zapadnim tržištima konačno otvorila, to se desilo pod uslovima koje je propisalo svetsko kapitalističko tržište.

Nestabilnost državom vođene akumulacije zamenjena je anarhijom svetskog tržišta. I pored toga, kako je general Jaruzelski, arhitekta udara na Solidarnost u Poljskoj, primetio 1989, obećanje tržišta bio je jedini način da se radništvo navede da prihvati punu cenu restruktuiranja za potrebe međunarodne kompeticije (dok su se barijere koje su stajale na putu potpune kompeticije uklanjale, prikrivena nezaposlenost postala je masovna nezaposlenost).

Vladajuća klasa državnih zvaničnika, planera i upravljača koja je rukovodila „komandnom ekonomijom“ mogla je potom da napusti organizacionu ljušturu partijske države i postane klasa državnih i preduzetnih upravljača koja vlada „tržišnom ekonomijom“.

Stoga je promene do kojih je nakon 1989. došlo pogrešno posmatrati u smislu poraza „socijalizma“ i pobede „tržišta“: zapravo je došlo do smene dva oblika kapitalizma, sa državnog kapitalizma na multinacionalni državni kapitalizam.

Nostalgija za starim modelom kapitalističke države označava zapravo prilagođavanje onim delovima kapitalističke klase koji zaštitu od međunarodne konkurencije traže u državi; ona označava poistovećivanje socijalizma sa nezaposlenošću, prisilnim migracijama, niskim platama i dubokim nejednakostima starog poretka.

Kako bismo stvorili stvarnu alternativu moramo da vidimo kako su se zemlje poput Hrvatske i Srbije integrisale u svetsko tržište i zbog čega to nije razrešilo probleme stare državno-kapitalističke ekonomije.

Ovo pitanje ćemo detaljnije istražiti u narednom izdanju Solidarnosti.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Vruće leto: Kako povezati borbe u narednoj godini?

Ekonomski rast: Pravo značenje brojeva