Vučić je danas ceremonijalno položio kamen temeljac na mesto izgradnje prve dve kule Beograda na vodi. Na pitanje novinara zbog čega je centar grada preplavljen policijom, odgovorio je da on policiju nije ni video. Mediji prenose da je protestni skup okupio znatno manje ljudi od „spontanog“ skupa podrške. Sledi izveštaj našeg člana koji je bio na licu mesta i kog je policija u dva navrata pokušala da spreči u snimanju onoga što se danas zaista dešavalo na beogradskim ulicama.
Kao član Horkestra, samoorganizovanog hora koji je pozvan da pesmom doprinese protestu u organizaciji inicijative Ne davimo Beograd, pojavio sam se na dogovorenom mestu, u dogovoreno vreme, pred početak skupa zakazanog za 12h. Na ulicama ispod Zelenog venca već su na svakih 20-ak metara bili raspoređeni mini-kordoni policije. Negde oko podneva grupa od nas 30-ak uputila se Karađorđevom ulicom prema zgradi Geozavoda, zakazanom mestu protesta.
Na putu do tamo policija nas je zaustavila i počela sa legitimisanjem. Marka iz Ne davimo Beograd su priveli, da bi ga posle desetak minuta pustili. Zahtevali su da se povučemo do Autobuske stanice. Na pitanje po kom zakonskom osnovu nam ograničavaju slobodu kretanja, odgovorili su „po naredbi šefa“. Kako da dođemo do njega? –E pa do šefa ne možeš da dođeš.
Na osnovu izjava samih uniformisanih lica i (manjka) obeležja na uniformama, bilo je jasno da je vlast dovukla jedinice i izvan Beograda. Oni među njima koji su se postavljali kao nekakvi naredbodavci bili su vidno nervozni. Jedan je pokušao da me odvuče u stranu i ubedi me da prestanem sa snimanjem. Bilo kakvo nezadovoljstvo moralo je da se drži što dalje od Vučićeve svečanosti i očiju javnosti.
Brojčano nadjačani, povukli smo se do Autobuske i tu, sabijeni na trotoar, čekali dok je narod polako pristizao. Medijski izveštaji i snimci o „nekoliko stotina ljudi“ koji su se pojavili na protestu upravo su iz tog perioda. Vrlo brzo skup je brojao oko hiljadu ljudi i tada je spontano rešeno da se probije prvi od tri kordona koji su nas delili od Geozavoda.
Uprkos kiši, cenim da nas se u međuvremenu skupilo oko 2000. Nedovoljno da bi se probila preostala dva kordona, ali sasvim dovoljno da se održi atmosfera i osećaj da nismo sami u ovome.
Mahom, mada ne isključivo, mlada ekipa koja je odlučila da se ovog sumornog dana pojavi na protestu bila je dosta šarena. Od stare Beograđanke koja je probala da međugeneracijsku barijeru premosti insistiranjem na tome da je Vučićev otac „Šiptar“ (jedno veselo „ali, gospođo, pa mi volimo Šiptare“ bilo je dovoljno da odustane), preko drugarica i drugova iz Levog samita Srbije, do ljudi koji Savamalu uglavnom posećuju u noćnoj smeni. I jedan mali Rom, koji se već u startu bez muke izborio za poziciju vođe skandiranja parola poput „Čiji grad? Naš grad!“
Nakon našeg nastupa usledio je dosta kvalitetan niz govora, ništa nalik dosadnim opštim mestima na koja smo uglavnom navikli po protestima. Ivan Zlatić iz Učitelja neznalice objasnio je na koji je način privatizacija upropastila građevinsku industriju u Srbiji i da je laž da će izgradnja BGH2O doprineti zapošljavanju. Možda će neko dobiti posao na crno, ako i to.
Goran Milićević, profesor urbane ekonomije, govorio je o besmislu izgradnje šoping molova u centru grada, kao i o tome da se luksuzna naselja ne grade zgradu po zgradu, jer niko neće toliko da plati za stan da bi godinama nakon toga sa terase gledao u gradilište. Drugim rečima, očigledno je da je ceo projekat prevara.
Dragoljub Bakić, predstavnik Akademije arhitekture Srbije, govorio je o strukovnim razlozima za protivljenje ovakvom projektu i najavio da će njegova Akademija u narednim danima poslati novi apel za raskid ugovora.
LGBT aktivistkinja Zoe Gudović je održala vatren govor o neophodnosti ujedinjenja svih usitnjenih borbi protiv neoliberalnog kapitalizma. Sve na mestu.
Pošto je bilo jasno da Vučićev špalir neće prolaziti tim putem, deo nas je između 15 i 16h pokušao da velikoj svečanosti priđe sa druge strane. U Gavrila Principa smo se utopili u kolonu koja se trotoarom kretala ka Brankovom mostu. Malo me je, doduše, zbunio generacijski prosek. Kao da su samo starije sugrađanke i sugrađani rešili da se okušaju u prilasku s leđa. Pa, dobro, božemoj.
Negde pri sredini Crnogorske ulice, opet nas zaustavlja policija. Ovog puta kordon nije razvučen celom širinom ulice. –Gde idete? –Dole. –Ne može dole. Idi kod ovog levo pa se prijavi.
Nije mi jasno šta se dešava, ali čujem glasove oko sebe pa odmah i postaje.
–Odakle ste vi?
–Iz SPS-a.
–Koji odbor?
–Rakovica.
–U redu je, pokaži koji su vaši da prođu dole.
Uleteli smo u bot-brigadu. Nju su, makar u tom trenutku, činili uglavnom stariji ljudi koji su delovali pre kao žrtve tranzicije nego kao potencijalni kupci BGH2O kvadrata. Sa tim saznanjem u glavi, dosta tužan prizor. Tu i tamo neki ushićeni omladinac u prepeglanoj prugastoj košulji.
Vadim telefon da snimim šta se dešava, ali me ubrzo neki mlađi civil grabi za ruku, a onda prilazi i još jedan koji pokušava da mi izmami ličnu kartu. Pošto su shvatili da im taj nivo gluposti neće upaliti, pozvali su u pomoć policiju koja je reagovala na dosta očekivan način – naravno, ne u skladu sa zakonom, već u maniru privatnog obezbeđenja. Na sred ad hoc privatizovane ulice. Na improvizovanoj kapiji iza koje mogu da prođu samo oni sa članskom kartom neke od vladajućih partija.
Dežurni policajac je bio dovoljno spretan da po hitnom postupku prekine snimanje. Nakon nekoliko minuta natezanja, guranja i pretnji hapšenjem, uvereni da su obrisali snimak, vratili su mi telefon.
Opozicija?
Pri povratku kući, na Zelenom vencu mimoišli smo se sa aktivistima Demokratske stranke i Nove stranke, predvođenim velikom crvenom (?) zastavom pokojnog Otpora (?). Prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa. Oni koji mesecima nisu uspevali da Vučićevu pljačku niti spreče u samoj Skupštini, niti da sopstvenu infrastrukturu iskoriste da bi organizovali širi pokret u narodu, sada organizuju proteste – pritom, naravno, nevoljni da se pridruže samoorganizovanom protestu jer na njemu nisu bila dobrodošla njihova obeležja. Oni koji su 12 godina sprovodili istu politiku koju danas sprovodi Vučić, uspeli su da prikupe jedva nekoliko stotina stranačkih aktivista da bi pred izbore glumili opoziciju.
A opozicija nam je više nego neophodna. Jasno je da ona neće izrasti iz redova postojećih partija. Oni koji se danas organizuju u odbranu svojih radnih mesta, javnog dobra, izbeglica, prava na obrazovanje i zdravstvo… ti ljudi nemaju svoj glas u politici. Dobar deo njih, odnosno nas, odrastao je, ili upravo odrasta, u okruženju u kom je bavljenje politikom samo licemeran vid kriminala. To su generacije nas kojima je ukinuto pravo na dostojanstven život, čija se svaka borba suočava sa državnom represijom i medijskim blatom. Nova levica se gradi upravo u tim borbama, sa tim ljudima.
Inicijativa Ne davimo Beograd je zaista dobro uigrana i pripremljena. Brzo su se prilagodili policijskoj opstrukciji, a imali su spremne transparente, gumene patkice, pištaljke, novine i bedževe koje su delili okolo. Ipak, deluje da je bar za sada prisutna taktika dobrih građana koji se klone sukobljavanja sa policijom. Iako u trenutnim okolnostima razumljivo, to nas na duže staze neće daleko odvesti.
„Oni su naše komšije, naši rođaci, primaju male plate, sigurno je veliki broj njih na našoj strani“ i slično, teško da će ubediti bilo kog pandura da, kada „šef“ kaže da „počinje postupanje“, odgovori sa „pa možda bolje ne, šefe“. Naravno, prilično bi bilo suludo očekivati da će dve hiljade golorukih ljudi krenuti frontalno na dva kordona opremljena pendrecima i šlemovima – osim ako ne nameravaju da budu pohapšeni i prokazani u medijskoj post-produkciji. Za takav napredak moramo biti snažniji, inače inicijativi preti izolacija i pre nego što preraste u pokret.
Drugim rečima, budući protesti moraju biti i masovniji i borbeniji. Potencijal za to i te kako postoji. Mislim da to moramo razumeti kao zadatak svih nas, a ne kao odgovornost koju ostavljamo onima koji su pokrenuli kampanju i koje onda možemo da lagodno okrivljujemo za svaki propust. Uspeh kampanje ne može da zavisi od male grupe koliko god posvećenih ljudi – kampanja mora da se proširi na fakultete, srednje škole, u sindikate, na radna mesta i levica tome mora da doprinese.
Naše mogućnosti možda jesu skromne u odnosu na ono što nam je zadatak, ali tim pristupom možemo da doprinesemo i izgradnji pokreta protiv BGH2O i da se dokažemo kao oni koji kada insistiraju na političkom organizovanju zagovaraju ne politiku koja se svodi na skupštinska prepucavanja i ulične performanse, već politiku koja angažuje mase ljudi da se izbore za ostvarenje svojih interesa, a ne interesa kapitala.
Sve fotografije sa protesta i saopštenje inicijative pogledajte ovde.