Narodnim otporom protiv tajkunske, demokratske prevare!

Internetom već neko vreme kruže Miškovićeve slike sa komentarom: Za koga god da glasate ja pobeđujem!

Na nedemokratskim izborima 2012. ponovo je pobedio isti korumpirani režim koji već četiri godine sprovodi razaranje privrede, uvećava nezaposlenost i guši sve kritičke glasove.

Sve poluge vlasti su poslužile opstanku režima. Zloupotrebljavala su se predsednička ovlašćenja i ministarska moć radi dobijanja kako jeftinih reklama o otvaranju novih radnih mesta, tako i skupih kredita za pokrivanje već nagomilanih dugova i uništenih radnih mesta.

Nisu se libili ni da dva dana pred izbore podele besplatne akcije „Telekoma Srbija”. Dokazali su se dostojni jednog Slobodana Miloševića i ne bi trebalo da nas začudi ukoliko budu spremni da Slobinog pionira, Ivicu Dačića, postave za premijera kao nagradu za njegovu, ali i ne samo njegovu poslušnost.

Čitav represivni i propagandni aparat vladajućih krugova još je od prošlih izbora gušio svaku kritiku usmerenu protiv kreditne ekonomije, privatizacije, tržišne reforme, dizanja cena i školarina, partokratije i korupcije.

Od kupovine nevernog Tome Nikolića i raskola u Srpskoj radikalnoj stranci, pa sve do finansiranja kampanje omraženog Mlađana Dinkića, tajkunski kapital je osigurao stanje u kom prave opozicije nije bilo ni na vidiku za one koji su šestog maja izašli da glasaju.

Koliko je i šta rađeno sa glasačkim listićima pre, tokom i posle glasanja, kako bi se osigurala vlast, ne bi u tom kontekstu ni trebalo da bude iznenađenje.

Ipak, gorka je istina da je i pre toga sve bilo unapred sređeno. Svi oni koji su proteklih par godina sedeli u opoziciji učestvovali su u vlasti od devedesetih na ovamo: čelnici SNS i SRS tokom devedesetih, funkcioneri Preokreta tokom devedesetih i dvehiljaditih (Čeda samo posle 5. oktobra, ali je Vuk bio i sa Slobom i posle Slobe u nekoj fotelji), Koštunica i kao predsednik i kao premijer.

Nije stoga čudno da su glasovi rasuti, da je glas za dve najveće partija manji, da su radikali ispod cenzusa, da je toliki broj namučenih ljudi glasao za mračnu klerikalnu opciju Dveri, da je još više njijh sa gađenjem poništilo listiće i da su ministar policije i ministar ekonomije iz prethodne Vlade najveći pobednici u doba represije i ekonomske krize.

Opozicija je ta koja je dozvolila da do toga dođe, jer je bila suštinski ista i nije ponudila nikakvu pravu alternativu. Sada kad traži preispitivanje rezultata izbora i priča o mrtvima na izbornim listama, kada je postalo jasno koliko je narod izgubio u nju poverenje – vidi se vrhunac tragedije našeg tzv. demokratskog sistema.

Da je opoziciji stalo do vlasti naroda, ona bi taj narod digla protiv izborne krađe kako je to urađeno 5. oktobra. Ako radikali ćute jer su svesni da im je baza premorena i demoralisana, slušaćemo naprednjake i „narodnjake” kako nam pevaju tužne pesme o izdaji i krađi samo par dana nakon najavljivanja pregovora o novoj vladi sa Dačićem, odnosno svoje velike pobede.

Vrhunac je cinizma što će svaka neregularnost na ovim izborima ostati nerasvetljena upravo zbog višegodišnje lojalnosti opozicije sistemu. Ako već nikada nisu najavljivali proteste i štrajkove protiv krađe društvene imovine ili građana Srbije, sada ne mogu biti u stanju ni da odbrane svoje privilegije.

Demokratija pod demokratskom vladom i demokratskom opozicijom postaje farsa. Parlament je leglo bandita. Činjenica da ni on ne može da sastavi Vladu sve do nakon predsedničkih izbora govori o jačanju izvršnog aparata vlasti nad svima ostalima. Svi čekaju povratak vođe kako bi nastavili da bezobzirno pljačkaju i izvlače korist od bezakonja. Na ulicama niko ne sme da pisne – ko god nešto pokuša da kaže izvrgava se ruglu.

Zato, u situaciji u kojoj je krađa sveopšte političko i ekonomsko stanje zemlje, naravno da krađe koja bi išta mogla da promeni nije moglo da bude.

Problem je jedino u tome što bezobzirnost u krađi priprema uslove za propast lopova, kad-tad. U nadi da će ih spasti od dužničkog ambisa, lopovi se oslanjaju na mnogo ozbiljniju mafijašku ekipu iz Brisela – ali čak i ta mafija dolazi pred narodni sud.

Demokratija na kredit

Trijumf antikapitalističke levice na grčkim izborima istog tog šestog maja pokazao je šta znače narodni bes i narodni otpor. Dve trećine naroda je glasalo, a dve trećine tih glasača bilo je protiv pljačkaškog diktata Evropske unije, MMF-a i Svetske banke, koji prebacuje teret krize evropskog finansijskog sistema na radni narod Grčke.

Ipak, politička scena u Grčkoj je bila toliko polarizovana da je formiranje vlasti čak i za moralnu pobednicu izbora, koaliciju radikalne levice SIRIZA-u, bilo nemoguće. Zato će sledećeg meseca biti ponovljeni izbori.

Najnovija istraživanja javnog mnenja pokazuju da će radikalna levica pokupiti ravno četrdeset odsto na izborima. Glas za radikalnu desnicu izgleda da će opasti. Ukoliko tako i bude, levicu ovog puta ne bi zaustavio ni bonus od 50 mandata koji je sada otišao umerenoj desnici kao prvoj partiji na izborima.

Naprotiv, najverovatniji scenario bila bi neka vrsta leve vlade uz narodni ustanak na ulicama i na radnim mestima Grčke, a protiv pokušaja da se na narod svali teret svetske ekonomske krize. Grčka bi odbila plan Trojke da se iz krize vadi budžetskom štednjom i represivnim zakonima kojima se gazi pravo na protest i štrajk.

Grčko odbijanje otplate spoljnog duga izazvalo bi dalju krizu evrozone, koja tone u dugove i finansijske malverzacije. Zahtev za nacionalizacijom banaka i korišćenjem njihovog kapitala ne za sticanje profita, već za pokretanje privrede sa punom zaposlenošću i demokratskom radničkom kontrolom biće poziv koje će eksploatisane i ugnjetene dići na noge protiv tiranije kapitala širom evropskog kontinenta.

To će dovesti do daljih političkih podela u Evropi. Bilo kakva nada da će izbor novog francuskog predsednika, umerenog levičara Fransoa Olanda, suštinski promeniti Evropu nabolje se, štaviše, pokazala kao zabluda. Oland je odbio da se vidi sa predstavnicima grčke levice u trenutku u kome je ona dobila priliku da nakon izbora sastavi novu vladu. Tako je pokazao da mu je draže savezništvo sa desnom kancelarkom Nemačke Angelom Merkel.

Dođe li do daljeg pucanja bankarskog sistema u Evropi, politički vrh kapitalističke Evope verovatno će primeniti kombinaciju budžetske seče i nacionalizacije banaka kao put iz krize. Španija je već primorana da spasava jednu svoju banku nacionalizacijom. Cena te sitnice mogla bi da iznosi i 15 milijardi evra izvučenih iz narodne kase. Za čitav neisplativi dug u španskom sistemu minimum za spas bio bi 128 milijardi evra.

Drugim rečima, srpska tajkunska vlast se kocka sa (ne)uspehom EU da se snađe u situaciji opšte krize i političkih podela. Režim je u Srbiji dobio izbore na kredit, ali će morati da otplati svoj dug. To će sutra podrazumevati iste mere koje vlasti sprovode u Grčkoj i Španiji danas.

Opozicija koja nije spremna da stane takvom režimu na put ne samo na rečima, već i na delu, na ulicama i radnim mestima, nema budućnost. SRS je već ispao iz parlamenta, a SNS i DSS doživeli su krupan poraz. LDP takođe je izgubio uporišta u dva najveća grada zemlje upravo zbog podrške politici vlade.

Demokratija mora da bude narodna ili je neće biti

Politička polarizacija koja je vidljiva svuda u Evropi je na embrionskom nivou već u najavi i u Srbiji. Beli listići su pokazali koliko ljudi bi glasalo za progresivnu alternativu režimu: više od 4 odsto.

Nešto manje ljudi je bilo spremno da svoje poverenje da radikalnoj desnici – Dverima.

Dveri igraju na strah i bes pregaženih i besperspektivnih u dezindustrijalizovanoj zemlji, kanališući ga ne protiv tajkuna ili profitnog sistema, već protiv onih koji su drugačiji: onih sa stabilnim radnim mestom, onih tamnije kože ili nehrišćanske vere, onih druge seksualne orijentacije…

Brane „naciju”, „porodicu”, „veru” i spremni su da pregaze svakog ko im stoji na putu, pa i sve ono što u sistemu koliko-toliko dozvoljava izražavanje raznolikosti, tj. bilo kakvu demokratiju.

Svesno imitiraju Otpor! u metodima uličnih protesta i rečniku („Spasi Srbiju i ubij se, Borise…”): oni su udarna pesnica antidemokratske revolucije.

Ne žele da brane i prošire demokratiju odozdo, na radnim mestima i na lokalu, već da je revolucionarnim metodima ukinu. Dobijaju pare od krupnog kapitala i izgrađuju masovni pokret smrvljenih za odbranu tradicionalnih vrednosti i u cilju odbrane sistema.

Tako je jedan od njihovih glavešina, Boško Obradović, pre par meseci je na jednoj lokalnoj televiziji kako narodu treba staviti do znanja da Dveri neće dizati životni standard, već da je došlo vreme štednje kako bismo se izbavili iz krize. Sve je to klasična formula za fašizam koji jača.

Njihov izborni rezultat nije im doneo mandate u parlamentu, ali sa krahom raznih desnih opozicija – na prvom mestu SRS – Dveri predstavljaju opasnost koja tek dolazi i koja jača u senci autoritarne države. Dobivši mandate u lokalnoj vlasti širom zemlje, ova nova snaga na srbijanskoj političkoj sceni preti ponavljanjem novog ciklusa destruktivnog besnila nalik onom iz devedesetih godina. Situacija u Makedoniji, o kojoj prenosimo analizu u ovom broju, govori o tome koliko je stvar opasna.

Ako želimo da zaustavimo dalju propast pod ovim režimom i da istovremeno zaustavimo rast protofašističkih i fašističkih (masovnih) pokreta, biće potrebno mnogo više od bojkota izbora ili poništavanja listića.

Sve dok demokratija lebdi između oligarhije koja vlada iza zavese, uz dozvoljavanje određene doze formalnih sloboda, ona ne može da bude vlast naroda, već vlast nad njim. Pravo na protest, na slobodu govora, na okupljanje, na glas i izbor predstavnika, sve je to pravo koje nam dozvoljava da stvorimo pokret koji je nezavisan od oligarhije i koji samim tim predstavlja pretnju vladavini moćnika.

Zato je potrebno stvoriti narodni pokret u odbranu svih demokratskih prava i uvlačiti najšire slojeve onih koji svakodnevno trpe posledice vladavine oligarhije. To ne samo da će stvarati prostor za aktivnu solidarnost svih potlačenih, već će ih ohrabriti da se odlučno suprotstave svakoj nepravdi u društvu i da produbljuju suštinu demokratije.

Jer prave demokratije nema dok je ona samo formalno pravo i dok postoji jedan zakon za moćnike i drugi za sve nas ostale. Demokratija mora biti narodna i neposredna ili je neće biti. Svako ko pokušava da je ukine je neprijatelj naroda: od tajkuna i buržoaskih političara do fašističkih huligana na ulicama.

Zato Marks21 učestvuje u kampanji Pravo na Protest. Svesni smo da je svaka borba za osnovna prava i odskočna daska za revolucionarni i antifašistički narodni pokret otpora i novu levu, radničku partiju, nalik na levicu u Grčkoj.

Podsetimo: kada je nakon sloma Vol Strita 1929. kapitalizam doživeo svoj najveći krah u dvadesetom veku, diktatura i fašizam trijumfovali su od zemlje do zemlje, dok ih sistematska pohlepa nije dovela do rata sa čitavim čovečanstvom. Narodni otpor je tada poprimio oblik široke, svetske borbe protiv diktature i fašizma, za neposrednu, narodnu demokratiju. Levica je svuda stala na čelo tog pokreta.

Isto će biti ako se danas ponovi dubina krize iz tridesetih. Zato je potrebno i danas organizovati narodni otpor. Ono što će sutra biti u Grčkoj ili Francuskoj, doći će prekosutra i kod nas. Vlastodršci i fašisti su već organizovani – a ti?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Postizborne peripetije: Početak bune protiv…

M21_april