Nakon ovogodišnjeg izbornog kraha, Laburistička partija bira novog lidera. Neočekivan rast popularnosti Džeremija Korbina, predstavnika levog krila partije, u trci za prvog čoveka laburista pokazuje da su dani radikalne levice još uvek sa nama, uprkos neuspesima Sirize u Grčkoj. Vladimir Unkovski-Korica, profesor i dugogodišnji aktivista na levici u Britaniji, objašnjava Korbinovu popularnost i pruža odgovor na pitanje: da li se laburisti zaista napokon vraćaju socijalizmu? Vraćaju? U ovom prvom delu članka pažnju posvećujemo kratkoj istoriji razvoja Laburističke partije i njenih glavnih dilema i problema.
Laburistička partija vuče korene iz reformističkog krila socijalističkog pokreta. Proces njenog nastanka bio je dugačak i kompleksan. Ključan faktor proistekao je iz težnje sindikalnih lidera iz druge polovine devetnaestog veka da na izborima podržavaju kandidate Liberalne partije u pokušaju da iznude bolje zakonodavstvo po radništvo. Moglo bi se reći da se na sličan način ponašaju i današnje vođe sindikata u Srbiji.
Pa ipak, britanskim sindikalcima je u nekom trenutku postalo jasno da na taj način ne dobijaju ono što žele. Na tom tragu su početkom veka sa raznim socijalistima uspostavili tzv. Komitet za predstavljanje radništva, koji je nakon izbora 1906. godine zauzeo 29 sedišta u parlamentu. Tim činom je radnička klasa otišla korak unapred u svom razvoju – napravila je sopstvenu, nezavisnu partiju.
Radnička partija – buržoasko vođstvo
Uprkos tome, od samog starta je postojao veliki problem. Za početak, ta partija je smatrala da politikom treba da se bave njeni predstavnici u parlamentu, dok sindikati treba da se na radnim mestima bore za ekonomsku dobrobit. Ta podela na „politički“ i „ekonomski“ front udaljila je vođstvo laburista od radničke klase.
Sindikalne birokrate su ionako već udaljene od baze, budući da primaju platu da bi se bavili sindikalnim radom, a posao im je da pregovaraju sa poslodavcima. Oni ne uviđaju moć koju radnička klasa ima da sruši kapitalizam, pa odatle i preuveličavaju sopstvenu ulogu – radništvo ne može bez njih, samo su oni u stanju da iznađu dobar kompromis sa poslodavcima itd. Zato čak i dobri sindikalni lideri prečesto izdaju nadu i borbenost koji dopiru odozdo, jer često osećaju da moraju samo donekle da iskoriste borbu, kako bi ujedno i dobili bitku i zadobili ili očuvali poverenje poslodavaca.
Nakon 1906. godine u Britaniji se dešavalo da čestiti sindikalci, prekaljeni u borbama, stižu u parlament i bivaju očarani ljubaznošću, pameću i obrazovanjem velikih lidera vladajuće klase. Polako i sami dobijaju povlastice, stiču osećaj moći i gube kontakt sa bazom. Budući da parlament vide kao početak i kraj politike, sve više razmišljaju o tome na koji način iznuditi kompromis od svojih protivnika i tako gube osećaj za borbenost koja ih je i dovela u parlament. Dosta često, međutim, predstavnici laburista nisu sindikalni birokati, već i srednjoklasni profesionalci. Poznati pisci i akademci iz Fabijanskog društva bili su među prvim laburistima.
Vođstvo laburista sanja o tome da će jednog dana, kada radništvo postane svesna većina u društvu, pobediti na izborima i uvesti socijalizam. Zato 1918. godine unose u partijski program famozni IV član prema kom će se veći deo industrije nacionalizovati. I pored toga, parlamentarna vizija socijalizma dovodi partiju u velike probleme. Uz podršku liberala 1923. godine po prvi put formiraju vladu, ali ne uspevaju da uvedu ozbiljne reforme, osim izgradnje pola miliona domova za radništvo. Vlada pada posle samo devet meseci, zbog sumnje da želi da uvede „komunizam“.
Kako bi se pred predstavnicima vladajuće klase dokazalo kao odgovorno, vođstvo laburista se 1926. godine protivi generalnom štrajku, uz opasku da se do promena ne dolazi revolucijom već putem izbora. Poraz štrajka dovodi do razočarenja, ali radništvo 1929. godine ipak glasa za laburiste. Ono od njih očekuje da se bore protiv efekata ekonomske krize koja se te godine zahuktava. Međutim, već 1931. godine vođa partije, Remzi Mekdonald, odlučuje da uvede „mere štednje“, kako bi funtu zadržao na zlatu, ali i osigurao podršku liberala i opozicionih konzervativaca. Takvo rezonovanje vidimo i danas kada Sirizin Aleksis Cipras brani štednju zarad očuvanja evra.
Mekdonald nije imao većinsku podršku unutar partije, ali je i nakon što su ga izbacili nastavio karijeru kao premijer nove koalicione vlade. Laburistima je zbog svega toga pao rejting i sa velikim teškoćama su se oporavili. U stvari, njihov oporavak nastupio je tek tokom Drugog svetskog rata i, nakon toga, zbog ugleda koji je radnički pokret imao u svetu, usled pobede Crvene armije nad Hitlerom.
Reformistički socijalizam na delu i njegove kontradikcije: privrženost parlamentarizmu
Laburisti su nakon Drugog svetskog rata preuzeli vlast na izborima i, u periodu između 1945. i 1951. godine, od Britanije napravili modernu državu blagostanja. Ideja, na primer, da lečenje treba da bude organizovano u okviru javnog sektora i besplatno za sve tek je tada postala princip vlasti. Takođe i ideja da država treba da interveniše u privredi kako bi omogućila punu zaposlenost. Tako su otpočele reforme koje su prihvatili i konzervativci kada su preuzeli vođenje države od laburista i koje je prihvatio ceo zapadni svet – u borbi protiv Sovjetskog Saveza u Hladnom ratu.
Taj reformistički socijalizam je, u stvari, počivao na podršsci Britanskoj imperiji i NATO paktu. Dok su bili na vlasti laburisti nisu oslobodili kolonije, a podržali su i ponovnu trku za naoružanjem, zbog čega su opet 1948. godine zaveli režim štednje. Razočarena, radnička klasa јe ponovo ponovo otkazala podršku laburistima, ali je zadovoljena standardom boljim nego ikad do tad, uprkos razočarenju, ostala relativno lojalno sistemu. Pred radničkom klasom stajalo je malo, ali do tada najveće parče kolača, a u svom arsenalu je i dalje imala štrajk i pretnju štrajkom kao oružja za ostvarivanje boljih uslova.
To je vremenom počelo da dovodi Britaniju, kao i celi Zapad, u velike finansijske probleme. Moć sindikata i generalno radničkog pokreta je rasla. Srazmerno tome, profitna stopa kapitalista je opadala. Tek sedamdesetih godina dolazi do ozbiljnih potresa, kada su rudari uspeli da sruše kako konzervativnu tako i laburističku vlast, koja se okrenula MMF-u kako bi izbalansirala budžet. Sindikati su toliko bili sigurni u sebe da su i izbornu pobedu Margaret Tačer videli kao mali problem, jer su bili sigurni da mogu da je poraze.
Međutim, promene u globalnom ekonomskom sistemu, opadanje cene goriva, telekomunikacija i transporta, umanjili su snagu britanskih rudara i radništva. Vladajuća klasa oko Margaret Tačer je bila lukava, pa nije navaljivala na celu klasu odjednom, već se dugo spremala za obračun sa jednim po jednim sektorom. Rudari su bili ključna karika, a oni su poraženi 1984/5 godine.
Laburisti su u to vreme bili podeljeni između desnog i levog krila, a nisu pružili podršku aktivnom delu klase. Uopšte, ideja socijalizma je u tom periodu bila duboko kompromitovana neuspesima Sovjetskog Saveza. Dalje, levo krilo laburista je i dalje bilo vezano za parlamentarni put u socijalizam. Tamo gde je levica preuzimala lokalnu vlast – poput Kena Livingstona u Londonu, ili Militant tendencije, trockista-entrista u Laburističkoj partiji, u Liverpulu – Tačer je prosto koristila parlament da „ukine“ lokalnu vlast, a vođstvo laburista je to prihvatalo, jer nije verovalo u vanparlamentarnu borbu.
Štaviše, Laburisti su bili podeljeni na levo članstvo koje je smatralo da treba da se bori za sveopštu promenu u politici Velike Britanije i na sindikate, koji su se često borili sektoralno i imali u vidu samo svoju ekonomsku borbu. Oni su mahom podržavali desne kandidate za vođstvo partije. Radikalna levica je bila manjina u partiji, a često je i sama bila podeljena na leve reformiste i trockiste, koji se nisu trudili da grade širi front protiv desnice, već samo da preuzmu partiju. Ta fiksacija na partiju ih je paralisala. Tokom osamdesetih godina, što je duže Tačer bila na vlasti, politički „centar“ je klizio udesno, posebno nakon poraza rudara. Uskoro je desno krilo laburista preuzelo partiju i isteralo revolucionarnu levicu.