Kuda dalje, nakon Sirize? Pogled sleva u Jugoistočnoj Evropi (feljton): Prvo poglavlje[11 min. za čitanje]

Nakon više decenija na marginama, radikalna levica u Evropi vraća se na scenu. Prošle godine je, po prvi put nakon pada Berlinskog zida, na vlast stigla partija iz komunističke tradicije – Siriza u Grčkoj. Njeno kratko iskustvo na vlasti uzdrmalo je redove radikalne levice širom sveta. Ali ona je nastavila da raste. Podrška ukazana Berniju Sendersu prvi put je stavila socijalizam na političku mapu SAD. U Britaniji je dolazak antiimperijaliste, Džeremija Korbina, na kormilo Laburističke partije uzdrmao političku scenu te zemlje. U Španiji je koalicija Podemosa i Ujedinjene levice uzela više od petine glasova. Svuda se postavljaju slična pitanja: kako do vlasti i šta na vlasti? Zato smo odlučili da prevedemo i objavimo tekst našeg člana Vladimira Unkovskog-Korice, izvorno objavljen na sajtu Counterfire kao pamflet. Tekst se bavi specifičnim okolnostima u Istočnoj Evropi i lekcijama zapadne levice za levicu u našem regionu. Ovde će biti serijalizovan svakog četvrtka. Primerak celog pamfleta biće uskoro dostupan na našem sajtu u PDF formatu.

Linkovi ka ostalim poglavljima: P, U, 1, 2, 3 i Z.

Šta je preostalo od levice u Istočnoj Evropi?

Ovaj odeljak postavlja pitanje šta se desilo sa „levicom“ u (Jugo)istočnoj Evropi nakon 1989. godine. Ovde je „levica“ označitelj za politiku levo od socijal-liberalizma, odnosno za prilagođavanje socijalističkog reformizma tržištu nakon 1980-ih. [1] Pitanje šta se desilo s levicom u velikoj meri se nameće usled njene prividne nemogućnosti da povrati značaj u nekadašnjim „komunističkim“ zemljama na način na koji je to učinila u mnogim zapadnim zemljama po završetku Hladnog rata. Ovo je posebno uočljivo u kontekstu krize kapitalizma koja se ne završava još od 2007. ili 2008. godine i koja je posvedočila ponovnom usponu radikalno desnih partija i umnogome „antipolitičkih“ pokreta u mnogim zemljama bivšeg (Jugo)istoka.

Jedan od glavnih faktora zbog kojih levica ne uspeva da ponovo postane relevantna snaga tiče se njenog istorijskog nasleđa. „Komunističke“ partije Istočnog bloka došle su na vlast bez demokratskog mandata, pa je zjapeće pitanje njihovog legitimiteta ostalo otvoreno tokom čitavog Hladnog rata. Iako su ove partije često obezbeđivale više stope rasta i veći stepen blagostanja od onog koji su nudile diktature pre Drugog svetskog rata, države kojima su upravljale bile su daleko od Marksovog „samooslobođenja radničke klase“. Ove države zapravo su se izvrgle u birokratske kreature koje su blagostanje sistematski podređivale zahtevima blokovskog, državno regulisanog ekonomskog rasta u kontekstu hladnoratovskog takmičenja, posebno u vojnoj (pre)moći. Nasilna gušenja radničkih ustanaka protiv režima u Istočnoj Evropi – 1953. u Istočnoj Nemačkoj, 1956. u Mađarskoj, 1962. u Sovjetskom Savezu, 1968. u Čehoslovačkoj i 1980. godine u Poljskoj – postepeno su uništavala svaki legitimitet koji su režimi zasnovali na sporoj izgradnji države blagostanja. Štaviše, njihovo uključivanje u međunarodni dužnički sistem koji je nastao nakon sloma Breton Vudsa, kao i njihova nesposobnost da izađu iz začaranog kruga duga, vodili su izrazitim merama „štednje“ tokom 1980-ih i masovnim narodnim nemirima. [2] Ovo je, začudo, slomilo i veru njihovih vođa u sistem: elite su odlučile da se iz državnih birokrata koje upravljaju nacionalizovanim privredama pretvore u tržišne menadžere koji upravljaju privatnim firmama u privredama otvorenim ka svetskom tržištu. [3]

Kontinuitet elita i diskreditacija „komunizma“ u očima „običnih radnika i radnica“, značili su da niko nije branio „radničke države“, niti oplakivao njihovu propast. Takvo nasleđe otežalo je povratak „levice“. Tome je posebno doprinelo nasilno rušenje Jugoslavije. Na čelu Srbije, koja je bila glavna pokroviteljka rata među državama u bivšoj Jugoslaviji, nalazila se direktna naslednica Komunističke partije – Socijalistička partija, čiji je „socijalizam“ postojao samo u nazivu partije. Ovo je dodatno pogoršalo uslove za pojavu ma kakve autentične i alternativne „levice“. [4]

Transformacija birokratskog državnog kapitalizma u tržišni kapitalizam dodatno je zakomplikovala situaciju za „levicu“. Najveći broj nekadašnjih komunističkih partija se – najpre na Balkanu, a potom i u Centralno-Istočnoj Evropi – u nekom trenutku tokom 1990-ih vratio na vlast, ali sada u obliku socijal-liberalnih partija. Većina je potom nestala s političke scene, što je bila posledica njihove privrženosti neoliberalnoj viziji koja je odnela prevagu na Zapadu tokom 1980-ih. Za razliku od svojih zapadnih parnjaka, koji su vlast osvojili kasnih 1990-ih, one najčešće nisu bile u stanju da iole unaprede društveno blagostanje služeći se modelom „trećeg puta“. Pre bi se moglo reći da su nadgledale ogromnu ljudsku katastrofu prouzrokovanu transformacijom tokom 1990-ih. [5] Druge partije nadgledale su ekonomski „napredak“ u Istočnoj Evropi koji se odigrao tokom dvehiljaditih, zahvaljujući nestalnom finansijskom kapitalu koji je oslobođen nakon Bušove deregulacije bankarskog sektora. Ovaj špekulativni kapital odražavao je decenije opadajućih profitnih stopa u svetskom kapitalizmu. [6]

Sve ovo zadalo je jak udarac socijal-liberalnim naslednicima komunista. Njihova nemogućnost da se nakon 2007/8. godine „vrate u igru“ u velikoj meri je rezultat njihove nesposobnosti da ponude uverljivu alternativu tržišnim politikama. Ovo može biti sagledano kao nasleđe „postkomunizma“. Umesto toga, nacionalistički političari izgradili su opozicioni narativ zasnovan na ideji nacionalne zaštite protiv svetskih kapitalističkih sila. [7] Ovo je donekle potpomognuto Putinovim desničarskim režimom u Rusiji, koji je pružio delimičnu protivtežu dominaciji američkog i zapadnoevropskog kapitala u regionu, naročito nakon izbijanja svetske ekonomske krize. Takođe, kako bi zakomplikovala evropske integracije, Rusija je zastupala određene oblike desničarskog ekstremizma u regionu, pogotovo nakon što je 2014. godine izbila ukrajinska kriza. Stoga je nesposobnost „levice“ da napravi proboj u političkom kontekstu sukoba između globalizma i nacionalizma rezultat kako nasleđa komunizma tako i nasleđa postkomunizma – posebno kontinuiteta elita.

Pored toga, uključivanje Istočne Evrope u svetsku ekonomiju – putem kredita počev od 1970-ih i putem privatizacije počev od 1990-ih – odigralo se na neravnopravnoj osnovi: istočnoevropske zemlje ionako su bile istorijski nazadne, a ponovni ulazak na svetsko tržište posebno ih je pogodio. [8] Prodor svetskog kapitala je, uopšte uzev, vodio makar privremenoj ljudskoj katastrofi. Više stope smrtnosti, lošiji životni uslovi, veća nezaposlenost, manja izdvajanja za socijalnu pomoć i opšte razočaranje u liberalnu demokratiju činili su paket priželjkivanog „blagostanja“.

Uprkos tome, neke zemlje, posebno u Centralno-Istočnoj Evropi, oporavile su se više nego one na Balkanu, a one na Baltiku potpunije nego Belorusija ili Ukrajina. No, čak i one koje su se u većoj meri oporavile, naročito od početka dvehiljaditih, uspostavile su modele ekonomskog rasta koji je sve više zavisio od Zapada. To znači da je izrazita deindustrijalizacija kroz koju su ove zemlje prošle samo delimično nadoknađena time što su se uključile u zapadne (naročito nemačke) proizvodne mreže. Time su postale izrazito zavisne bilo od priliva stranog kapitala (u obliku direktnih stranih investicija ili kredita), bilo od strukturnih fondova EU (kao u slučaju Poljske, čiji su ekonomski rast i politička stabilnost postali zavisni od ogromnog odliva radne snage u Zapadnu Evropu, najviše u Ujedinjeno Kraljevstvo). [9]

Sve ovo propraćeno je očiglednim nestankom privilegovane zastupnice „levičarske“ politike u dvadesetom veku, a to je radnička klasa. Komentatori su lamentovali nad sada čuvenim „paradoksom slabosti radničke klase“. On se odnosi na srozavanje moći radničke klase, što je, pogotovo u Poljskoj, bilo prepoznato kao glavni uzrok sloma Istočnog bloka; no, to je bio glavni uzrok sloma i u jugoslovenskom slučaju, iako se ređe prepoznaje kao takav. Činilo se da je moć radničke klase nakon svrgavanja diktatura počela da opada, uprkos većim demokratskim pravima i većoj nezavisnosti od države. Dugotrajna ekonomska kriza, a zatim i ekonomska transformacija iza koje su, kako je iznad navedeno, često stajali baš bivši komunisti, pomažu da se objasni ovaj „paradoks“. Nakon što su izgubili veru u ideologije koje su isticale kolektivnu solidarnost na klasnoj osnovi kao odgovor na kapitalistički način proizvodnje – i to još dok su ove politike navodno bile na snazi – radnici i radnice započeli su tranziciju na tržišni sistem bez ideologije koje bi zastupala njihove klasne interese. Desetkovana tržišnom reformom, otvarajući se ka sve intenzivnijoj i direktnijoj svetskoj tržišnoj utakmici i uključena u zapadne tokove proizvodnje na neravnopravnoj osnovi, istočnoevropska radnička klasa postala je atomizovanija i strukturalno slabija.

Dok je još delovalo da je transformacija donela kakve-takve rezultate u dvehiljaditim, nakon što su bivši komunisti svrgnuti s vlasti, činilo se da za „tranziciju“ postoji barem nekakvo opravdanje. U svakom slučaju, „tranzicija“ je sahranila ideju da „levica“ predstavlja neposredan odgovor za srednje i mlađe generacije. Povratak „socijalista“ na vlast tokom dvehiljaditih samo je pogoršao situaciju: od toga da je u Mađarskoj procureo tajni partijski govor tadašnjeg premijera Ferenca Đurčanja, u kome, između ostalog, govori o zloupotrebi javnih finansija, nakon čega je nacionalistička desnica povela ulične proteste, do toga da se socijalisti u Bugarskoj doživljavaju kao ruske marionete i majstori korupcije. Tako su bivši komunisti samo nastavili da seju razočaranje u bilo šta što žitelji i žiteljke nekadašnjih „komunističkih“ država shvataju kao „levičarsko“. Na skorašnjim izborima za Evropski parlament, broj glasova koji je „levica“ dobila bio je bedan. Nasuprot tome, povećao se broj glasova za partije krajnje desnice kao protestne partije. [10]

Šta je onda – ako je išta – preostalo od levice? I zašto u ovakvim vremenima raspravljati o strategiji? Jedan od bitnih razloga je taj što je jedna partija bivšeg komunističkog bloka imala centralnu ulogu u skorašnjem preporodu levice u Zapadnoj Evropi. To je, naime, Partija demokratskog socijalizma, naslednica vladajuće partije Istočne Nemačke. Njeno spajanje sa ogrankom koji se odvojio od nekadašnjih zapadnonemačkih socijaldemokrata i nastanak jedinstvene partije Die Linke 2007. godine, koja je otada ostvarila zapažene rezultate na nacionalnim i evropskim izborima, doprineli su prestrojavanju na levici širom Zapadne Evrope. Die Linke je pomogao osnivanje sličnih koalicija, poput Levog fronta u Francuskoj, i predvodio oporavak Evropske levice počev od sredine dvehiljaditih. Njegov uspeh doprineo je usponu Sirize u Grčkoj i jakim rezultatima Evropske levice u zemljama periferije na izborima za Evropski parlament 2014. godine.

Ovo je ujedno doprinelo širenju talasa izbornih uspeha „levice“ u Istočnoj Evropi. Uz komuniste u Češkoj, koji su uspeli da očuvaju svoju snagu, slovenačka Združena levica je 2014. godine ušla najpre u Evropski, a zatim i u nacionalni parlament. Štaviše, neka nesumnjivo „leva“ cepanja socijalista u Bugarskoj i demokrata u Srbiji 2015. godine direktno su se pozivala na uspon zapadnoevropske levice objašnjavajući svoju političku putanju. Stoga pojačana aktivnost Evropske levice u nekadašnjoj Istočnoj Evropi zaslužuje pažnju. Ključno je to da „večite debate“ o strateškoj važnosti pitanja kao što su „reforma ili revolucija“, „jedinstveni front“ i „široka partija ili revolucionarna partija“ nastavljaju da iznova i iznova iskrsavaju, u različitim oblicima, što duže traje svetska kriza kapitalizma – čak i tamo gde je levica tek u začetku, kao u Istočnoj Evropi. Stare teme imperijalizma i nacionalnog pitanja takođe se javljaju u novim oblicima, naročito na Balkanu – bilo da je reč o krahu Jugoslavije, uplitanju Zapada u ratove za nezavisnost bivših jugoslovenskih država ili o pitanjima koja se tiču evropskih integracija. [11] Ovde je zapadna levica značajna ne samo zato što svojim primerom pruža uvid u (ne)opravdanost zaključaka starih debata, već i zato što može da utiče na konkretnu situaciju u Istočnoj Evropi i na Balkanu. Iz ovog razloga je bitno da bolje razumemo uspon Evropske levice – kako njene uspehe, tako i njega ograničenja – kako bi se levica u Istočnoj Evropi razvijala uporedo sa zapadnom levicom i, nadajmo se, bila nešto više od njenog pukog produžetka.